Sedmorica iz Stradije

DUHOVITA MUDROST

Kad se pažljivo čitaju satirični aforizmi Aleksandra Baljka stiče se utisak da je u nas više nego bilo gde drugo čovek postao nesrećan slučaj svojih nesporazuma sa samim sobom i sa svetom. Taj utisak se neodoljivo nameće i zbog umetnikovih snažnih motivacionih uporišta i zbog uverljivog predstavljanja neizmišljenog ljudskog propadanja. Snage društvene destrukcije propuštene su kroz lucidnu analizu koja se našla u sažetoj književnoj formi, u umetnosti aforizma. Piščeva dežurna osmatračnica obezbedila je kritičku hroniku-dokument nespokoja o našem udesu u vremenu velikih civilizacijskih i moralnih srozavanja, u doba sveopšte krize. Posle produbljenih uvida u okamenjeni poredak nedavne monističke prošlosti, koji je nestajao sa istorijske pozornice, ni sablasna stvarnost više nije bila terra incognita, nije bila izgubljena za kritičku javnost.

Kao pouzdan analitičar, izvan bilo kakve proizvoljnosti, Baljak je sledio preciznu liniju satirične meditacije. On je uspeo da opservira i situaciju svakodnevnog nereda i da se odredi prema očiglednoj haotičnosti, a da pri tom ne robuje opštem mestu ni očekivanim humornim ishodištima. Britkosti njegovog duha i stilskim veštinama izgleda da je doprinelo i to što je sebe doživljavao kao slobodnog čoveka, kao stvaraoca koji misli svojom glavom. Pa zato i misli drugačije i saopštava se na samosvojan način. Sa stanovišta svog samoodređenja, on je znao da čini najviše kad brani vlastiti čin slobode i kad, u ime racionalnosti i pameti, poriče sve što negira život bez hrabrosti, strasti i snova. On se našao na takvim kritičkim pozicijama na kojima se brane individualitet i totalitet, ljudskost i univerzalne vrednosti. Aforističar je pokazao golemu doslednost u nepristajanju na totalitarizam ideoloških i moralnih predrasuda. Svojim kritičkim individualitetom, on stalno vrši negaciju bespolnog mišljenja i zalaže se za neposlušnost, koja brani pojedinca i integritet ličnosti. Da bi stigao do superiorne satirične moći bilo je odlučujuće Baljkovo razumevanje slobode stvaralačkog čina i pisane reči. Govoreći o cenzuri, evo šta je rekao: "Za mene je najgori vid cenzure onaj koji bi se javio kod samih stvaralaca. Ako stvaralac sebi odredi granice i ne želi da pređe preko njih jer misli da ne sme, onda je to najveća tragedija za satiru. Sve drugo što dolazi spolja zapravo je samo podsticaj i uvek je činilo da se u tom periodu stvore dobra satirična dela." Takvo rezonovanje o satiri prati sve faze njegovog aforističkog stvaralaštva.

U Baljkovoj prvoj knjizi aforizama Ubedili ste boga u meni, 1982, nalazimo važno značenjsko uporište o ponavljanju istorije kao zla. Šta vredi što je naš put autentičan kad istorija voli da se ponavlja, ističe aforističar. Ako je prihvatljiva misao Jana Kota da za Šekspira istorija stoji na mestu, onda ima razloga zapitati se: kakva se istorija u nas zbiva? Pošto je ovde poodavno politika osnovna determinanta istorije, neophodno je postaviti pitanje: kakva je naša politička pozornica? Kojem pozorišnom žanru pripada naša predstava? Najpre, može se učiniti da je najbliža farsi zbog sirove posprdnosti i neumerene neobaveštenosti. Izgleda da naša stvarnost i jeste farsična, ali nema u njoj ni oštroumlja ni vedrine. Naša stvarnost nije dospela do farse. Nije li naša zbilja najbliža vratolomijama vodvilja ponajviše zbog stalnih zabuna i zamršenih odnosa. Naša realnost je daleko do bilo kojeg komediografskog žanra i bilo kakve komedijice. Nije ni vodvilj. Po tome kako stvarnost može da opstane naopačke, kako sve može poprimiti neprirodan i zastrašujući ton - nesklad u kome se približava i teško spojivo kao što su iskustva komičnog i jezivog, komičnog i tragičnog može se pomisliti da je takva zbilja najbliža groteski. Mora se odustati i od takvog poređenja kad se zna da je groteska, kao žanr, proslavila takve velikane kao što su Bokačo, Rable i Servantes. Bez mnogo premišljanja spoznajemo da drama i tragedija nisu za nas rezervisane, nisu prikladne forme jer pretpostavljaju uzvišenost i ozbiljnost. Možda je po odsustvu istinske komunikacije i sa sobom i sa drugima najbliža drami apsurda, ali i, suštinski, veoma daleko od njene značenjske višeslojnosti. U stvari, ovde se dešava ono o čemu razmišlja Vladimir Jankelevič kad kaže da istorijska svest zbija šale sa svetom. U nas to više i nije šala, nego drastična sprdnja.

Tragična sadašnjost je zatvorila istorijski horizont. Ona opstaje u neredu i pomračenosti anomičnog društva. U odnosu na takvu stvarnost teško je reći da li aforističar više brani principe postojanja ili principe mišljenja i duha. Neograničena vlast proizvela je dirigovanu i izobličenu javnost. Namera takve vlasti nije da otkrije istinu nego da je, sa hiljadu velova, prikrije. Ona čini sve ne da se misli nego da se zaboravi misliti. U aforističkoj zbirci Ubedili ste boga u meni nalazimo Baljkovu opasku: Sve je prolazno, samo su posledice trajne. A kad su posledice proizvele nepopravljive učinke onda je aktuelna ona Šilerova: Putovanje je počelo, put je završen. To se može dogoditi u političkoj zajednici u kojoj dominira antropologija zla i zločinstva, u kojoj se simulira vladavina većine i kad je očigledno da je ta većina uništena. Zato je i neophodna mistifikacija naroda kao "pučine". Narod se posebno istakao u svojim junačkim pesmama, u svojim mitomanskim izletima u nebo. A pojedinac je ostao kao zoon politikon, kao biće bez svojstava i individualiteta.

U Baljkovoj knjizi U granicama demokratije, 1988, pored ostalog, možemo pročitati: Glasao sam i za i protiv. Nisam mogao da se uzdržim. Tako je to kad se udruže bezličnost i ambivalencija, kad se živi život ispunjen strepnjom i strahom. Političke frustracije se teško mogu identifikovati baš kao i njihove odbrambene racionalizacije: Nismo mi odgovorni za odluke koje smo donosili bez svog znanja. Tragična logika istorijskog usuda očituje se i u aforizmu: Opet se vraćamo na početak, ali je osnovni pravac dobar. Mentalitet patološke negacije drugosti u stalnoj balkanskoj noći satiričar je obznanio u aforizmu: Kad drugi dođu na vlast, prvi će biti izdajnici. U mentalitetu vladajućeg režima istina ogledala jeste istina maske, kako bi rekao Bela Hamvaš. U atmosferi takvih psihopatoloških samoobmana moguća je drastična mentalitetska devijacija: Nije pokvaren onaj ko ima vlast, pokvaren je onaj ko je želi. Teško je reći da li je to prevara ili ludilo u politici, ali je sigurno da se u takvoj politici gasi njena umnost, racionalnost i delotvornost. Baljku je, inače, bliska ideja da se u haotičnoj političkoj stvarnosti krajnosti dodiruju. Tu se i pojavljuju opasnosti od ekstremizma. To mu je pomoglo da sagleda suštinu paradoksa, pa čak i da postane njegov duhovni gospodar.

Zbirkama aforizama Ubedili ste boga u meni i U granicama demokratije Aleksandar Baljak zauzeo je važno mesto u aforističarskoj umetnosti i našoj književnoj javnosti. Njegovu knjigu aforizama Krvavi provod, 1995, ponovo je diktirala posrnula i haotična stvarnost. To je dramatično putovanje kroz našu svakodnevicu i javni život. Baljak s razlogom slovi kao najmarkantnija ličnost Beogradskog aforističarskog kruga. Uz individualne razlike, ovoj grupi umetnika satiričara zajednička je žestoka kritika političke destruktivnosti i visok stepen određenosti kritičkog stava. Njegova satira deluje razložno i jasno. U njoj dominira politički aforizam. Tu nema ezopovskog govora, eufemističkih skrivalica i dvosmislenih kalambura. Na gluparenja i brutalizaciju javnog života aforističari su odgovorili do kraja otvoreno, beskompromisno i žestoko. Kod Aleksandra Baljka nema naklapanja, okolišanja i mistifikacija. U njegovom aforizmu ništa nije nakićeno, ništa suvišno. Njegova pobunjenička energija iskazuje se kao antirepresivni čin satiričkog mišljenja. Ona se snažno opire marionetama bolesnog društva i vremena zla. Zato se može označiti kao individualni bunt u ime pameti i savesti. Kad se za istinom traga do kraja onda se ponajviše kazuje ono što se u filistarskoj kulturi prećutkuje. Specifičnost Baljkovog aforizma nije sadržana samo u dobronamernoj podrugljivosti već i u ciničnom podsmehu. 

Da bi što uverljivije ostvario svoja humornoironijska izobličavanja nakazne stvarnosti, Baljak, najpre, prividno, sledi uvređenu i dobro poznatu kolektivnu retoriku, a zatim poentira inverznom satiričnom odgonetkom. Tek kada je razobručio kolektivni stereotip, najčešće opšte mesto ideološkog diskursa i vladajući superego, uspeo je da dorekne svoje kritičko stanovište i često ubitačnu poentu. Ironična misao i poenta idu zajedno. Tako se zgušnjavaju i obznanjuju umetnikov individualitet i njegovo razumevanje neposrednih vidova zbilje. Baljak je više preokupiran sadašnjim i ovdašnjim kolektivnim i individualnim neprilikama, našim oskudnim vremenom nego apstraktnim, globalnim i ontološkim izopačenostima ljudske prirode. Zato će u njegovoj knjizi prokrstariti "junaci" vremena naše kolektivne nesreće. U njoj će se jasno prepoznati i mrak u društvenoj stvarnosti i mrak u čoveku. Domaće vladajuće političko nasilje, nacionalističke mitomanije, šovinistički neoprimitivizam, podaničko pritvorstvo i stupidna indoktrinacija prolaze kroz vidno polje satiričara. I dok preispituje kolektivno, prvo lice množine, u kome suvereno vlada ispraznost nacionalnog samoljublja, narcizam koji seže do karikaturalnosti, aforističar insistira na samospoznavanju i aktivnom prevrednovanju. U stvari, Baljak neprestano pokušava da sve stavi na svoje mesto i da prevrednuje sve što se prevrednovati može. Ma koliko da su mu važne retorske modulacije i jezička igra njemu je najbliži razumljiv govor, jasna misao i iskaz koji umiče neodređenim značenjima.

Zahvaljujući racionalnoj i pouzdanoj percepciji naše savremene političke istorije, Baljak najčešće stiže i do suštine političkih čuda, do ontologije politike. Uz sve specifičnosti nacionalnog karaktera i nacionalne samobitnosti, iskustvo nacionalnog bića dodiruje i opšta mesta političkog života. Dubina satiričarevog posmatranja podrazumeva spuštanje u vreme, pa i uspostavljanje vremenskog kontinuiteta tamo gde je on moguć i gde je neophodan. U Krvavom provodu čitamo: To što su satiričari pisali o bivšem vladaru, i te kako vređa sadašnjeg. Podanički mentalitet i rajinska psihologija konstante su naše političke kulture: Kad Veliki Vođa piša uz vetar, njegovi sledbenici se ne bune. Svi ćute kao zaliveni. Tu je i opštevažeća autoritarna "formula": Otac nacije je kolektivno delo. Aforističar prati ovdašnje političke ludosti i moralne sunovrate u najosetljivijim delovima institucionalne stvarnosti: Naše sudstvo je samostalno i nezavisno. Sudije nisu opterećene činjenicama. Njegova invencija doživljava svoj najizrazitiji uspon u satiričnoj opservaciji koja je usredsređena na granične situacije normalnosti i sumrak morala. 

Kao kritičar i hroničar ideološkog pandemonijuma, Baljak je zabeležio: Danas su najglasniji kritičari oni koji su godinama ćutali. Vremenske kazne na njih, očito nisu vaspitno delovale. Tu je i njegova dijagnoza o poražavajućem odsustvu demokratije: Šta vredi što je demokratija pred vratima kad mi nismo kod kuće. Autor ponekad napušta sažetost aforističkog umeća da bi gradacijom poentirao učinke politike kao destruktivnog čina: Ja ne verujem da bi oni pucali u decu. Isto tako, ne verujem da ne bi pucali. Ja njima ništa ne verujem. Ma koliko da se istina teško podnosi aforističar joj ne može odoleti. Niti je želi prećutati. I kad se pojavi dvosmislenost, ili dileme, satiričar otpetljava čvorove značenjske složenosti i do kraja se određuje za misaonu varijantu, koja mu je najbliža, koju može da kritički odbrani i misaono obrazloži.

U Baljkovoj ironičnoj meditaciji niko nije pošteđen, pa ni sam satiričar. Rugati se svima a sebe poštedeti ne bi imalo ni smisla. Već je i u teoriji o komičnom prihvaćeno mišljenje da je suštinsko obeležje superiorne komedije sposobnost smejanja sebi. Ne uzimati sebe previše ozbiljno može sebi prirediti samo stvaralački superiorna i tolerantna ličnost. Naš satiričar sledio je visoke stanarde kritičkog i satiričnog diskursa. Njegova refleksija je samoironična: Nije mi ni na kraj pameti da se poredim sa Leonardom da Vinčijem. Uostalom, ko je taj Leonardo? Aleksandar Baljak se ironično odnosi prema svojoj aforističarskoj umetnosti: Zašto pišem samo aforizme? Zato što mi posle dve-tri rečenice popušta koncentracija. Bez istine o sebi nema istine ni o drugima ni o svetu.

Duhoviti i senzibilni umetnik, Baljak, pali svetla u mrkloj noći - budi uspavane i ravnodušne, oslobađa preplašene, krepi snage nepristajanja na apsurdnu egzistenciju. Štaviše, ima se utisak da on, kao duhovit, duhovan i slobodan čovek, doživljava katarzu kao snažno moralno i duhovno pročišćavanje. I, ako nije suviše patetično, satiričareva sloboda "daje krila" svima, podstiče samoosvešćavanje i otkriva lepotu plovljenja uz struju. Estetsku vrednost njegovih aforizama podupire snaga autorovog humora, koji se nikada ne pojavljuje kao "refleksna reakcija", već kako misaono umeće prefinjenog artističkog senzibiliteta. U pravu je Sreten Marić kad kaže da bi moderna tragedija bila "neljudska bez humora, to jest ne bi je ni bilo". Ozbiljno i smehovito našli su se u srećnom spoju u Baljkovom stvaralaštvu. Njegova kritička pronicljivost i umnost obrušavaju se na razum koji ne prati oljućenost i savest. I kad je strasni kritičar posrnule svakodnevice, on nije ni moralista ni demagog. On je, jednostavno, satiričar višeg reda. Neimar našeg modernog aforizma.

Ratko Božović

Aforizmi u izboru Ratka Božovića

nazad