Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

6.


Novica je svakodnevno izlazio s Majklom da mu pokaže grad. Druženje s unukom činilo ga je veoma ponositim i srećnim. S kim god bi se sreli, odmah ga je predstavljao punim ustima: ''Ovo je moj unuk Majkl, Mihajlo, dedin Miško, sin mog Saše.'' Slovensko-latinski mešanac, po majci Italijan, momak je zaista bio nesvakidašnja pojava u nevelikom Domanovićgradu. Novica se ponosito cerekao kad god bi mu rekli da mu je unuk lep. Na dedu, uzvraćao je kao u šali, pljunuti on kad je bio mlad. Malo-malo, pa bi deda gurkao unuka, pokazujući mu kako ga ova ili ona curica merka. Ako samo poželi, deda će mu izabrati najlepšu devojku u gradu, pa tako može i zauvek da ostane u Domanovićgradu.

– Nije ni ovde tako loše, Miško, može da se živi kad se navikne.
Luk, ako ima neka bogata ćerka, okej – našali se Majkl.
– I ma, kako da nema! – isceri se presrećni gren fadr. – Najbogatiji ti je ovde sam
gradonačelnik, on drži i hotel i veliku benzinsku pumpu.
Luk, a zasto ima puno ''benzinska pumpa'' na ulica? – primeti mladić s ironijom, pokazujući na plastične kanistre sa zelenom tečnošću na krovu jednog izanđalog juga, parkiranog na trotoaru. Stotinak metara dalje, bila je ukotvljena još jedna slična ''benzinska stanica''.
– A ko kaže da ni ove ''pumpe'' nesu preseden ikove! – sad se još više isceri Novica.

Majkl se začudi zašto neki bos prodaje petrol na tako smešan način kad ima pravu
benzinsku pumpu, na šta se gren fadr blago podsmehnu svom unuku. Vidi on da Miško ne razume ovdašnju situaciju. Jer da zna, ne bi se čudio. Zato mora da mu objasni: na pumpi se prodaje po zvaničnoj ceni, i još za dinare, a na ulici za nemačke marke, i to mnogo skuplje. Unuk odmah to nazva švercom i prohibicijom. Okej, ali kako se time može baviti i jedan gradonačelnik, umesto da prvi povede borbu protiv kriminala. Deda promrmlja da je cela država kriminalna, da riba smrdi od glave, na šta Majkl osta zabezeknut. Ali nije imao mnogo vremena za čuđenje jer je stalno otkrivao nove pikanterije. Pogled mu pade na izlokani kolovoz uz samu ''benzinsku pumpu''. Ako se toliko skupo prodaje gorivo, onda je i porez veći,
pa bi mogle da se dovedu u red i ulice. A ovde zjape onolike rupčage. Sad se gren fadr ceri i ne ceri. Već počinje da sažaljeva unuka, neupućen je do naivnosti. Ali kako će znati kakva je ovo država kad je prvi put u njoj. Krivio je za to Sašu, ali i sebe. Morao se naći način da Mihajlo bar jednom godišnje dolazi u svoju dedovinu, kad već svakog leta posećuje Italiju, staru postojbinu svoje majke. Moraće to da sredi sa Sašom.

– Benzin se, moj Miško, i prodaje ovako na ulicu da se ne plaća porez. Kome li je
ovde do državu, svak grabi od nju kolko može.
– A najviše sam bos! – počinje i Majkl da shvata.
– Svak prema svoj položaj – dopuni ga deda.

Baš u taj čas, uz samu ''benzinsku pumpu'', uz zaglušujuću škripu, ukopao se plavi
jugo, iz njega izlaze dva policajca u maskirnim uniformama. Racija, zaključi Majkl, sad će pohvatati ulične dilere! Radovao se kao dečarac što će najzad i na Balkanu prisustvovati jednom krimi-spektaklu. I čuvari zakona već su stali uz jednog preprodavca benzina u kožnoj jakni, samo što ga nisu naterati da prisloni ruke na krov svog auta i raširi noge, a oni će ga grubo ispipati da možda ne krije i pištolj. Ali, šta se čeka? Štaviše, diler ne da se nije uplašio, nego nasmejan pruža ruku policajcajcima, tapše ih po ramenima. Policajci još pitaju kako biznis, a diler odgovara da se ne može požaliti. Onda otvara prtljažnik, izvlači otud poveći plastični kanister i daje ga jednom plavcu. Ovaj ubacuje poklon u gepek policijskog vozila, koji je bio već dobrano ispunjen kanistrima i kojekakvim kartonskim kutijama s "poklonima". Zatim policajci mahnu dileru i nestaju.

Koliko zbunjen, Majkl je još više razočaran. Kakva je ovo policijska akcija!? Pogleda dedu, a Novica sleže ramenima uz suzdržan cerek. Onda pokuša da objasni unuku kako su, eto, policajci samo uzeli svoj mali reket od dilera. Majklu najednom postade jasno gde idu pare umesto u poresku kasu, i zašto se ne mogu zakrpiti one ulične rupčage.

– Neka čudna država, gren fadr.
– E, i mi se čudili, čudili, pa prestali. Ali, dosta smo gledali druge, 'ajde sad malko i mi da trgujemo.

nazad