Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

7.


Buvljak, na koji ga je deda odveo, Majkla je odmah podsetio na istočnjačku pijacu iz filma o Ali Babi i 4O hajduka. Onoliko vreve, šarenila, svaštarije. Na pločnicima, s obe strane duž čitave kaldrmisane ulice, omeđene niskim i neuglednim kućercima, stočići na rasklapanje, kartonske kutije, ili samo prostrti najloni, a na njima svakojaka stara i nova roba. Čega tu sve nema! Ali, naša povest se neće mnogo zadržavati na opisu asortimana robe domanovićgradskog buvljaka. Reklo bi se, bubljak kao buvljak. Kao i u svakom gradu u ovoj prelepoj zemlji koju mladi Majkl prvi put posećuje. Ukratko rečeno, čitava zemlja je naličila na buvljak. Budući ponikli u vreme međunarodnih sankcija, valjalo je da nestanu odmah čim se prilike promene. Ali kako se ništa nije menjalo, i buvljaci su opstajali, i čak puštali sve dublje korene. Štaviše, vremenom su prerasli u primaran vid trgovine. Po principu, kakav buđelar, takva i roba. Jer u lepo uređenom prostoru, i roba mora biti skupa; ovako na priručnoj tezgi, kartonu ili najlonu, sve je mnogo pristupačnije armiji kupaca sa sve plićim džepovima.

Novica spretno pronađe deo nezaposednutog prostora za svoju "tezgu". Izvadi iz torbe koju je nosio beličastu mušemu, prostre je na pločnik i poređa po njoj svoju robu. Bili su to privesci od njegovog dragog kamena, njegova i Lepina rukotvorina. Već godinama se njih dvoje time zanimaju. Jedno vreme Lepa nije baš bila voljna da u tome učestvuje, ali se potom privikla, pa je sad ona proizvođač, dok je on trgovac. Toliko se srodio s buvljačkom paradom da više bez nje ne može ni jedan dan.

Čim završi sa postavljanjem svoje tezge, Novica se uspravi i isceri na svoj način. Spreman je za mušterije, trgovina može da počne. Danas se osećao nekako poletnijim jer je kraj njega unuk. Njih dvojica ima čudo da naprave. Posebno će navaliti cure kad vide mladog i naočitog trgovca uz njega. I, Novica se nije prevario, zaista je danas mnogo više ženskarija kraj njegove tezge nego uobičajeno. Privučene neobičnim momkom, koga su najmanje mogle da očekuju na buvljaku, a pogotovo ne u ulozi prodavca, devojke su prilazile da vide šta se tu nudi. A kad bi već uzele u ruke priveske, nisu tek tako mogle da odu i ništa ne pazare od momka koji uzvraća lepo tenkju, tenkju veri mač.

Kako Novicu oduševljavaju i male stvari, on već poče da nagovara unuka da i on otvori tezgu, tako će udvostručini promet i zaradu. Majkl se na to samo nasmeši. A zatim, omamljen egzotičnom atrakcijom buvljaka, koja se prostirala duž nekoliko ulica Cigan-male, on izvuče iz džepa jakne svoj skicen-blok, čučnu uz dedinu tezgu i s neskrivenim uzbuđenjem poče da prenosi na papir najzanimljivije prizore. Ubrzo su počeli oko njega da se okupljaju radoznali prolaznici, neobični Majkl postao je atrakcija za sebe. Poneki bi priupitali može li i njih da uslika, platiće ako nije baš skupo, ubeđeni da se na buvljaku pojavio i ulični slikar. Kako Majkl, udubljen u svoj rad, nije mnogo obraćao pažnju na njih, to im je Novica objašnjavao da njegov unuk slika nešto samo za sebe, a ne za pare. S portretima će možda poćeti za koji dan, ako su zainteresovani, neka ovuda opet naiđu. Na taj način Novica nije samo ostavljao nadu potencijalnim mušterijama, nego i sebi samom: što ne bi Miško zaista počeo da portretiše prolaznike? Uz prodaju privezaka, i tu leže pare. Novica je čak počeo da nagovara Majkla da započne s tim biznisom. Ako bi radio jedan portret za pet maraka, a na dan imao bar po deset mušterija, namlatio bi se dobrih para. Majkl nije hteo da uvredi dedu, pa se samo smeškao i mrmljao veri gud. Gud, gud, ponavljao je i Novica za njim cereći se, može se i ovde ostvariti dobar biznis a ne samo u njegovoj Americi. Sa svojim zaraznim idejama, Majklu je deda bio drag, pa ga je tapšao po leđima i grlio. Ovaj supermarket, govorio je pokazujući na buvljak, veći je nego ijedan u Americi. Novica se cerio, milo mu je što mu se unuk tako simpatično šali.

Ali, tek je sledila najveća atrakcija za Majkla. Probijajući se s mukom kroz masu pešaka, nekako se dokotrlja do njih sjajna crvena limuzina. Iz nje izađe još blistavija mlada i dugonoga plavuša, kakve veoma retko zalaze na buvljak. Pogotovo ne u skupoj limizini.

– Kako biznis, čika-Novice? – obraća se ona s umiljatim osmehom Novici, a sve nekako baca pogled na mladića kraj njega.
– O, Zlatice, kakva čast! – iskreno joj se obradova Novica. – Oćeš jedan privezak, na tebe će baš lepo da stoji.
– Može, spakujte mi jedno pet-šest, od svih vrsta – prihvati devojka ne skidajući smešak sa lica. – Vidim, danas imate i pomoćnika.
– Dedin unuk, došao pre neki dan iz Ameriku. Miško, pomaži. Ti izaberi za našu Zlaticu. Znaš, ona je ćerka gradonačelnika Zlatana, našeg prijatelja.
Veri gud – uzvraća sa osmehom i Majkl, sve prebirajući po privescima ne bi li izabrao najlepše. A onda ih ubaci u najlonsku kesu i pruži devojci. Ona se maši za tašnicu.
– Ne, ne - odbi Novica – ovo je poklon od mene i Miška.

Ne bi li se revanširala za poklon, ona pozva Majkla, na ne baš tečnom engleskom, da je još večeras poseti u hotelu, biće njen gost. Deda odmah poskoči s objašnjenjem da je Zlatica vlasnica Alema, najlepšeg hotela u gradu. Tenkju, prihvati unuk.

nazad