Nove knjige

HRONIČAR BUDUĆNOSTI

DOSIJE FenIKS
Vladica Milenković
Alma, Beograd, Kulturni centar, Paraćin - 2010

Intrigantnost dosijea najčešće leži već u samom naslovu, bi­lo da je reč o političkim, policijskim, sudskim aktima, hro­ni­ka­ma ili psihosocijalnim i kulturološkim matricama – sve ono što čini (i)storiju i mentalitet jednog naroda, privlači pažnju i poziva na čitanje. Ponekad je to mitološki i mitomanski, a češ­će uobičajeni, svakodnevni talog koji iznedri nabujali Stiks, kao odgovor na sunovrat i eroziju svih vrednosti. I dok je sa Partenona odjekivalo profilisano višeglasje, koje se kroz vekove premetnulo u zaglušujuću kakofoniju i ra­za­ra­ju­ću suprotnost postojanja, nasuprot očekivanoj iz­ni­jan­si­ra­nos­ti i civilizacijskom pomaku, čini se kao da se suočavamo sa svojevrsnim zenonovskim paradoksom dihotomije. I pored tehničkog i tehnološkog napretka, kretanje podseća na hod po mukama i smenjuje se ciklično u zavisnosti od "mudrosti" predvodnika, iz kojih uglavnom progovara samo želja da bu­du moćni i besmrtni. I kako u jednoj maloj, u mnogim as­pek­ti­ma zaostaloj sredini, pomiriti bahatost primitivnog diskursa sa atributima mitološkog bića i snagom da se podigne iz sopstvenog pepela i pronese tu moć i snagu opstanka?

Neke od odgovora na ovo i druga (nepostavljena) pitanja nudi i zbirka aforizama DOSIJE FenIKS, Vladice Milenkovića, koji je pokušao da, na satiričaru svojstven način, (s)uoči sve paradokse i osvetli aspekte mnogih savremenih (s)kretanja.

Već u naslovu dela, grafičkim rezom, autor nastoji da naglasi relaciju na kvalitativnoj ravni: kriza identiteta ne pogađa persone sa velikim "iks", bez obzira na prolaznost i minornu ulogu, čak i u mikro a pogotovo u makrokosmosu. Njihovo je blago zemaljsko, omeđeno ideološkim okvirima, preuskim da obuhvate vrednosti po sebi, a preširokim da obuhvaćeno spoznaju. Stoga ram stoji kao opomena dokle se može i sme ići – bez preispitavanja svesti i savesti.

Kao korektiv mitomanske vizure camera obscura, Milenković uzvraća inverzijom, suptilnom igrom reči, ironijom, paradoksom, nastojeći da misao maksimalno sažme i podari joj što veći naboj.

Korakom unazad napravili smo
prostor za napredak.

Privid napretka "oseća" se na svakom koraku. Maršira parada gladnih i iznemoglih ka uzvišenom cilju, sa pesmom na usnama, ponosna na rane junačke.

Vlada je sklona padu.
Srećom ima podršku iznemoglog naroda.

Govornici u skupštini narušavaju
preko potreban mir.

Temeljna istraga je pokazala
da nema opasnosti od urušavanja zidova.
Uzidani su bili jake ličnosti.

Nemam kriminalnu prošlost.
Ja sam čovek budućnosti.

Ovo su samo neki od aforizama u širokoj lepezi tema/dosijea. Za razliku od nekih autora koji smatraju da je potrebno napraviti širi zamah, Milenković se ne vraća u daleku prošlost, nego fokus posmatratanja usmerava na ono što mu je blisko i što ga/nas direktno ili indirektno pogađa, unižava i vređa zdrav razum, ili barem ono što je od njega preostalo nakon svih pošasti koje su pregazile ove prostore. Kao aktivni učesnik i hroničar, on se ne trudi da previše "dramatizuje" aktuelnu dramu, već sa (pod)smehom ispraća smutljive lučonoše, cinizmom nadgrađuje crnilo, a veselom dosetkom oplemenjuje ono što je pitomo i sasvim ljudsko.

Naravno da poštujem znakove pored puta.
Kad god pijan prođem pored njih
stalno im se izvinjavam.

Na kraju treba napomenuti i to da je Vladica Milenković pripadnik mlađe generacije satiričara, i da je radeći kao ko-urednik u elektronskom časopisu Satir, a potom kao urednik u SatirArt-u, u periodu između knjige Kritična masa i DOSIJE FenIKS nadgradio sopstveni izraz i da u budućnosti možemo očekivati da nas iznenadi novim pro­vo­ka­ci­ja­ma.

Vesna Denčić

PUCNJI U PRAZNOGLAVE

Na veliku žalost nepopravljivih optimista, ne bismo se smeli zakleti nam da nova knjiga aforizama Vladice Milenkovića dolazi baš u pravo vreme kada građanska mudrost i razum nalaze put do prosečnog srpskog čitaoca, već pre trenutku kad se moramo pomiriti sa surovom istinom da još uvek živimo u pogubnom vremenu kada budalama ne vredi govoriti, a pametni, nažalost, ionako sve razumeju. Na sreću, to ne smeta našem autoru da hrabro, "brk u brk", svojim zemljacima u tristotinak i kusur aforizama servira sve dvodecenijske tragične zablude, promašaje, besmislice, a nadasve posebnu pažnju posveti najdelikatnijoj oblasti našeg savremenog života – odnosu prema radu i stvaralaštvu, duboko svestan da su u Srbiji radnici danas bedno plaćeni, srećom, retko!

I ako još stoji činjenica da je prava satira pun pogodak u glavu hipokrizije, poroka i zabluda, knjiga aforizama gospodina Milenkovića postigla je svoj temeljni cilj. Elaborirajući o već pomenutim deformacijama karaktera, ljudskim naravima, političkim gafovima, autor ne nagađa i ne traži svedoke, on očigledno ima nameru da bespoštedno presuđuje odmah, na licu mesta. Za pohvalu je što autor svojim "perom" čisti od nemoralnog, nepravednog i stupidnog ponajpre svoje dvorište ("nebesku avliju") ne zazirući ni za trenutak od mogućnosti da se i neko izvan granica tog dvorišta prepozna i pocrveni. Sa evidentnim smislom i osetljivim damarom za jasnu opservaciju i deskripciju "iščašenog" karaktera političkih, socijalnih i društvenih pojava, ali i sa sveprisutnim podsmehom i ironijom između redova, Milenković se predstavlja kao kritičan, ali i samokritičan, sudija u pomenutim oblastima našeg životarenja. A ta tavorenja i preživljavanja samo su karakteristična i uobičajena pojava u vremenima u kojima ljudi ne uspevaju da žive ni u najelemantarnijem skladu sa vrednotama života dostojnog pravog čoveka. Njegova "avlija" gola i bosa, bedna i obesna, avangardna i nepismena, bez retuširanja slika i političarskog friziranja činjenica prisutnog u, do kraja poniženim i kastriranim, medijima, predstavlja tužnu razglednicu sa oznakom "Uspomene iz Srbije".

Naravno da nije neuobičajena pojava da se u našoj domovini, čija je verna slika ova "optužba" od tristotinak aforizama, veoma često susrećemo sa imenicama kriminal i lopovi, jer i sami smo svedoci da u Balkanskoj krčmi još uvek najistaknutiji pojedinci koji se profesionalno bave jednim od ova dva zanimanja, imaju bukvalno sve, osim imena i prezimena! To samo potvrđuje, doduše decidirano neizrečenu, tezu da je naša domovina, i pored izuzetno impozantnog broja policajaca, jedna lopovska, a ne policijska država. O toj kurentnosti nezakonitog sticanja bogatstva autor duhovito, i sarkastično, poentira aforizmom:

Stavio sam čarapu na glavu.
Sramota me je da idem go.

Iz ovoga proističe i sve kurentnija filozofija i etika prosečnog građanina koji bi mogao da živi i od sopstvenog rada, samo da ga nije sramota da ne krade!

Mnogi Milenkovićevi aforizmi potvrđuju otužnu istinu da je srpski narod trenutno u sukobu sam sa sobom, jer još uvek egzistira kvazirodoljubiva teorija "velikih Srba" da je Srbija tamo gde su srpski grobovi, odnosno da je Srbija jedina na planeti po meri čoveka. Nasuprot toj floskuli samozvanih očeva i "očuha" Srbije, autor uporno, iz iskaza u iskaz, opominje sve te, slavom ovenčane, političare i intelektualce na pogubnu činjenicu da njihov narod u 21. veku povremeno nema šta da jede, mada nas oni hrabre i teše, puni sebe, da povremeno ima. Rezultat autorovog nemirenja i bunta protiv onih koji pokušavaju narod ubediti da mu plate i penzije služe samo za podmirenje obaveza prema državi, a da život i nije neka obaveza, pokazuje lucidan aforizam:

Jednom se živi!
U Srbiji i ne bi valjalo više.

Isto to rekao bi ovaj recenzent na svoj način: "Prokleta je zemlja koja ima ovako srećnu sirotinju!"

Gospodin Milenković očigledno nema nameru da beži od rizika da veoma precizno dijagnosticira najperfidnije oblike socijalne i patriotske perverzije i prema toj tematici se odnosi krajnje kritično i cinično, sa posebno naglašenom duhovitošću i uočljivim podsmehom, uz ozbiljnu nameru da ne da prostora za oprost ili bilo kakav popust akterima i proizvođačima svakodnevnih podvala i smicalica sa evidentnom namerom delovanja "u korist štete" naroda i države. Iz takvog prilaza komponovanju velike Srbije po receptu velikih Srba, jasno se nazire i autorova ideja da apostrofira najapsurdniju činjenicu u istorijskom nastajanju i nestajanju srpske države koja, unatoč permanentnom strahu od velikih svetskih sila, nije nikad imala većeg neprijatelja od "Velike Srbije":

Mali broj stanovnika Srbije je prešao granicu,
jer nisu znali dokle se Srbija prostire.

Sa ništa manje žestoke kritike autor oslikava, bez zrna hiperbole ili primisli amnestije, druge ovozemaljske probleme i nevolje običnog građanina: poskupljenja, nezaposlenost, najraznovrsnije zloupotrebe moći, prevare, krađe, dubioze u privredi, obrazovanju, informisanju, pravosuđu, a sve sa željom da čitaocu ulije želju za opravdanim buntom i otrgne ga iz letargičnog stanja, što je generalno i namera autora izražena u svakom aforizmu ove knjige. Uz osnovnu nameru "da car ostane go", autor potencira perfidnu podvalu bezumne i skupo plaćene promocije jadnog srpskog naroda u profani nebeski narod, kome, uzgred tokom tragične istorije, nikad ništa nije palo s neba, osim bombi. Sve to uz potenciranje tragikomične činjenice da se sirotinja u poslednje vreme dobrano olenjila, jer jedan dan jede, a šest dana se odmara. Ili, kako to autor veoma vešto spakova u slikovit aforizam:

Preskočio sam ručak.
Uhvatio sam zalet od doručka.

Uz sve komplimente za konkretnu političku, sociološku i sve ostale vidove analiza srpskog nacionalnog bića u periodu kad je najteže biti Srbin, jer ti niko ne brani, u demokratskoj atmosferi kad su se četnici i partizani izmirili budući da su najzad shvatili veliku istinu da jedni bez drugih ne bi mogli da funkcionišu u miru, autor stiže da povremeno lansira i zanimljive aforističke iskaze, nešto poput ogleda iz bračnog i vanbračnog života. Ovo je naravno samo potvrda da su seks i politika jedna ista tema, uz značajnu činjenicu da je odavno zaživela floskula da je politika kurva, što znači da se ljudi koji se bave politikom, narodski rečeno, kurvaju, čak i kad su oboleli od opake bolesti impotencije. Naravno, autorove erotske minijature su blaga naiva prema onome šta nam rade političari i institucije, takođe na planu seksa, u čuvenom kalamburu i kolopletu između klasičnih partnera "ludih i zbunjenih". Da ne dužimo priču bez argumenata, neka krunski dokaz bude par aforizma izdvojenih iz Milenkovićevih reminiscencija na temu vodite ljubav, a ne rat:

Udaj se za mene. Neću ti ništa.

Nju i mene sada vezuje samo ljubav.
Vezivanje za krevet smo prevazišli.

Da rezimiramo, očigledno talentovani satiričar, Vladica Milenković u svojoj novoj knjizi tiho, ali istrajno, ispisuje, iz aforizma u aforizam, autentične stranice naše nelepe svakodnevice, još preciznije, on skenira naš svakodnevni život preciznošću poštenog posmatrača i moralom karakternog hroničara. Naravno, tako čitaoce ove knjige dovodi neminovno pred neulepšano lice istine, otkriva nam dijagnozu i istoriju bolesti. A nama samim ostavlja prostora da eventualno razmislimo o leku. Mada se iz svakog aforističkog iskaza naslućuje nepobitna činjenica da autora veoma boli saznanje da svi bolje žive od Srba, a još više ga vređa činjenica da jedino mi Srbi ne znamo kako živimo!

Čitava knjiga aforizama Vladice Milenkovića je jedan očajnički autorov apel i budilica namenjena čitaocima (i svima ostalima) da se probude dok definitivno nismo ostali bez snova, protrljaju oči, obrišu suze i pogledaju sami u sebe, u svoju dušu i glasno i jasno stanu iza poruke kreatorima naših životnih sudbina na sledećem eventualnom referendumu po principu: Ko je za ovo, neka digne ruku... Ko je protiv, neka digne glavu!... U tom naumu, autor knjige iz aforizma u aforizam potvrđuje nameru da istini gleda u oči, a glupost opservira sa svih strana i iz svih uglova, rve se sa njom, sahranjuje je i odaje joj minut ćutanja...

Konačno, ova knjiga predstavlja zbirku aforizama koji su sam život, neulepšan, paćenički, žuljevit, ali vredan življenja i borbe!

U Užicu, septembra 2010.
Rade Jovanović

____________________________
Izvornik:
Recenzije za knjigu DOSIJE FenIKS - Vladica Milenković
Alma, Beograd, Kulturni centar, Paraćin - 2010