Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

4.


Nakon neprospavane noći, Zlatana je čekao i težak dan. Nije stigao ni da se opusti u svom kabinetu u Beloj palati, kad evo mu predsednika opštinake vlade, radikalskog prvaka Rastka Zelenovića. Još sa vrata, kako bi stavio na znanje da je o svemu obavešten, odmah gađa u centar:
– Šta ćemo s ono Amerikanče?

Zlatanu je jasno da aludira na njegov jučerašnji susret sa taksistom, ali na to ne daje ni pet para. Jer da je hteo da nešto radi ispod žita, zar bi primao taksistu naočigled cele Bele palate, i celog Domanovićgrada. Zato mirno uzvraća zapaljivom radikalcu:
– Će se dogovorimo, Zelenoviću, zato si tu. Kad sam pa nešto radio a da se ne konsultujemo.

Rastka omekšavaju Zlatanove reči, mada zna da gradonačelnik tera po svome kad god može. Šta je sada po sredi, zašto nudi saradnju, moraće da sazna što pre. Ali u taj čas njegove misli prekida Zlatanova sekretarica, koja s vrata javlja da je stigao Boban Zelenović, po nadimku Šerif, načelnik Opštinskog SUP-a i Rastkov stariji brat. Pošto zna da se braća međusobno koškaju, Zlatan će se kao našaliti:
– E pa, Zelenovići, sad ste kompletni. Gde bi' ja bez vas?!

Rastko je zatečen, nije očekivao na sastanku i svog brata. Ali i Šerif je mislio da će biti sam sa gradonačelnikom. I tako, braća su se merkala, a Zlatan se smejuljio. Jer otkako su se braća našla u vrhu opštinske vlasti, on je stalno igrao na kartu njihove nesloge. Bio je uveren da je pronikao u njihovu dušu: braća Zelenović pate od kompleksa velikog oca. Njihov roditelj Jezdimir Zelenović pripadao je drugoj generaciji opštinskih rukovodilaca iza Drugog svetskog rata. Kad je Zlatan počinjao omladinsku karijeru, Jezda je već postao predsednik Skupštine opštine. Jezda je bio taj koji je oberučke prihvatio dragi kamen Novice Spasića, da bi preko Velimira-Velje Majstorovića, revolucionara i prvog posleratnog domanovićgradskog predsednika, potom Titovog doglavnika u prestonici, izdejstvovao velike investicije za Domanovićgrad. I grad je za kratko vreme doživeo neviđen procvat. Ne samo što je otvoren rudnik dragog kamena na Belim stenama i podignuta fabrika za njegovu obradu nazvana Alem, nego je nikla i mermerna Bela palata usred grada, kaldrma pretvorena u bulevare, da bi sve krunisao Domanovićgradaki aerodrom. Aerodrom u zabitoj balkanskoj palanci! Eh, kakva su samo bila to vremena! Kakve vizije budućnosti! Kakvi ljudi! Ali ne samo Jezdi, domanovićgradski dragi kamen je zavrteo glavu i čitavom prestoničnom rukovodstvu. U tim titoističkim godinama ne samo da se obećavala svetla budućnost, nego se na sve načine dovijalo kako da se ona i dosegne. Jezda je postao nacionalni idol. U mladosti, prirodno, i njegov, Zlatanov. A jednom takvom heroju bilo je, naravno, sve dozvoljeno. Nikome nije padalo na pamet da mu zamera što je ostavio ženu sa dvoje dece da bi se spetljao sa mlađom i naočitijom Zvezdanom, koja će ga vremenom sasvim uzeti pod svoje. Dečaci Boban i Rastko očev odlazak su doživeli, kako se i moglo očekivati, dosta tragično. Ma koliko se Jezda trudio da zadrže prisne odnose, ništa više nije bilo kao pre. Obaveze na poslu, Zvezdanina posesivnost i novodošla ćerka Milena učinili su svoje. Dečaci su se osećali odbačenim. Svaki na svoj način, nastojali su da povrate očevu ljubav. Stariji Boban trudio se da pokaže razumevanje za očev postupak, kao on je već sazreo, zna da se odrasli razvode. Ko bi danas rekao da je jedan predani policajac u mladosti ispoljavao tanane sklonosti. Voleo je da crta i slika, pa je pohađao i završio dizajnersku školu. Ali kad su mu otac i maćeha predložili da se oproba u policiji, uz samo kraći kurs obuke, on ih je bez pogovora poslušao: eto, on je razuman i prihvata mišljenje starijih. Koliko položaj oca, koji je već dogurao do ministra u prestonici, toliko i njegova prilježnost i poslušnost omogućili su mu brz napredak u službi. Momak koji bespogovorno i revnosno izvršava sve postavljene zadatke, bio je kao rođen za radnika unutrašnjih poslova. Pritom, on se svojski trudio da ničim ne razočara oca, ne bi li tako dospeo i do njegovog dalekog srca. Stoga, ogovaranja da mu otac nije vladika, ne bi ni on... tako brzo napredovao, samo delimično mogu imati osnova. Jezda je već koju godinu u penziji, dakle bez većeg uticaja, ali Bobanova karijera se čvrsto drži. Štaviše, svi su izgledi i da se nastavi uzlaznim putem. Zar ga slučaj Amerikanac, ukoliko se pokaže dostojan zadatku, neće odvesti ravno u MUP u prestonici?

Rastko je ispoljio drugačiju prirodu. Budući mlađi i ranjiviji, mnogo teže je doživeo očev odlazak i u dubini duše nikad mu nije oprostio. Vapeći za njegovom ljubavlju i zaštitom, kako bi mu skrenuo pažnju na sebe, izvodio je razne kerefeke i u školi i na ulici. To što ipak nije dospeo u neki dom za maloletnike može da zahvali očevom položaju. Nekako je završio bravarski zanat, ali alat nikad nije uzeo u ruke. Svašta je pokušao da bude, samo ne majstor. I čim se zaratilo na zapadu zemlje, evo njega kao dobrovoljca za srpstvo. Naročito se istakao oko Vukovara, gde je bio čak i ranjen. Uz junaštvo, sve vreme ga je pratio i glas da se napljačkao po Slavoniji i Semberiji. Koliko u tome ima istine, nikad Domanovićgrad nije dokučio, tek Rastko je danas vlasnik privatne firme Max trade, a njegova žena drži moderan frizerski salon Loknica u samom centru grada. S oreolom vukovarskog heroja, Rastko se odmah dao na politiku, valjda da pokaže ocu da može da bude što i on. Shodno svojoj pomalo destruktivnoj prirodi, isprva je bio žestoki opozicionar, zbog čega se često sukobljavao i sa svojim bratom, čuvarom režima, da bi potom, kad je njegova partija ušla u koaliciju sa esesesovcima i lujcima, dobio funkciju predsednika opštinske vlade. No, iako su se sad braća našla na istoj strani, nisu prestala da se koškaju. Na javnoj sceni to se moglo objasniti različitošću njihovih političkih stavova, ali je Zlatan bio ubeđen da u pozadini svega stoji različit odnos prema uskraćenoj očevoj ljubavi. Pritom, uvek je Rastko bio taj koji je prvi izazivao, posebno ne zaboravljajući Bobanu što ga je jednom uhapsio kao opasnog opozicionog kolovođu.

Ako hoćeš da se baviš politikom, moraš biti dobar psiholog - govorio je sebi Zlatan Prišević. Pronikavši u dušu braće Zelenović, on je nastojao da se svojski okoristi njihovim slabostima. Zato, dok su čekali i četvrtog učesnika sastanka, Žarka Krivića, lidera mesnih lujaca, uživao je u bratskoj zađevici, kojoj je i sam kumovao.
 
– Ti, umesto što se muvaš po Palati, već si mogao da uhapsiš onog malog izroda! – Rastko se odmah obrušava na svog brata. – Kao špijun, i to američki, već bi morao da bude iza brave.
– Biće kad se tako odluči – uzvraća suvo Šerif.
– A ko će da odluči, da nećeš ti? – Rastko je sve zajedljiviji.
– Svakako pre ja nego ti – ne da se ni Boban.
– Znaš šta, batice moj, ako ti nastaviš da kilaviš, završićeš na Kosmetu, u nekoj ubačenoj policijskoj grupici, pa neka te Šiptari izrešetaju
– Bila bi mi čast da poginem na Kosovu – isprsi se Šerif prema bratu. – A ti, sećaš li se šta si obećavao u izbornoj kampanji – da nećeš dati ni pedalj Kosmeta. Eto, ode i ceo Kosmet, a ti ni prstom da mrdneš.
– Da je do nas radikalaca...
– ... i da je srpske sloge. Što se tiče sloge, Zelenovići, vi ste primer pravih Srba. – Zlatan pokuša da okrene na šalu, ali braća su se već uveliko zapalila.
– Jedan je uvek izrod – nadovezuje se brzo Rastko na Zlatanovu opasku.
– Biće da sam ja kad te ono nisam na vreme strpao u aps i sprečio da ideš na izbore – uzvrati Šerif zajedljivo. – Ali eto, krv nije voda.
– E, tu si, braco moj, debelo pogrešio. Jer kad se mi, radikali, dočepamo vlasti, ti ćeš prvi u ćuzu kao izdajica.
– Što ne reče i strani plaćenik.
– Što i da ne, jer kako tetošeš onog američkog špijuna, možda te je CIA već uzela podsvoje.

Ko zna dokle bi se braća preganjala, da se ne pojavi lujac Žarko Krivić, potpredsednik Skupštine opštine. Zlatan je često znao da kaže u šali kako mu je Žare desna, da bi se odmah ispravio, leva ruka, aludirajući na njegovo levičarstvo.

nazad