Sedmorica iz Stradije

PLEMENITI BUNT

Ilija Marković spada u najplodnije stvaraoce Beogradskog aforističar- skog kruga. Brzina kojom reaguje na zbivanja u godinama naše ekstremne društvene i moralne krize impresionira. Tako je to kad se poseduje sposobnost ludicnog zapažanja i pouzdane percepcije stvarnosti. To je, istovremeno, način da se događaji pretvore u doživljaje a doživljaji u književni izraz. A da bi se sve to uradilo kako valja, neophodno je nadmoćno ovladati književnim zanatom, formom literarnog kazivanja. Od njegovih prvih knjiga do ovih potonjih primetan je stalni stvaralački razvitak i neprekidni uspon u oblikovanju aforizma kao književnog žanra. Od dovitljivog uopštavanja intelektualnog i moralnog stanovišta stigao je do nepomirljivog kritičkog stava, do zahuktalog umetničkog "pokreta otpora". Povećano interesovanje za politički život naše zajednice usledilo je u prelomnim okolnostima naše društvene drame, a naročito u vreme političkog demonizma i postkomunističkog nihilizma.

Već je duže vreme stvarnost na ovom balkanskom prostoru determinisala autokratska politika koju nisu pratili politički um, racionalnost i savest. Politika koja bi trebalo da bude "javna delatnost" u stvarnosti se često podstiče na tajno delanje i na rezon tajne države. Politička oligarhija stavila je javnost pod svoje skute - ukida joj slobodnu otvorenost i podređuje je služenju političkoj vladavini i propagandnoj manipulaciji. Tako sapeta i blokirana, javnost više ne liči na sebe samu. U njoj se, tada, ne mogu ogledati ni politika ni javno mnenje. Nažalost, još smo daleko od moderne političke zajednice u čiijm bi se temeljima morala nalaziti slobodna javnost. Pripadnici Beogradskog aforističarskog kruga, među njima i Ilija Marković, usprotivili su se očekivanom, ozvaničenom, službenom i od vlasti odobrenom mišljenju. Oni su stvarali kreativne pretpostavke za živo prisustvo slobodne i kritičke javnosti. Tako je politička svakodnevica, pored svojih sivih i bezličnih propagandista, dobila i kritičku alternativu, svoje neravnodušne i duhovite svedoke. Jedan od najuverljivijih bio je i ostao Ilija Marković.

Za strategiju svog književnog zanata i samoodređenje sebe kao satiričara posebno je važno Markovićevo viđenje aforizma kao ironijskog sredstva i literarne forme: Aforizam je kap istine u kojoj se prelama more gluposti. Napisao je naš autor pregršt aforizama u kojima je sažeo svoje refleksije o umetnosti aforizma. Sve je to učinio da bi bliže odredio tačku s koje posmatra sluđeni svet i da bi u košmaru toga sveta odredio sebe kao umetnika. U istraživanju novih čuda i novih mogućnosti aforizam se, u njegovoj verziji, pojavljuje kao književno delo u nastavcima. Nastavlja se tamo gde pamet stane. A specifičnost ove vrste umetnosti, u širem smislu, sažeta je u Markovićevom iskazu: Satiričar izmišlja ono što vidi. Po tome što stvarnost ne samo gleda već je i vidi, jer je otvorio "četvore oči", satiričar beleži samo ono što je bitna odrednica realiteta, što je njegova suština. Zato umetnik i kaže: Kada bi satiričari registrovali sve gluposti, ne bi bili satiričari, već statističari. To je već ontološka pozicija stvaraoca. Ona je izuzetno važna jer se u stvarnosti, naročito onoj koja je ideologizirana ili pozitivistički određena, kao bitno fiksira i ono što je nebitno. To se dešava kad se hoće da "zabašuri" istina ili kad se stvori iluzija da je stvarnost poznata i kad je ona nepoznata, kad se ne zna. Ko ne uspe da vidi celinu, ne može se prema njoj ni odrediti. To važi i za aforističara koji se samo prividno bavi fragmentima. Ali ni o fragmentu ne može da se misli izolovano od konteksta i celine. A naš je aforističar tu da zabeleži odakle duvaju najžešći vetrovi. On dijagnosticira prirodu haotičnog stanja u društvu. Više od svega drugog, on je tu da demistifikuje privide poraženog života. On stiže da pusti "protivne vjetrove", koji raznose gustu maglu i letargiju socijalne omorine. Satiričari su, u stvari, dželati koji ne skidaju glave, već oreole. Da bi se prepoznali oreoli, neophodna su raznolika iskustva, a da bi se oni osporavali - neophodan je adekvatnan oblik satiričnog mišljenja. Nije neophodan samo stav prema spornoj stvarnosti, već i stav prema sopstvenoj umetnosti. Tu se definišu i književni postupak i ambicije satiričara. Marković piše: Satira je čudna biljčica. Najbolje uspeva tamo gde ima korova. A korova, nažalost, ima svugde gde društveni vrt nije obrađen kako valja. U našem vrtu nisu jasno obeleženi ni putevi, niti su prokrčene staze. Nema ni putokaza. Nije, zato, neobično što je Marković još 1986. godine, u zbirci Srča zabležio: Tabu-tema je aforizam bez reči. To će reći, stvarnost je sa ma izdiktirala oblik aforizma.

Motivska osnova Markovićevih aforizama ima širok raspon - od antropoloških i ontoloških do društvenih tema. U godinama naše velike društvene krize on se usredsređuje na antropologiju destrukcije u svetu politike. Autor izoštrava učinke zla u političkom životu. Ako se prati celina njegovog opusa, prepoznaje se napredak u tematskoj polivalentnosti i sintakstičko-semantičkim varijacijama. Već u pomenutoj zbirci aforizama, Srča, Marković se pojavljuje sa odnegovanom literarnom formom i jasnom tematskom preokupacijom. Da bi bio uverljiv, on je uvek slikovit. I, što je najvažnije, aforističar uspostavlja unutrašnju i spoljašnju simetriju. On kaže: Kad su svi na liniji, linija se ne vidi. Određuje se i u neprekidnom kašnjenju u politici: Pet do dvanaest je politički trenutak. U ovoj knjizi, kao i u onima koje su nastale posledjih godina, predočeno je Markovićevo uverenje da je u našoj svekolikoj krizi ona moralna možda i najdublja i da je prethodila našem sveopštem sunovratu. Taj sunovrat se iskazao i kao golemi moralni nered. Međutim, nezamisliv je moralni način života bez svesti o tome šta je dobro a šta zlo, bez ideje o dužnosti i smislu odgovornosti kao individualnom činu. Markovićevi Moralni pobednici pobeđuju sebe. Savest kao moralna svest i glas duše upućuju na krivicu za remećenje moralnog poretka. Nema morala tamo gde nama individualne slobodne i slobodnog društva. Nema slobode bez stvaralaštva. Nema stvaralaštva bez slobode. Zato Marković i shvata da moralna promena nije mogućna usred haosa, krize vrednosti i sveopšte neslobode. Ali ona nije moguća sve dok čovek ne pobedi zlo i destrukciju u sebi samom.

U knjizi Ilijada, 1986, Marković se predstavlja kao majstor uopštavanja, ali i satiričnog sažimanja. Zapaženo je već da junaci Ilijade pripadaju carstvu ovoga sveta, da su oni duboko ljudska i profana bića. A to kako se bogovi mešaju u strasti čovekove daje Homerovom delu ironični prizvuk. Džordž Stejner kaže: "Bogovi su uveličani smrtnici, često uveličani satiričnom žicom". Tako se čovek našao u središtu sveta daleko od mitološkog i onostranog. Marković se u svojoj Ilijadi pokazuje kao stvaralac izoštrenih opservacija i produbljenih reminiscencija. Polazne ideje od opštijeg karaktera svodi do dnevne prepoznatjivosti. Tu je i naš podanik: Glava koja klima ne opire se vetrovima. Nije zaboravljen ni vođa, koji će postati predmet autorove opsesivne pažnje: Ušao je u istoriju i zatvorio za sobom trijumfalnu kapiju. Život u haosu pretvara se u vladavinu dramatičnih situacija: Svi mu se dive jer nemaju druge alternative. Tu ćemo naći i sledeći aforizam (epigram): Kada kola krenu naopako, ne idu polako. Raznolikost životnog iskustva nameće i raznolikost semantičog iskusta: Demagogija: demagog i ja. To je put do satiričareve zrelosti.

Još u zbirci aforizama - epigrama Repigrami, 1978, Markovićeva aforističarska svojstva su preciznost u mišljenju i jasnost u iskazu. Direktna eksplicitnost ide sa semantičkim redom: Pričaju priče koje na njih liče. Njegove reminiscencije su skladno oblikovane: Nijedna sila nema stila. Takav je i aforizam: Fraza nema dokaza. Antropološka saznanja su posebno uverljivo oblikovana: Njegove dve ličnosti nemaju sličnosti. Tu je i suštinsko određenje duha narcisoidnosti: Svako mu je ogledalo malo. Ali njegovoj pažnji nije promakla naša etnopsihološka karakteristika - inaćenje: Njegov je moto: pošto-poto. Umešnost stilizacije očita je u suštinskoj upitanosti: Zašto se šala uvukla u vešala? Jezička sloboda ne navodi autora na proizvoljnost u mišljenju: Zbilja, šta je iza cilja? Očigledno, ovde misaona vertikala dodiruje smisao postojanja.

Čini se da je posebno značajno Markovićevo delo Prva Jugoslavija, druga Jugoslaviju, treća Jugoslavija. Prodato!, 1995. U sveopštoj političkoj entropiji dominantno mesto pripada vođi. Ispostavlja se da je takvu ličnost mogla iznedriti naša golema kriza. On i opstaje na političkoj sceni jer nije prošlo vreme političke demagogije, obezličenog populizma i prevarantskog opsenarstva, kao što nije došlo vreme ni političke punoletnosti građana. Opsednutost vođama deo je političke mitologije i mitoloških obrazaca političke zajednice. Marković piše: U njegovom uspehu je i deo naše krivice. Nije u pitanju jezičko-stilsko poigravanje - iako ima i toga - nego i analitičko poimanje kolektivne krivice. Nije on zaveo diktaturu. Ona je njega. Ovaj aforizam nije duhovita inverzija i lucidna dosetka, nego promišljeno razumevanje vlastodržavlja kao opake strasti koja kao bolest uzima diktatora pod svoje. Kritički stav je beskompromisan i neumoljiv: Prinčevi su iz bajke. Naš je dojahao iz basne. Autor nije manje eksplicitan ni u aforizmu: Kada on govori, muze ćute. Kao bliže određenje Velikog Kombinatora atributivno je uključen i institucionalni kontekst: Svaka vlada je vlada u senci. Predsednika. Markoviću nije dovoljno političko iskustvo, a još manje političko tumačenje, da bi odredio celovitost predmeta svoje ironijske opservacije: Između Avelja i Kaina protiče Drina. Iz ovog se vidi da autora interesuje tamna strana ljudske prirode, on nije zapostavio etnopsihološke nanose u čijim je temeljima destrukcija: Ako ne znamo da se bijemo, znamo bar da radimo sebi o glavi. Poenta govori o nasilju koje se pojavljuje ili kao lakrdija ili kao tragedija.

U zbirci aforizama Zar i ti, sine Edipe Ilija Marković nastavlja svoja antropološka i ontološka istraživanja, koja su po mnogo čemu sumornija od prethodnih. Aforističar piše: Dok je batina imala dva kraja, nečemu smo se i nadali. Političko svakodnevlje obojeno je crnom bojom. Policijski čas je osnovna merna jedinica vremena koje je stalo. Tu su se očigledno našla i iskustva iz aktuelnih zbivanja: Vođa je otišao predaleko. Narod mu je za petama. A tu je i globalni pogled na istoriju, koja je, nesumnjivo, deo našeg političkog ne-bića: Ako se istorija ponavlja, onda je ovo prošlo vreme. I u ovom njegovom delu, snagom psihološkog poniranja i kritičkim promišljanjem, autor skladno prelazi od opšteg ljudskog plana na pitanje naše sudbine, našeg istorijskog udesa. I kad ne dodiruje metafizičke dubine, on nas suočava sa dramatičnim darmarom propadanja naše zajednice.

Primećuje Nikola Milošević da Marković "ume da svog aforističkog Pegaza dovede na samu ivicu političkog svakodnevlja, a da mu ipak ne oprži krila". Što je najvažnije, on se pouzdano bavi aktuelnim događajima, stvarnošću koja doživljava izrazitu tranformaciju hic et nunc. Aforističar ne čeka vremensku i istorijsku distancu. On se distancira odmah: ne da se zavesti i prevariti. To što je najjači u otkrivanju političke demonologije i aktuelne političke ontologije - treba videti kao neumorno stvaralačko traganje za korenom zla i tamnom stranom čovekove prirode. Marković nije samo kritički nadahnut umetnik, već je i mudar stvaralac. Da nije takav, ne bi uverljivo i umetnički snažno ispisao optužnicu protiv zločinstva u našoj najnovijoj, tragičnoj istoriji. U tek objavljenoj knjizi Hvala što ne pušite, ne pijete, ne jedete, u kojoj su se našli aforizmi iz prethodnih knjiga - Prva Jugoslavija, druga Jugoslavija, treća Jugoslavija. Prodato! i Zar i ti, sine Edipe - postalo je do kraja jasno da je bilo pravo umeće usaglasiti nemirni antikonformistički individualizam s jasnim i pročišćenim mišljenjem. Kritička subverzija i snaga osvešćenja obznanjuju nepomirljivi satirični duh. Ironijski darmar istovremeno proizvodi gnev i nagoni na smeh. 

Ratko Božović

Aforizmi u izboru Ratka Božovića

nazad