III Sloboda u doba reformacije

1. SREDNJOVEKOVNO NASLEĐE I RENESANSA

Predstava o srednjem veku¹ dvostruko je izopačavana. Moderni racionalizam posmatrao je srednji vek kao suštinski mračno razdoblje. On je ukazivao na opšti nedostatak lične slobode, na eksploataciju masa od nekolicine ljudi, na skučenost zbog koje su seljaci iz bliske okoline — a da i ne govorimo o ljudima iz drugih zemalja — bili za gradskog stanovnika opasni i sumnji­vi tuđinci, i na sujevernost i neznanje tog doba. S druge strane, većinom reakcionarni filozofi, ali ponekad i progresivni kritičari modernog kapitalizma idealizovali su srednji vek. Oni su ukazi­vali na osećanje solidarnosti, na podređenost ekonomskih potre­ba ljudskima, na neposrednost i konkretnost ljudskih odnosa, na nadnacionalno načelo katoličke crkve, na osećanje bezbednos­ti koje je odlikovalo srednjovekovnog čoveka. Obe predstave su tačne; obe su pogrešne ako imamo u vidu jednu od njih a ne vidimo drugu. Ono što odlikuje srednjovekovno društvo od modernog jeste nedostatak slobode pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u društvenom poretku. Čovek je imao malo izgleda da, u društvenom pogledu, prelazi iz jedne klase u drugu; teško da je bio u stanju da, čak i u geografskom po­gledu, prelazi iz jednog grada u drugi ili iz jedne zemlje u drugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo gde je rođen. Često nije bio slobodan čak ni da se odeva po Volji niti da jede šta je hteo. Zanatlija je morao da prodaje po određenoj ceni, a seljak na određenom mestu, na gradskoj pijaci, članu gilde bilo je zabranjeno da otkrije ma koju tehničku tajnu proizvodnje onome ko nije član njegove gilde, i on je bio primoran da čla­novima svoje gilde dopusti da učestvuju u svakoj povoljnoj ku­povini sirovina. Ličnim, ekonomskim i društvenim životom vla­dala su pravila i obaveze, kojih praktično nijedna oblast delat­nosti nije bila pošteđena.

Ali mada čovek nije bio slobodan u modernom smislu, on nije bio usamljen i izdvojen. Posedujući određeno, nepromenljivo i neosporno mesto u društvenom svetu od trenutka svog rođenja, čovek je bio ukorenjen u jednoj strukturalizovanoj celini, i tako je život imao značenje u kome nije bilo mesta, a ni razloga, za sumnju. Čovek se poistovećivao sa svojom ulogom u društvu; on je bio seljak, zanatlija, vitez, a ne pojedinac koji se slučajno bavio ovim ili onim poslom. Društveni poredak zamišljao se kao prirodni poredak, a čovek je, budući njegov određeni deo, osećao da je bezbedan i da nečemu pripada. Bilo je relativno malo konkurencije, čovek se rađao za izvestan ekonomski položaj koji je obezbeđivao prihod određen tradicijom, baš kao što je sobom nosio ekonomske obaveze prema onima koji su bili viši po društvenoj hijerarhiji. Ali u okviru granica svoje društvene oblasti, pojedinac je u svom radu i u svom emocionalnom životu stvarno uživao veću slobodu za istraživanje ličnog ja. Mada nije bilo individualizma u modernom smislu neograničenog izbora između mnogih mogućnih načina življenja (slobode izbora koja je uglavnom apstraktna), bilo je mnogo konkretnog individualizma u stvarnom životu.

Bilo je mnogo patnje i bola, ali je tu bila crkva, koja je tu patnju činila snošljivijom objašnjavajući je kao posledicu Adamova greha i pojedinačnih grehova svakog čoveka. Mada je crkva podsticala osećanje krivice, ona je takođe uveravala pojedinca da ona bezuslovno voli svu svoju decu i pokazivala put kojim je čovek mogao doći do ubeđenja da mu je bog oprostio i da ga voli. Odnos prema bogu bio je više odnos poverenja i ljubavi no sumnje i straha. Baš kao što su seljak i građanin retko prelazili granice malog geografskog područja na kojem su živeli, tako je i svemir bio ograničen i lako shvatljiv. Zemlja i čovek behu njegovo središte, raj ili pakao behu mesta budućeg života, a u svim čovekovim postupcima, od rođenja do smrti, očitovala se njihova uzajamna uzročna povezanost.

Mada je društvo bilo na taj način strukturalizovano i mada je čoveku pružalo bezbednost, ono ga je držalo u ropstvu. Takvo ropstvo razlikovalo se od onog koje su autoritarizam i tlačenja ustanovili u potonjim vekovima. Srednjovekovno društvo nije pojedincu oduzimalo slobodu, zato što »pojedinac« još nije ni postojao, čovek je još bio vezan za svet primarnim sponama. On je o sebi mislio kao o pojedincu samo na osnovu svoje druš­tvene uloge (koja je tada bila i prirodna). On ni o drugim ljudima nije mislio kao o pojedincima. Seljak koji je došao u grad bio je tuđinac, a čak su i građani iz različitih društvenih grupa smatrali jedni druge tuđincima. Čovekova svest o ličnom ja, o drugima i uopšte o svetu kao posebnim bićima još se nije potpuno razvila.

Taj nedostatak samosvesti pojedinca u srednjovekovnom društvu klasično je izražen u opisu srednjovekovne kulture koji je dao Jakob Burkhart:
U Srednjem su vijeku obje strane svijesti — ona okrenuta prema svijetu kao i ona okrenuta prema ljudskoj unutrašnjosti — le­žale sanjareći ili tek napola budne kao pod nekom zajedničkom koprenom. Ta je koprena bila izatkana iz vjere, dječje zbunje­nosti i tlapnje. Svijet i historija promatrani kroz tu koprenu pri­činjali su se čudesno obojeni, a čovjek je sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenitosti.¹

U poznom srednjem veku izmenile su se struktura društva i čovekova ličnost. Slabili su jedinstvo i centralizacija srednjovekovnog društva. Kapital, ekonomska inicijativa pojedinca i konkurencija dobili su u važnosti; razvila se nova imućna klasa. Sve veći individualizam mogao se zapaziti u svim društvenim klasama i on je uticao na sve oblasti ljudske delatnosti, na ukus, modu, umetnost, filozofiju i teologiju. Hteo bih da ovde naglasim da je čitav taj proces imao drukčije značenje za malu grupu bogatih i naprednih kapitalista, drukčije za mase seljaka, a posebno za gradsku srednju klasu, kojoj je ovaj novi razvoj u, izvesnoj meri donosio bogatstvo i izglede za pojedinačnu inicijativu, mada je u suštini ugrožavao njen tradicionalni način života. Važno je da se ta razlika od početka ima na umu, zato što je upravo ona određivala psihološke i ideološke reakcije tih različitih grupa.

Novi ekonomski i kulturni razvoj bio je u Italiji jači negoli u zapadnoj i srednjoj Evropi i određenije je uticao na filozofiju, umetnost i na čitav način života. Prvo se u Italiji pojedinac izdigao iz feudalnog društva i prekinuo veze koje su mu pružale bezbednost, a u isti mah ga ograničavale. Po Burkhartovim rečima, renesansni Italijan postao je »prvorođeni među sinovima sadašnje Evrope«, prvi pojedinac.

Mnogi ekonomski i politički činioci prouzrokovali su propast srednjovekovnog društva u Italiji ranije no u srednjoj i zapadnoj Evropi. U te činioce spadaju geografski položaj Italije i trgovinske prednosti koje su iz njega proizlazile u doba kad je Sredozemlje bilo veliki trgovački put Evrope, borba između pape i cara koja je dovela do stvaranja velikog broja nezavisnih političkih jedinica, blizina Istoka koja je doprinela da neke veštine važne za razvitak industrije, na primer za razvoj industrije svile, budu prenete u Italiju mnogo ranije no što su dospele u druge delove Evrope.

Iz tih i drugih uslova ponikla je u Italiji moćna imućna klasa, čiji su pripadnici bili obuzeti duhom inicijative, moći, ambicije. Izrazita feudalna raslojenost klasa postaje manje važna. Od XII veka naovamo plemići i varošani živeli su zajedno unutar gradskih zidina. U društvenom opštenju počinju da se zanemaruju staleške razlike. Rođenje i poreklo postaju manje važni od bogatstva.

S druge strane, i tradicionalna društvena slojevitost masa bila je uzdrmana. Umesto nje, nalazimo gradske mase eksploatisanih i politički potlačenih radnika. Već 1231, kako ističe Burkhart, političke mere Fridriha II behu »usmjerene na to, da posve nište lensku državu i da pretvore narod u bezvoljnu, nenaoružanu ma­su, koja će moći udovoljiti poreznim obavezama do najvišeg stupnja«.³

Ishod tog naprednog uništavanja srednjovekovne društvene strukture bio je pojava pojedinca u modernom smislu. Da ponovo navedemo Burkharta:  
U Italiji se ponajprije ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje s državom, kao i uopće sa svim stvarima ovoga svijeta. Usto se podiže punom snagom subjektivno — čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav. Tako se nekada uzdigao i Grk u odnosu na barbare, individualni Arapin u odnosu na druge Azijate kao ljude, koji su ostali u okviru rase.⁴

Burkhartov opis duha tog novog pojedinca daje primer za ono što smo u prethodnoj glavi rekli o izdizanju pojedinca iz primarnih spona. Čovek otkriva sebe i druge kao pojedince, kao zasebna bića; on otkriva da je priroda dvostruko odvojena od njega: kao predmet teorijskog i praktičnog ovladavanja, a svojom lepotom kao predmet zadovoljstva. Praktično on otkriva svet time što otkriva nove kontinente, duhovno pak time što razvija kosmopolitski duh, duh u kojem Dante može da kaže »Moja je domovina čitavi svijet«.⁵

Renesansa je bila kultura bogate i moćne više klase na talasima koje je šibala bura novih ekonomskih snaga. Mase koje nisu imale udela u bogatstvu i moći vladajuće grupe izgubile su bezbednost svog ranijeg položaja i postale bezoblična masa, ko­joj moćni treba da laskaju ili da prete, koju će uvek da koriste za svoje ciljeve i da je eksploatišu. Zajedno sa novim indivi­dualizmom javio se i novi despotizam. Sloboda i tiranija, indi­vidualnost i nered, bili su nerazmrsivo isprepleteni. Renesansa nije bila kultura malih dućandžija i malograđana već bogatih plemića i varošana. Njihova ekonomska delatnost i njihovo bogatstvo davali su im osećanje slobode i razvijali smisao za individual­nost. Ali ti ljudi su istovremeno nešto i izgubili: bezbednost i osećanje pripadnosti, koje im je pružala srednjovekovna druš­tvena struktura. Oni su bili slobodniji, ali i usamljeniji. Koristili su svoju moć i bogatstvo da bi iz života iscedili i poslednji gram zadovoljstva, pri tom su morali da se nemilosrdno služe svim sredstvima, od fizičkog mučenja do psihološkog manipulisanja, da bi vladali masama i da bi obuzdali konkurente u vlastitoj klasi. Sve ljudske odnose trovala je ta bitka na život i smrt za očuvanje moći i bogatstva. Čovekovu solidarnost sa bližnjima — ili bar sa članovima iste klase — zamenio je cinično-ravnodušni stav; na ostale pojedince čovek je gledao kao na »objekte« koje je trebalo koristiti, kojima je trebalo manipulisati, ili ih nemilo­srdno uništavati, ako je to pogodovalo njegovim ciljevima. Poje­dinac je bio obuzet strasnom egocentričnošću, nezasitom pohle­pom za moći i bogatstvom. Kao ishod svega toga bio je zatrovan odnos pojedinca prema ličnom ja, njegovo osećanje bezbednosti i samopouzdanja. Njegovo lično ja postalo je za njega objekt za manipulisanje kao što su postale i druge osobe. Imamo raz­loga da sumnjamo da su moćni gospodari renesansnog kapitaliz­ma bili onako srećni i bezbedni kao što su ih često slikali. Izgle­da da je njima nova sloboda donela dve stvari: veće osećanje snage i, u isto vreme, veću izolovanost, sumnju, skepticizam⁶ i nespokojstvo, koje iz svega ovoga proizlazi. To je ona ista pro­tivrečnost koju nalazimo u filozofskim spisima humanista. Upo­redo sa naglašavanjem ljudskog dostojanstva, individualnosti i snage oni su u svojoj filozofiji ispoljavali i nesigurnost i očaj.⁷ Tom osnovnom nesigurnošću, koja proizlazi iz položaja izo­lovanog pojedinca u neprijateljski raspoloženom svetu, može da se objasni nastanak jedne karakteristike koja je bila, kao što Burkhart ističe⁸, svojstvena renesansnom pojedincu, a koju ni­je posedovao, bar ne u tolikoj meri, pripadnik srednjovekovne društvene strukture. To je strasna žudnja za slavom. Ako je značenje života sumnjivo, ako čovekovi odnosi prema drugima i prema samome sebi ne pružaju bezbednost, tada je slava jedino sredstvo da se ućutkaju sumnje. Ona ima funkciju koja se može uporediti sa funkcijom egipatskih piramida ili hrišćanske vere u besmrtnost: uzdiže život pojedinca iz njegove ograničenosti i nesigurnosti do neuništivosti; ako je nečije ime poznato savre­menicima i ako se on može ponadati da će ono vekovima živeti, tada njegov život dobija značenje i značaj samim tim što se odražava u sudovima drugih. Očigledno da je do tog rešenja po­jedinačne nesigurnosti mogla da dođe samo ona društvena grupa čiji su pripadnici posedovali stvarna sredstva za sticanje slave.

Do njega nisu mogle doći nemoćne mase u toj istoj kulturi, a nećemo ga naći ni u građanskoj srednjoj klasi, koja je bila stub reformacije.

Pošli smo od razmatranja renesanse zato što se u tom razdob­lju začeo moderni idividualizam i zato što delo istoričara iz tog razdoblja donekle osvetljava upravo one činioce značajne za glavni proces koji ova studija analizira — naime, izdizanje čo­veka iz preindividualističkog postojanja do stupnja na kome on postaje potpuno svestan sebe kao zasebnog bića. Ali uprkos či­njenici da su ideje renesanse uticale na dalji razvoj evropske misli, bitni koreni modernog kapitalizma, njegova ekonomska struktura i njegov duh ne mogu se naći u italijanskoj kulturi poz­nog srednjeg veka već u ekonomskoj i društvenoj situaciji sred­nje i zapadne Evrope i u doktrinama Lutera i Kalvina.

Glavna razlika između tih dveju kultura je ova: renesansno razdoblje je predstavljalo relativno visok stupanj razvoja komer­cijalnog i industrijskog kapitalizma; to je bilo društvo u ko­me je šačica bogatih i moćnih pojedinaca vladala i uobličavala društvenu osnovu za filozofe i umetnike koji su izražavali duh te kulture. Reformacija je, međutim, bila religija srednje i niže građanske klase i seljaka. I Nemačka je tako imala svoje krupne sopstvenike — kao npr. Fugerovi — ali njima se nisu obraćala nova religiozna učenja niti su oni bili glavna osnova iz koje se razvio moderni kapitalizam. Kao što je pokazao Maks Veber, upravo je građanska srednja klasa postala stub modernog kapi­talističkog razvoja u zapadnom svetu⁹. S obzirom na sasvim raz­ličitu društvenu pozadinu ova dva pokreta, sasvim su razumljive i razlike između duha renesanse i duha reformacije¹⁰. Pri ana­lizi teologije Lutera i Kalvina neke će se razjasniti implikacijom. Naša pažnja biće usredsređena ma pitanje kako je oslobađanje od pojedinačnih spona uticalo na karakternu strukturu građan­ske srednje klase, pokušaćemo da pokažemo da su protestanti­zam i kalvinizam, mada su izražavali novo osećanje slobode, pred­stavljali u isti mah i bekstvo od tereta slobode.

Prvo ćemo raspravljati o tome kakva je bila ekonomska i dru­štvena situacija na početku šesnaestog veka, prvenstveno u sred­njoj Evropi, a zatim ćemo analizirati posledice te situacije po ličnosti ljudi koji su živeli u tom razdoblju, odnos Luterovog i Kalvinovog učenja prema tim psihološkim činiocima i odnos tih novih verskih doktrina prema duhu kapitalizma."

U srednjoevropskom društvu ekonomska organizacija gradova bila je relativno statična. Od poznijeg srednjeg veka nadalje zanatlije su bile ujedinjene u gildama. Svaki majstor je imao jednog ili dva šegrta, a svi majstori zadovoljavali su neke po­trebe zajednice. Mada su neki od njih mukotrpno zarađivali za opstanak, član gilde je, uglavnom, mogao da bude siguran da može da živi od svog rada. Ako je proizvodio dobre stolice, cipele, hleb, sedla itd., on je činio sve što je bilo potrebno da bi sebi zajemčio bezbedan život na razini utvrđenoj tradicijom za nje­gov društveni položaj. On je mogao da se pouzda u svoja »dobra dela«, ako taj termin ovde upotrebimo ne u njegovu teološkom već u jednostavnom ekonomskom značenju. Gilde su ometale sva­ku jaču konkurenciju među svojim članovima i nagonile su ih da sarađuju pri kupovini sirovina, na proizvodnoj tehnici i pri odre­đivanju cena proizvoda. Suprotno težnji za idealizovanjem siste­ma gildi kao i čitavog srednjovekovnog života, neki istoričari ističu da su gilde uvek imale monopolistički karakter, pokušava­jući da zaštite malu grupu i da isključe pridošlice. Većina autora, međutim, slaže se u tome da su gilde, objektivno gledano, bile zasnovane na uzajamnoj saradnji i da su svojim članovima pru­žale relativnu bezbednost¹².

Uopšte, srednjovekovnu trgovinu obavljalo je, kao što je ista­kao Zombart, mnoštvo veoma sitnih sopstvenika. Trgovina na malo i trgovina na veliko još nisu bile odvojene, pa su se čak i oni trgovci koji su odlazili u strane zemlje, kao članovi se­vernonemačke Hanze, bavili i prodajom na malo. Akumulacija ka­pitala bila je veoma spora sve do kraja petnaestog veka. Tako je sitni sopstvenik uživao znatnu bezbednost u poređenju sa eko­nomskom situacijom u poznom srednjem veku, kada su krupni kapital i monopolistička trgovina dobijali sve veću važnost.

Mnogo štošta što je sada mehanično (kaže profesor Toni o životu srednjovekovnog grada) bilo je tada lično, prisno i nepo­sredno, i malo je mesta tu bilo kako za organizaciju suviše ve­liku za merila koja se primenjuju na pojedince, tako i za dok­trinu koja ućutkuje skrupule i zaključuje sve račune služeći se ekonomskom korisnošću kao poslednjim izgovorom.¹³

To nas dovodi do nečega što je nužno za razumevanje položaja pojedinca u srednjovekovnom društvu, do onih etičkih pogleda na ekonomske delatnosti koji su bili izraženi ne samo u dok­trinama katoličke crkve već i u svetovnim zakonima. Ovde se držimo Tonijeva izlaganja, pošto njegovo stanovište ne možemo osumnjičiti za pokušaj idealizovanja ili romantizovanja srednjeg veka. Dve osnovne pretpostavke odnosile su se na ekonomski život: »Ekonomski interesi podređeni su stvarnom zadatku živo­ta — spasenju, i, drugo, ekonomsko ponašanje je jedan vid ličnog ponašanja, za koji su moralna pravila obavezna kao i za druge vidove tog ponašanja«.

Toni zatim razrađuje srednjovekovni pogled na ekonomske delatnosti:
Materijalna bogatstva su nužna; ona imaju drugorazrednu važ­nost, pošto se bez njih ljudi ne mogu izdržavati i međusobno pomagati... Ali ekonomski motivi su sumnjivi. Ljudi ih se pla­še, zato što predstavljaju moćne apetite, ali nisu toliko podli da bi ih uznosili... U srednjovekovnoj teoriji nema mesta za eko­nomsku delatnost koja nije povezana sa bilo kakvim moralnim ciljem, a temeljenje neke nauke o društvu na pretpostavci da je apetit za ekonomskom dobiti postojana i merljiva snaga — koju treba prihvatiti, kao i druge prirodne snage, kao neizbežnu i po sebi očitu činjenicu — jedva da srednjovekovnom misliocu ne bi izgledalo skoro isto tako nerazumno i nemoralno kao i zasnivanje socijalne filozofije na nesputanom delovanju takvih nužnih ljudskih svojstava kao što su ratobornost i polni na­gon... Bogatstva, kao što veli sveti Antonio, postoje radi čove­ka, a ne baš radi bogatstva... U svakoj prilici, prema tome, pos­toje granice, ograničenja, upozorenja da se ne dopusti da ekonomski interesi remete ozbiljne poslove. Čovjek ima pravo da teži sticanju onolikog bogatstva koliko mu je potrebno za izdržavanje u njego­vu položaju. Težiti većem bogatstvu nije preduzimljivost već lako­most, a lakomost je smrtni greh. Trgovina je zakonita; razni iz­vori bogatstva u raznim zemljama pokazuju da je nju odredilo proviđenje. Ali ona je opasan posao, čovek mora biti uveren da je obavlja na opštu korist i da dobici koje stiče nisu veći od nad­nice za njegov rad. Privatna svojina je nužna ustanova, bar u grešnom svetu; ljudi više rade a manje se spore kada su dobra privatna nego kada su zajednička. Ali nju treba podnositi kao ustu­pak ljudskoj slabosti, a ne uznositi je kao samu po sebi poželjnu; ideal — kad bi ga čovekova priroda samo mogla dostići — jeste komunizam. »Communis enim«, pisao je Gracijan u svome dekre­tu, »usus omnium quae sunt in hoc mundo, omnibus hominibus esse debuit«. U najboljem slučaju imovina je odista u izvesnom smislu teret. Ona se mora zakonito steći. Ona mora biti u najve­ćem broju ruku. Ona mora da se stara o izdržavanju siromašnih. Njeno korišćenje mora — koliko god je to izvodljivo, biti zajed­ničko. Njeni posednici moraju biti spremni da je dele sa onima kojima je potrebna, čak i ako ove nije pritisla stvarna neimaš­tina."

Mada su ti pogledi izražavali norme i nisu davali tačnu pred­stavu o stvarnom ekonomskom životu, oni su ipak, u izvesnoj meri, odraz stvarnog duha srednjovekovnog društva.

Relativna stabilnost položaja zanatlija i trgovaca svojstvena srednjovekovnom gradu polako je potkopavana u poznom sred­njem veku, sve dok u šesnaestom veku nije sasvim uništena. Već u četrnaestom veku — ili čak i ranije — otpočela je sve veća diferencijacija u gildama, i ona se nastavila uprkos svim napo­rima da se to zaustavi. Neki članovi gilde imali su više kapi­tala od drugih i upošljavali su pet ili šest kalfi umesto jednog ili dvojicu. Uskoro su neke gilde primale samo ljude s izvesnim kapitalom. Druge su postale moćni monopoli koji su pokušavali da iskoriste svaku prednost tog svog monopolističkog položaja i da što više eksploatišu kupca. Nasuprot tome, mnogi članovi gilde su osiromašili i bili primorani da potraže zaradu izvan svog tradicionalnog zanimanja; oni su se često uzgred bavili sitnom trgovinom. Mnogi od njih izgubili su ekonomsku nezavisnost i bezbednost držeći se očajnički tradicionalnog ideala ekonomske nezavisnosti¹⁵.

S obzirom na ovakav razvoj sistema gildi, položaj kalfi sve se više pogoršavao. Dok je u industriji Italije i Flandrije već u trinaestom veku, ili čak i ranije, postojala klasa nezadovoljnih radnika, položaj kalfi u zanatskim gildama bio je još relativno bezbedan. Mada nije svaki kalfa mogao da postane majstor, mnogi od njih su to postajali. No što se više povećavao broj kalfi kod jednog majstora, što je više kapitala bilo potrebno da se pos­tane majstor i što su više gilde debljale monopolističko i eks­kluzivno obeležje, to je manje bilo povoljnih prilika za kalfe. Njihovo sve veće nezadovoljstvo, obrazovanje vlastitih organiza­cija, štrajkovi, pa čak i silovite pobune ukazivali su na pogor­šavanje njihovog ekonomskog i društvenog položaja.

Ono što je bilo rečeno o sve izrazitijem kapitalističkom raz­voju zanatskih gildi još je očiglednije u odnosu na trgovinu. Dok je srednjovekovna trgovina uglavnom bila sitan posao unu­tar grada, u četrnaestom i petnaestom veku naglo se razvijaju nacionalna i internacionalna trgovina. Mada se istoričari ne sla­žu u tome kada su upravo počele da se razvijaju velike trgovač­ke kompanije, ipak se slažu da su ove u petnaestom veku posta­jale sve moćnije i da su se razvile u monopole koji su većom snagom kapitala ugrožavali kako sitnog sopstvenika tako i po­trošača. Reforma cara Sigismunda u petnaestom veku pokušala je da pomoću zakonodavstva obuzda moć monopola. Ipak polo­žaj sitnog trgovca postajao je sve nesigurniji; on je »imao ta­man toliko uticaja da se njegovo negodovanje čulo, ali ne i toliko da iznudi delotvornu radnju«¹⁶.

Ogorčenje i bes sitnog trgovca na monopole rečito je izrazio Luter u pamfletu »O trgovanju i zelenaštvu«¹⁷ štampanom 1524.

Oni drže svu robu pod svojim nadzorom i bez prikrivanja ko­riste sve one smicalice koje smo pomenuli; oni po volji dižu i obaraju cene i tlače i upropašćuju sve sitne trgovce kao štuka sitne ribe u vodi, baš kao da su gospodari božjih stvorenja i os­lobođeni svih zakona vere i ljubavi.

Ove Luterove reči mogle bi biti napisane i danas. Strah i bes koje je srednja klasa osećala prema bogatim monopolistima u petnaestom i šesnaestom veku slični su u mnogo čemu sa ose­ćanjem koje u našoj eri odlikuje stav srednje klase prema mo­nopolima i moćnim kapitalistima.

I Uloga kapitala rasla je i u industriji. Upadljiv primer za to je rudarska industrija. Prvobitno je udeo svakog člana rudarske gilde bio srazmeran količini obavljenog rada. Ali još pre pet­naestog veka ti udeli su u nekim slučajevima pripadali kapitalis­tima, koji sami nisu radili, a rad su sve više obavljali radnici kojima su isplaćivane nadnice i koji nisu imali svoj udeo u pre­duzeću. Do istog kapitalističkog razvoja došlo je i u drugim industrijama, a on je ubrzao proces koji je proizišao iz sve veće uloge kapitala u zanatskim gildama i u trgovini: sve veće pod­vajanje siromašnih i bogatih i sve veće nezadovoljstvo siromaš­nih klasa.

Što se stanja seljaštva tiče, mišljenja istoričara se razlikuju. Izgleda da šapiroovu sledeću analizu dovoljno podupiru nalazi većine istoričara.

Uprkos tim dokazima o blagostanju, stanje seljaštva brzo se pogoršavalo. Odista, početkom XVI veka veoma mali broj neza­visnih sopstvenika koji su sami obrađivali zemlju bio je zastup­ljen u mesnim skupštinama, što je u srednjem veku označavalo klasnu nezavisnost i jednakost. Ogromna većina beše Hoerige, kla­sa lično slobodnih ljudi čija je zemlja bila opterećena dažbina­ma, a pojedinci su podlegli službama prema sporazumu... Up­ravo su Hoerige bili stub svih zemljoradničkih ustanaka. Ovaj seljak iz srednje klase, živeći u polunezavisnoj zajednici u bli­zini gospodareva imanja, postao je svestan da ga povećanje daž­bina i dužnosti praktično preobražava u roba, a seosku utrinu u deo gospodareva imanja.¹"

Ekonomski razvoj kapitalizma pratile su značajne promene u psihološkoj atmosferi. Duh nemira počeo je da prožima život pri kraju srednjeg veka. Počeo je da se razvija pojam o vremenu u modernom smislu. Minuti su postali dragoceni; simptom tog novog osećanja vremena bila je činjenica što su u Nirnbergu, počev od šesnaestog veka, časovnici otkucavali četvrtine časova¹'. Na preteram broj prazničnih dana ljudi su počeli da gledaju kao na zlo. Vreme je postalo tako dragoceno da je čovek ose­ćao da ga ne srne nekorisno trošiti. Rad je sve više postajao vrhovna vrednost. Razvio se nov stav prema radu, koji je bio tako izrazit da je srednja klasa počela da negoduje protiv eko­nomske neproizvodnosti crkvenih ustanova. Kaluđerima prosja­cima zameralo se da su neproizvodni, te otud nemoralni.

Ideja o delotvornostti dobila je ulogu jedne od najviših mo­ralnih vrlina. U isto vreme, želja za bogatstvom i materijalnim us­pesima postala je neodoljiva strast.

Ceo svet (veli propovednik Martin Bucer) juri za onim poslo­vima i zanimanjima koji će doneti najviše koristi. Proučavanje umetnosti i nauke odbačeno je u korist najniže vrste manuelnog rada. Sve pametne glave koje je bog obdario sposobnošću za plemenitije nauke zanete su trgovinom, koja je danas toliko pro­žeta nepoštenjem da predstavlja poslednji posao kojim častan čo­vek treba da se bavi.²⁰

Na svakog je uticala vidna posledica opisanih ekonomskih pro­mena. Srednjovekovni društveni sistem bio je uništen, a s njim i stabilnost i relativna bezbednost koje je on pružao pojedincu. Razvitkom kapitalizma, sve društvene klase počele su da se kreću. U ekonomskom poretku čovek više nije imao utvrđen položaj koji bi se mogao smatrati prirodnim, neospornim položajem. Po­jedinac je bio prepušten sebi; sve je zavisilo od njegovog vlas­titog truda, a ne od bezbednosti njegovog tradicionalnog položaja.

Međutim, ovaj razvitak različito je uticao na svaku klasu. Za gradsku sirotinju, radnike i šegrte, on je značio sve veću eks­ploataciju i siromašenje; za seljake je takođe značio povećan ekonomski pritisak na ličnost; niže plemstvo je suočeno sa pro­pašću, mada na drukčiji način. Dok je za ove klase novi razvi­tak bio u suštini promena na gore, situacija je bila mnogo za­mršenija za gradsku srednju klasu. Govorili smo o sve većoj di­ferencijaciji koja se zbivala u njenim staležima. Veliki deo kla­se bio je dovođen u sve gori položaj. Mnoge zanatlije i sitni trgov­ci morali su da se suoče sa povećanom moći monopolista i drugih konkurenata, koji su posedovali više kapitala, te im je bilo sve teže da ostanu nezavisni. Oni su se često borili protiv neo­doljivo jakih snaga i za mnoge je ta borba bila očajna i bezna­dežna. Drugi iz srednje klase bili su napredniji i učestvovali su u opštoj težnji ka usponu, svojstvenoj kapitalizmu u nastaja­nju. Ali čak i u ovih, sve veća uloga kapitala, tržišta i konkuren­cije razvila je osećanje lične nesigurnosti, izdvojenosti i ne­spokojstva.

Činjenica što je kapital dobio presudnu važnost značila je da neka nadlična snaga određuje njihovu ekonomsku, pa time i lič­nu sudbinu. Kapital nije više bio sluga već je postao gospodar. Dobivajući zaseb­nu i nezavisnu životnu snagu, on je polagao pravo da, kao nad­moćan partner, diktira ekonomsku organizaciju shodno svojim velikim zahtevima.²¹

Nova funkcija tržišta imala je slično dejstvo. Srednjovekovno tržište bilo je relativno malo, te se njegovo delovanje moglo lako shvatiti. Ono je neposredno i konkretno povezivalo potražnju i ponudu. Proizvođač je približno znao koliko da proizvede i mo­gao je da bude relativno siguran u prodaju svojih proizvoda po povoljnoj ceni. Sada je trebalo proizvoditi za sve veće tržište, te čovek nije mogao unapred da odredi mogućnost prodaje. Sto­ga nije bilo dovoljno proizvoditi dobru robu. Mada je to bio je­dan od uslova prodaje, nepredvidljivi zakoni tržišta odlučivali su hoće li se proizvodi uopšte prodati i kolika će biti zarada, činilo se da mehanizam tržišta liči na kalvinističku doktrinu o predestinaciji, koja uči da pojedinac mora uložiti sve napore da bi bio dobar, ali da je još pre njegova rođenja rešeno hoće li biti spašen ili ne. Pijačni dan postao je dan strašnog suda za proizvode ljudskog pregnuća.

Sve veća uloga konkurencije bila je još jedan važan činilac u ovom kontekstu. Mada je svakakve konkurencije" bilo i u sred­njovekovnom društvu, feudalni ekonomski sistem bio je zasno­van na načelu kooperacije i bio je podešen — ili sistematski organizovan — prema pravilima koja su obuzdavala konkuren­ciju. Nastajanjem kapitalizma, ta srednjovekovna načela sve su više ustupala mesto načelu individualističke preduzimljivosti. Svaki pojedinac mora da se probija i da okušava svoju sreću. On je morao da pliva ili da potone. Drugi nisu bili udruženi s njim u zajedničkom preduzeću, već su postali konkurenti, te je on često bio suočen s izborom ili da ih uništi ili da bude uništen²².

Izvesno je da uloga kapitala, tržišta i pojedinačne konkuren­cije nije bila u šesnaestom veku tako važna kao što će to biti kasnije. Ali su već tada postojali svi presudni elementi moder­nog kapitalizma, i njihovo psihološko dejstvo na pojedinca već se ogledalo.

Upravo smo opisali jednu stranu medalje; ali postoji i dru­ga: kapitalizam je oslobodio pojedinca. On je čoveka oslobodio sistematske organizovanostii korporativnog sistema; on mu je dozvolio da stane na sopstvene noge i da okuša svoju sreću. Čovek je postao gospodar svoje sudbine, njegov je bio rizik, njegova dobit. Vlastitim trudom mogao je da dođe do uspeha i ekonomske nezavisnosti. Novac je počeo da izjednačava ljude i pokazao se moćnijim od rođenja i staleža.

Ova strana kapitalizma je u ranom razdoblju o kome smo ras­pravljah tek počela da se razvija. Ona je igrala veću ulogu u grupici bogatih kapitalista nego u gradskoj srednjoj klasi. Me­đutim, ona je, čak i u onoj meri u kojoj je delovala, vršila znatan uticaj na uobličavanje čovekove ličnosti.

Ako sad pokušamo da sažmemo naše izlaganje o delovanju društvenih i ekonomskih promena na pojedinca u petnaestom i šesnaestom veku, dobićemo sledeću sliku:
Nailazimo na istu dvosmislenost slobode o kojoj smo ranije raspravljali. Pojedinac je oslobođen od robovanja ekonomskim i političkim sponama. On dobiva u pozitivnoj slobodi i time što u tom novom sistemu mora da igra aktivnu i nezavisnu ulogu. No on je istovremeno oslobođen i onih spona koje su mu obi­čno pružale bezbednost i osećanje pripadnosti. Više se nije ži­velo u zatvorenom svetu čije je središte bio čovek; svet je postao bezgraničan i, u isto vreme, opasan. Gubeći utvrđeno mesto u zatvorenom svetu, čovek je izgubio i odgovor na pi­tanje o značenju života; ishod toga bio je njegova sumnja u sebe i u cilj života. Ugrožavale su ga moćne nadlične snage, kapital i tržište. Njegov odnos prema bližnjima, od kojih je svaki mo­gao da mu bude konkurent, pretvorio se u neprijateljstvo i otu­đenost; on je slobodan — to jest, usamljen, izolovan, ugrožen sa svih strana. Ne posedujući bogatstvo ni moć koje je pose­dovao renesansni kapitalista, a izgubivši i osećanje jedinstva sa ljudima i svemirom, njega svladava osećanje pojedinačne ni­štavnosti i bespomoćnosti. Raj je zauvek izgubljen, pojedinac stoji sam i suočava se sa svetom — stranac bačen u bezgrani­čan i opasan svet. Nova sloboda obavezno stvara duboko oseća­nje nesigurnosti, nemoći, sumnje, usamljenosti i nespokojstva. Ta su se osećanja morala ublažiti ako je trebalo da pojedinac uspešno dela.

BELEŠKE UZ GLAVU TREĆU

1. Kad govorimo o »srednjovekovnom društvu« i »duhu srednjeg ve­ka« nasuprot »kapitalističkom društvu«, govorimo o idealnim ti­povima. Naravno, srednji vek se, u stvari, nije naglo završio, u jednom trenutku, a moderno društvo rodilo u drugom. Sve eko­nomske i društvene snage koje odlikuju moderno društvo već su se bile razvile u srednjovekovnom društvu dvanaestog, trinaes­tog i četrnaestog veka. U poznom srednjem veku rasla je ulo­ga kapitala, a rasla je i oprečnost između društvenih klasa u gradovima. Kao i uvek u istoriji, svi elementi novog društvenog sistema već su se bili razvili u ranijem poretku koji je sme­njen novim. No mada je važno da se prouči koliko je modernih elemenata postojalo u poznom srednjem veku i koliko srednjo­vekovnih elemenata postoji i dalje u modernom društvu, svako teorijsko shvatanje istorijskog procesa bilo bi nemoguće ako bi se podvlačenjem neprekidnosti pokušale da umanje bitne razlike između srednjovekovnog i modernog društva ili da se odbace pojmovi kao što su »srednjovekovno društvo« i »kapitalističko društvo« kao nenaučne konstrukcije. Takvi pokušaji, zaodenuti naučnom objektivnošću i tačnošću, svode, u stvari, istraživanje društva na skupljanje nebrojenih pojedinosti, te ometaju svako razumevanje strukture društva i njene dinamike.
2. Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, Matica Hrvatska, Zagreb, 1953, str. 79.
3. Nav. delo, str. 8.
4. Nav. delo, str. 79.
5. Burkhartovu glavnu tezu su neki autori potvrdili i obogatili, a drugi odbacili. Manje-više u istom smislu je i proučavanje V. Diltaja (Weltanschauung und Analyse des Menschen seit Renais­sance und Reformation u Gesammelte Schriften, Teubner, Lajp­cig, 1914) i E. Kasirera »Individuum und Cosmos in der Philo­sophie der Renaissance«. Burkharta su međutim, drugi oštro na­pali. J. Huicinga (J. Huizinga) je istakao (Das Problem der Renais­sance in Wege der Kulturgeschichte, Drei Masken Verlag, Minhen, 1930, str. 89, i dalje; sr. i njegovo Herbst des Mitelalters, Drei Masken Verlag, Minhen, 1924) da Burkhart ne vodi računa do ko­je je mere postojala sličnost između života masa u Italiji i dru­gim evropskim zemljama u toku poznog srednjeg veka; da pret­postavlja da početak renesanse pada oko 1400, dok uglavnom građa kojom se služi da potkrepi svoju tezu potiče iz petnaes­tog ili s početka šesnaestog veka; da potcenjuje hrišćanske od­like, a precenjuje značaj neznabožačkog elementa u renesansi; da pretpostavlja da je individualizam bio glavna odlika renesans­ne kulture, mada je bio samo jedan od mnogih. Međutim, Hui­cinga ističe da srednjem veku nije nedostajala individualnost u onoj meri u kojoj to Burkhart pretpostavlja, te da je, stoga, njegov način protivstavljanja srednjeg veka i renesanse netačan; da je renesansa ostala odana autoritetu kao što je to bio i sred­nji vek; da srednji vek nije bio tako neprijateljski raspoložen prema svetovnom zadovoljstvu a da renesansa nije bila tako optimistična koliko je Burkhart pretpostavljao; da od stava mo­dernog čoveka — naime od njegova stremljenja ka ličnim usavr­šavanjima i razvitku individualnosti — u renesansi nije postojalo ništa drugo sem zametaka; da su već u trinaestom veku tru­baduri razvili ideju o plemenitosti srca, a da, međutim, rene­sansa nije prekinula sa srednjovekovnim pojmom o ličnoj vred­nosti i služenju nekome ko je po društvenoj hijerarhiji viši.
Izgleda mi, međutim, da ova obrazloženja, čak i ako su u pojedinostima tačna, ne pobijaju Burkhartovu glavnu tezu. Hui­cinga se pri obrazlaganju, drži, u stvari, ovog načela: Burkhart greši zbog toga što su neke pojave koje on pripisuje renesansi po­stojale već u poznom srednjem veku u zapadnoj i srednjoj Ev­ropi, dok su se druge javile tek po završetku renesansnog raz­doblja. To isto obrazloženje koristilo se i protiv svih shvatanja koja srednjovekovno feudalno društvo suprotstavljaju modernom kapitalističkom. Ono što je gore rečeno o tom obrazloženju važi i za kritiku Burkharta. Burkhart je shvatio suštinsku razliku iz­među srednjovekovne i moderne kulture. On je, možda, odviše upotrebljavao »renesansu« i »srednji vek« kao idealne tipove i govorio o kvantitivnim razlikama kao o kvalitativnima; čini mi se, ipak, da je on bio u stanju da jasno uoči posebne odlike i dinamiku onih strujanja koja će u toku evropske istorije od kvantitativnih preći u kvalitativne. O čitavom ovom problemu sr. i odličnu studiju Čarlsa E. Trinkhauza (Charles E. Trinkhaus) Plemići nemaštine (Adversity's Noblemen), Columbia Universitv Press, Njujork, 1940, koja konstruktivno kritikuje Burkhartovo delo, analizirajući poglede italijanskih humanista o problemu sreće u životu. S obzirom na probleme o kojima se u ovoj knjizi raspravlja, posebno su značajne njegove primedbe o nesigurnosti, pomirenosti i očajanju kao posledicama sve veće konkurentske borbe ljudi za vlastiti napredak (str. 18).
6. Sr. Huicinga, str. 159.
7. Sr. Diltajevu analizu Petrarke (nav. delo, str. 19, i dalje) i Trink­hauzove Plemiće nemaštine.
8. Nav. delo, str. 84.
9. Sr. Maks Veber (Max Weber), Protestantska etika i duh kapita­lizma (The Protestant Ethic and the Špirit of Capitalism), Allen and Unvvin, London, 1930, str. 65.
10. Sr. Ernst Trelč (Ernst Troeltsch), Renaissance und Reformation, Vol. IV, Gesammelte Schriften, Tibingen, 1923.
11. Izlaganje ekonomske istorije poznog srednjeg veka i razdoblja reformacije uglavnom se zasniva na:
Lampreht (Lamprecht), Zum Verst'dndnis der wirtschaftlichen und sozialen Wandlun­gen in Deutschland vom 14. zum 16. Jahrhundert, Akademische Verlagsbuchhandlung J. C. B. Mohr, Ztsch. fur Sozial- und VVirtschaftsgeschichte, Frajburg U. B. i Lajpcig, 1893.
Erenberg (Ehrenberg), Das Zeitalter der Fugger, G. Fischer, Jena, 1896.
Zombart (Sombart), Der Moderne Kapitalismus, 1921, 1928.
Fon Belov (von Belovv), Probleme der Wirtschaftsgeschichte, Mohr, Tibingen, 1920.
Kulišer (Kulisher), Allgemeine Wirtschaftsgeschichte des Mittelalters und der Neuzeit, Druck und Verlag von R. Oldenbourg, Minhen i Berlin, 1928.
Andreas (Andreas), Deutschland vor der Reformation, Deutsche Verlags-Anstalt, Stutgart i Berlin, 1932.
Veber (Weber), Protestantska etika i duh kapitalizma (The Protestant Ethic and the Špirit of Capitalism), Allen and Umvin, London, 1930.
Šapiro (Shapiro), Društvena reforma i reformacija (Social Reform and the Re­for­ma­tion), Thesis, Columbia Universitv, 1909.
Paskal (Pascal), Društvena osnova nemačke reformacije, Martin Luter i njegovo doba (The Social Basis of the German Reformation, Martin Luther and his Times), London, 1933.
Toni (Tawney), Religija i nastanak kapitalizma (Religion and the Rise of Capitalism), John Murray, London, 1926.
Brentano (Brentano), Der wirtschaftende Mensch in der Geschichte, Meiner, Lajpcig, 1923.
Kraus (Kraus), Scholastic, Puritanismus und Kapitalismus, Dunker und Humbolt, Minhen, 1930.
12. Sr. literaturu o ovom problemu koju navodi J. Kulišer, nav. delo, str. 192, i dalje.
13. Toni, nav. delo, str. 28.
14. Nav. delo, str. 31, i dalje.
15. Sr. Lampreht, nav. delo, str. 207; Andreas, nav. delo, str. 303.
16. Šapiro, nav. delo, str. 59.
17. Dela Martina Lutera (Works of Martin Luther), A. J. Holman Company, Filadelfija, Vol. IV, str. 34.
18. Šapiro, nav. delo, str. 54, 55.
19. Lampreht, nav. delo, str. 200.
20. Po navodu šapiroa, nav. delo. str. 21, 22.
21. Toni, nav delo, str. 86.
22. Sr. ovaj problem konkurencije s delom M. Midove (M. Mead) Kooperacija i konkurencija medu primitivnim narodima (Cooperation and Competition among Primitive Peoples), McGraw-Hill, London, 1937; L. K. Frank (L. K. Frank), Cena konkurencije (The Cost of Competition), u »Plan Age«, Vol. VI, novembar—decembar 1940.