Sedmorica iz Stradije

POHVALA DUHU SAŽETOSTI

(Nekoliko "aforističnih" i nepotrebnih reči
o knjizi Sedmorica iz Stradije)

Ustalilo se ovlašno i, razume se, potpuno pogrešno shvatanje da je aforističko izražavanje nužno "šaljivo", ili politički "subverzivno". Aforizam takav "nalog" ni načelno nije obavezan da ispuni, iako ga ne isključuje. Sva duboka ljudska misao, naime, iskazana je s najmanje mogućim brojem reči, u duhu što veće sažetosti i protiv bolesne opširnosti i "epičnosti" bez kraja i konca. Ideja aforizma sadržana je upravo u tome da se što kraće izrazi i u sebe zatvori što više značenja, na malom prostoru i s najvećom mogućom ekonomičnošću. To je svođenje na suštinsko, rafinirano, očišćeno od svega slučajnoga i suvišnoga. Ali, ko će znati šta je suvišno!

Nije aforizam "izmišljen" ni u Staroj Grčkoj, niti u Francuskoj s Paskalom. On je mnogo stariji, i dublje je ugrađen u osnove civilizacije. Knjiga propovjednikova je aforistična, i svetog Pavla poslanice, takođe. I Empedokle, i Heraklit, Epiktet, Gotama Buda, i papirusi iz faraonskih vremena Egipta. (U Egiptu je, u IX stoleću, stvoren jedan od najuzvišenijih aforizama u celoj imenovanoj istoriji, u koji je ušlo ljudsko saznanje o prolaznosti i zebnji od nestanjanja: "Čovek se boji Vremena, a Vreme se boji piramida".)

Godinama se u zemlji Srbiji ("u Srbiji zemlji da prevrne") razvija sve moćniji pokret aforista, pa se s velikom osnovanošću može reći da je to, možda, jedna od najemacipovanjih grana nacionalne kulture. Uz to, on je demetropolijski, oblikovan kao nekakav humoristički arhipelag. Odavno to više nisu pojedinačni rezultati i podvizi - ovde je, zaista, reč o pokretu subverzivnih "delikvenata mišljenja".

U ovoj knjizi - izboru Ratka Božovića, srećno nađenog naslova (sasvim u duhu aforistike!), dostojna sedmorica iz porte odabranih skupljena je oko imena i trona rodonačelnika Radoja Domanovića iz večne zemlje Stradije u kojoj je često lakše umreti nego živeti (tu se i rodio strašni "aforizam" na svetoj Knjizi crkve: "Togda su živi zavideli mrtvima"). Evo Božovićevih izabranika: Aleksandar Baljak, Ratko Dangubić, Rastko Zakić, Rade Jovanović, Ilija Marković, Slobodan Simić, Aleksandar Čotrić. Sami pisci aforizama zastupljeni u ovoj knjizi izabrali su po trideset svojih dragulja koji ih, po njihovom mišljenju, najlepše obasjavaju, a priređivaču su velikodušno prepustili da bira od "ostatka" - pa je i Božović izabrao po trideset aforizama od svakog autora. Rezultat je pred čitaocima, u vidu malih monografija i autoportreta s "autopoetikama", i nije ih korisno niti smisleno komentarisati. Van korica ove knjige ostali su, naravno, mnogi zaslužni majstori ovoga načina i stila izražavanja, ali se svaka knjiga mora negde zatvoriti i zaključiti, pa i ova. Uostalom, biće knjiga aforizama, i antologija, i novih pisaca priređivača.

Ali, evo kako i sam ovaj pogovor, uspešno a "neosetno", poče da ruši načelo sažimanja i zbijanja?! Zar Koltridž ne reče da je svaka suvišna reč đubre? I zašto je toliko teško poslušati tako "obične" reči jednog mudrog pesnika koji se gnušao opširnosti i mučnog razvlačenja i otezanja kao ubistveno dosadne monotonije? Ali, nije svak Pater, pa da u samo nekoliko reči sve kaže o legendarnoj slici Leonarda da Vinčija: "Mona Liza je lepota stvorena iznutra, pa ćelijica  po ćelijica nanesena na kožu".

Posle takvih reči, obavezan je zavet ćutanja. Bar za izvesno vreme, dok reči opet ne počnu da se množe i kote kao korov, pa kuljaju i nekontrolisano "bujicaju" kao da se bez njih ne može.

Veljko Radović

nazad