Sedmorica iz Stradije

Snaga paradoksa

Očajanje i sumnja podstiču Čotrićevu "mozgovnu igru" i njegovo satirično nadahnuće. Politički aforizam, koji je njegova dominantna stvaralačka preokupacija, nastavak je njegovog svakodnevnog političkog aktivizma. Zato i nije neobično što svoju ironičnu žaoku usmerava prema naličju političkog života. To koliko je opsednut političkim čudima, koje je proizvela politika kao zločin, najsugestivnije se otkriva u njegovoj poznatoj knjizi Daćemo mi vama demokratiju, 1995. Ovo delo ispisuje umetnik koji je do poslednjeg daha "pucao" u izobličeni dekor političke stvarnosti. Bio je to glas savesti koji je pogađao nepodnošljivu nakaznost moralnog posrnuća, nezadrživi prodor varvarstva i vladavinu pomahnitale gluposti. Da li je u umetnikovoj pobuni bilo više otvorenosti i oštroumlja ili ogorčenja i zgađenosti - teško je reći. A svega toga je bilo dovoljno da se obznani model satiričke hiperbolizacije i parodiranja. Čotrić se nije libio da, nasuprot ideološkom stereotipu, istrajava kao "revolveraš duha", kao žestoki kritičar političke brutalizacije. On postaje hroničar srozavanja političke zajednice do mutnog taloga nagonskog i slepih sila nesvesnog. U stvari, njemu je preostalo da razobličava anomično društvo i njegov sadomazohistički kolaps.

Ipak, da bliže odredimo period u kome Čotrić ispisuje svoju umetnost aforizma. U nas se dogodilo ubrzanje istorije. Ono se pokazalo kao kretanje nizbrdo, kao pad u bezdan. Doživeli smo rastakanje države - rat, sankcije i osiromašenje. Iskočili smo iz civilizacijskog zgloba. Demonstrirali smo umeće kako se postaje svetska periferija. U tome smo postigli neviđeni uspeh. Sada smo u statusu sigurne marginalnosti. Sebi samima postali smo najveći naprijatelji. Iluzije o samodovoljnosti razbuktale su potisnute strasti, nagomilane frustracije i silnu agresivnost. U krugu surove krize i autokratske vladavine energija promene bila je drastično blokirana. Prvobitno zahuktale snage, koje su nagoveštavale menu, pretvorile su se u krhku nemoć. Tako je došlo do kolektivne anesteziranosti i usahnuća životnih procesa. Društveno tkivo pretvorilo se u mrtvo more, u žabokrečinu, u izgubljeni identitet. Osetili smo gorčinu poraza i užas osramoćenosti. Uludo je proćerdano vreme na političkom ruletu. Nasamareni smo i od sebe i od svetskih moćnika. Zato se i valjalo upitati - da li se s ovoliko osujećenosti može normalno živeti i kreativno opstajati?

Ako bismo sledili kritički duh našeg satiričara, onda bismo videli da je, u nas, došlo do gluvonemog traćenja vremena i poništavanja nacionalne istorije. Na ruševinama starog ideološkog sveta, simulirana je njegova promena i kad je ona suštinski izostala. Ali, dogodilo se i urušavanje moralnog poretka. Rušilački stampedo i probuđena bestijalnost satirali su vrednosti postojanja. Zavladale su sile zla i nasilja. Haos je proizvodio i strah i napetost. Nadmoćno je vladalo raščovečenje. U opštem košmaru je nestajalo sve što je vrednost i što je vredno. U gromoglasnoj buci gubile su se i pamet i savest. Aforističar je pokazao da, tamo gde su razularene strasti, ne može se ni misliti ni bilo šta razumeti. Zato je i shvatljivo što se odlučio na nemilosrdni atak na "sive umove", mentalitet podaništva i sveopštu zapuštenost. Satirično ismevanje počesto stiže do groteske, do surovog izrugivanja.

Umetnik koji je rešio da izvrši vivisekciju politike kao nepojamnog zla, nije ulazio u politička zbivanja spolja, nego je pokušavao da stigne do pomračenog uma i utrnule savesti njenih protagonista. On pokazuje kako vođa, obuzet "velikim idejama", proizvodi masovno ludilo i javnu iracionalnost. Njemu Staljin ne bi skinuo glavu, već kapu.

Političko nasilje omogućava podanik, biće od straha, čovek bez nade. Kao analitičar političke zbilje, Čotrić pokazuje kako autokratskoj vlasti ponajviše smeta kreativna i kritička snaga javne reči. Kaskadom svojih aforističkih refleksija on ističe da, u nas, nema slobodne javnosti, nema istine. Sloboda i istina idu zajedno. Ako nema jednog, nema ni drugog. Zato je umetnikova slika stvarnosti toliko sumorna i gotovo nadrealna. Ko preživi, pričaće. Ako bude imao kome.

Satiričar izoštrava svoje vidno polje i stavlja u gro-plan to što je paradigma za celinu, jer zna da se celina ne može do kraja obujmiti, ni pogledom ni mišljenjem. U Arhipelagu Gulag, Solženjicin piše da "ukus mora može da se oseti u jednom gutljaju". Od tog gutljaja, morale bi se zagrcnuti vođe koje su sve učinile da zakasne svi - i oni koji su zavedeni i oni koji nisu. Čotrićeva satirična moć dolazi da porazi privid nadmoći, da obrazloži nemoć autokratske moći.

Umetnik žestoko udara po primitivizmu, po prevarama, po lažima, po licemerju. Niko nije zaštićen, niko nije amnestiran od kritičkog suda i satiričnog podsmeha. Ko nije za nas, taj je protiv sebe. U ime duha, pameti i morala, satiričar osvaja slobodu višeglasja i slobodu prevrednovanja. I naša istorija se ponavlja. Vraća se na mesto zločina. Time su određeni i autorov hronotop i njegov kritički radikalizam. Ako nema snagu demistifikacije, satirični iskaz teško može umaći retoričkoj ispraznosti. Zato u istorijskoj priči, koju ne bi trebalo čitati samo od početka nego i s kraja, mitologizacija i nacionalni patos postaju povod za satiričarevo demontiranje istorijske "memorije". Aforističar, ako nije spreman na demistifikaciju i skidanje lažne pozlate, može se zateći u stupicama konvencionalnog mišljenja i besplodnog opšteg mesta. Zato Čotrić ne traga samo za arhetipovima i daljinom iskona, nego, pre svega, reflektuje aktuelnu "istorijsku" situaciju. Ovo nije samo policijska država, nego i lopovska. Dvosmislenost se pojavljuje kao komična alogija. Ona je tu da ukine više značenja. Policija u stopu prati kriminalce, a neke je čak i pretekla.

Aleksandar Čotrić je kriktičar bez vremenske distance. On oštro zaseca u politiku kao fenomen obmane vremena sadašnjeg. Ironijskim paradoksom udara pravo u srce političke prevare. Srbi su najusamjeniji narod na svetu. Zato što hoće da žive zajedno. Da bi se istakla uverljivost apsurda, aforističar poseže za crnohumornim i ciničnim "nijansiranjima". Srbi su nebeski narod. Ostali su bez zemlje.

Taj ton je prisutan i u novoj autorovoj knjizi Peta kolona, 1997. Tamo piše: Najduže se može ići putem koji nikud ne vodi. Čotrić nije zazirao od toga da se nađe na stazi koju su zaposela osiromašena i obezličena "umovanja" o društvenoj stvarnosti. To je za njega značilo opredeliti se za aktivnu svest koja ne pristaje na iskrzano stereotipno mišljenje i na ideološko "urazumljivanje". Njemu je više od svega stalo do toga da se usprotivi uspavljujućoj apatiji i političkoj ravnodušnosti. Zato je njegova ironična refleksija do kraja otvorena. Svi narodi su svoje komuniste poslali u istoriju. Samo su Srbe komunisti odveli u preistoriju. Takav socijalni i politički kontekst favorizuje kolektivnu psihu, a degradira individualnost. I politički čovek se pretvara u masu, u gomilu bez individualnih svojstava. Našem biračkom telu nedostaje glava. Pažljivom igrom reči aforističar poentira sumornu ideju: Na početku beše reč. Na kraju smo ostali bez reči.

Aleksandar Čotrić nije bio u neprilici da tupi svoju kritičku oštricu, a još manje da bilo šta relevanto prećuti. I zato što se nijednog trenutka nije opterećivao autocenzurom kao unutrašnjom represijom, dosledno je išao za svojim nadahnućem i za svojom spontanošću. U njegovim aforizmima prepoznaje se govor snažnog srca i mladalačkog poleta. A u nas i sve ređe radosti duše. Na Čotrićevom primeru se potvrđuje da je Jankelevič bio u pravu kada je tvrdio da nema humora bez ljubavi, ni ironije bez radosti. Umetnikov kritički eros bio je način nepristajanja na egzistenciju banalnosti i nitkovluke zločina. I pored smrtno dosadne stvarnosti i njene nesmehovitosti, Čotrićev humoristički kod sigurno je utemeljen. Dobro smišljena i reska poenta, koja ruši sve prisutniji stereotip-mišljenje, dolazi kao inverzivni ironični znak, kao antiteza-kritika. U tom individualnom poentiranju sadržana je i čar njegove satiričke lucidnosti. Na početku smo rekli da sumnja podstiče autorovu ironičnu igru. "Sumnja - to je već trunka vere", zapisao je čudesni Danil Harms. U tome, izgleda, leži i snaga paradoksa u Čotrićevom aforizmu.

Ratko Božović

Aforizmi u izboru Ratka Božovića

nazad