| |
PODANICI
U koga car okom,
mi skočimo i tome izvadimo oko.
Kud on korakne, mi pohrlimo,
gde on stane, mi se ukipimo,
gde on sedne,
odatle nas niko ne pomeri.
Koga on pipne, mi ga zagrlimo,
što on neće, to se odmah preusmeri,
kojoj se on osmehne,
ta se njemu dovede,
koga on mrko pogleda,
mi udesimo da ga mrak pojede.
Čemu se on primakne,
mi to od sebe odmaknemo,
što njemu pobegne, mi stignemo.
Koga on pohvali,
mi mu spomenik podignemo,
što on zavoli, mi obožavamo.
Kad on zapeva,
u uvo se i gluv pretvori,
kad on zasvira,
mi se za pojas zadenemo.
Kad on krene ka nama,
mi ne znamo kud da se denemo.
Gde on kažiprstom, mi pesnicama,
kome on bpžju mater,
mi i oca i mater.
Kad on ogladni, mi se živi pojedemo.
Kad se njegova žena porodi,
mi sa naših ne silazimo.
Kad njemu dođu gosti,
mi u svet idemo,
kad on nađe hladovinu,
nas sunce prži,
kad nas on pošalje do đavola,
nas Zemlja ne drži.
Čim on nešto pomisli,
mi smo to već uradili.
Kad on ništa ne radi,
mi se ubijamo od dosade.
Kad on otvori usta,
mi to glasno izgovorimo.
Kad on samo predloži,
mi se iz sve snage borimo
da nađemo krivca (teško mu koži!)
zbog koga car to nije naredio.
Kad on prdne, mi se uneredimo,
a nit’ mirišemo, nit’ smrdimo.
HRANA
Jutro mi se kiselo nasmeši:
sve je pusto, misli prazne bruje.
Praznog džepa, sebe praznog tešim:
čega nema, car ne doručkuje.
Kad se nađem pred većom prazninom,
uhvati me još i veća trema.
Svi me teše velikom istinom:
ne užina ni car čega nema.
Do podneva ne napravim pomak:
prazan pogled u klupko me sklupča.
Od istine zaboli me stomak:
čega nema, to ni car ne ruča.
Prazna kuća ječi celog dana.
Na šporetu ništa se ne sprema.
Istina mi stara bude strana:
ne večera ni car čega nema.
Nerealnu još nadu ne kujem
da izađem iz ovakve bede.
Užasnem se kada i sam čujem:
moj car jede što niko ne jede.
|
|
|
|
NESKLAD
Car nijednog nema prijatelja.
Mislili su, muke su to teške:
neće moći nikuda da ode
osim kuda i on mora peške.
Uviđaju sve više i sami:
car s prestola ne miče nikuda
zato što mu to baš odgovara –
pored svega, car nema ni muda!
Njihov car je jedini na svetu
koji smatra da nema pogreške
što on, eto, ne samo kud mora –
svuda ide isključivo peške.
Ovaj car će jednog lepog dana,
a, moguće, i još lepše noći,
kad se bogu na istinu mora,
da kasnije stigne, peške poći.
Da se nije pokazalo stvarno
kako oni nemaju kuda,
i na kraj bi sveta otperjali.
Bolje bi im, kažu, bilo svuda.
Al’ ni tamo kuda car pešači,
niko od njih uglavnom ne ide.
Svi to rade gde su se zatekli,
bez razloga da se toga stide.
Oni nuždu veliku nemaju
čak nikada tamo ni da odu
jer car ih je skoro navikao
da redovno ništa i ne jedu.
Pešice se ne stiže daleko –
poznato je i caru i njima,
mada su im programi razvoja
u neskladu s takvim saznanjima.
MRVE
Bilo kakvoj mrvi raduje se trbuh prazan,
jer prazan je sto za svaki stomak porazan.
Ljudi su spremni i velikog cara da smrve
samo da se dokopaju carske mrve.
Počne li i car da skuplja obrve,
naslutio je da mu od carstva ostaju
samo obične mrve.
U obične mrve car i nas broji,
pošto samo kao mrva svako od nas i postoji.
Ali u očima i rukama i pod nogama
našeg cara
mi, obične mrve, osećamo se carski.
Kao obične mrve, mi smo kao mrve sitni,
ali pripadamo caru i zato smo bitni.
No, makar bila i carska, mrva je
samo mrva
i ne stigne uvek ni za onoga ko je prvak.
Ne dopadne li mu bar obična mrva,
čovek se ne oseća ni ako obična marva.
Kao obična mrva, svestan ej
i običan mrav
da od carske čizme može postati mrtav.
Pomiren s tim da ga na kraju čekaju obični crvi,
čovek se za života nada bar
carskoj mrvi.
|
|
