Sedmorica iz Stradije

Strast pobune

Slobodan Simić se opredelio za oštro opštilo, za aforizam. Što je najvažnije, imao je šta da kaže, a i verovao je da ima smisla to učiniti. Sa stanovišta teorije modela, njegovo aforističko delo prati model stvarnosti, ideološki i kulturni obrazac. Snagom individualne složenosti i kritičkog opredeljenja postaje pouzdan tumač jedne zastarele ideologije i preživelog ideološkog sveta. On je analitičar aktuelne stvarnosti, u kojoj je postojanje dovedeno do apsurda, razuzdanosti i anarhije. U tom realitetu sve je izvrnuto naopačke. Zbilja je tako fabrikovana da je postala stvarnost falsifikata. Javnost je oblikovana lažnim ogledalima. U njoj su najprisutniji izobličeni mentaliteti i zlo u svojim mahnitim i nepodnošljivim izdanjima. On je izabrao literarnu formu koja podrazumeva i autorov visoko definisan stav i pregnantan stil. Aforističar polazi od životne faktografije. Preko njenog često stereotipnog označavanja stiže do prevrednovanja, do obrta, do poente. To je u mini-formi skok od trivijalnog i mrtvog iskaza do dramskog uobličavanja, do dramatične inverzije. Obrt proizvodi iznenađenje. Potisnuto se eksteriorizuje. U ironičnu igru ulazi najčistiji pogled na haotičnu stvarnost.

Aforističar nije prihvatio ni daltonizam u prepoznavanju destruktivne i demonijske političke stvarnosti, ni relativizam u vrednovanju, ni neodređenost u tumačenju. Pri tom nije vodio računa samo o otrovnim satiričnim žaokama već i o jezičko-stilskim vrednostima svog ubojitog aforizma. Tragajući za jezičkom polivalentnošću i višeznačnošću, on je stizao do semantičkih dvosmislica. Njima postiže svoju kritičku inventivnost i uverljivost tumačenja. Njegov satirični duh, gnevan i parodičan, poigrava se glupošću, podstiče slobodu invencije i bodri kritičko uporište. Nagovara na slobodno javno mnenje. Gotovo svaki aforizam Slobodana Simića završava se aktivnom i aktuelnom dosetkom. Dosetka je ishodište kritičkog sažimanja i izoštrenog, uvek beskompromisnog prevrednovanja. Podstaknut prevratničkom energijom bunta, aforističar prihvata slobodnu igru satiričkog duha, da bi obznanio, do kraja otvoreno, to što je sebi razjasnio, u šta je sebe ubedio. Valjda što je samosvestan, što je prošao kroz proživljenu meditaciju, njegov aforističarski iskaz postaje individualizovan, ali i sugestivan i neobičan.

Autorovo vlastito "ja" progovorilo je snagom slobodne volje, energijom stvaraoca koji ne prihvata strategiju bespomoćnog taoca. Zato on i neće ništa da zabašuruje, nikoga da štedi, nikoga da amnestira. Kad je narod smešan, kralju ne treba dvorska luda. Autor je direktan da neposredniji ne može biti. Njemu su nepotrebni eufemizmi. Njemu je neophodno imenovanje cvetova zla i bestijalnih nagona - da bi im se suprotstavio. Čini on to spontano kao što je disanje spontano. U svakom slučaju, raspršavanje vrednosti i gašenje smisla, umnožavanje zla i epidemiju ružnoće ne prati bespolna, ravnodušna i nekritička pamet. Grozničavi nemir duha i usplahirenost duše nagoni satiričara gotovo da eksplodira. On ne može ni da ostane ni da opstane na jednom mestu. Zato se i kreće po cenu da njegovo kretanje zadobije kružnu putanju. To kretanje, ma koliko bilo kružno, opet je vlastito uspostavljanje vrednosti, opet je traganje za novim mogućnostima. Zato je on i mogao da kaže: Bolje nastradati od kritičkog nemira nego od uspavljujuće dosade. I tu bi trebalo tražiti međaše između buntovnika i konformiste. Kao i kod gotovo svih umetnika Beogradskog aforističarskog kruga, u delu Slobodana Simića dominira politički aforizam. To je i razumljivo kad se zna da je već godinama politika poklopila i determinisala svekoliki život. Političke ludosti deluju kao crni humor. One se bezobzirno nameću umetnikovoj dosetljivosti, ali se i nadmeću s njegovom satiričnom inventivnošću. Postojala je opasnost da prljava reka politike ne povuče za sobom i humoristu. Šta je njemu preostajalo? Da se ne sklanja sa poprišta i pokuša da trezveno vidi šta se to zbiva. On nastoji da se njegov glas čuje, da krikne iz sveg glasa, kako bi nadjačao maloumnu propagandu i glupavu indoktrinaciju. Za to je neophodno i glasovito nadvikivanje i lukavstvo uma. Stoga su dobrodošli žetoki temperamenti i lucidni duhovi kakav je i Slobodan Simić. U društvenoj situaciji u kojoj se sve banalizuje i prostituiše, u kojoj su i zakon i moral na lošem glasu bilo bi besmisleno očekivati od aforističara, koji "puca u glupost" i moralno posrnuće, da postane nežni, stišani i tihoviti kritičar. To ne bi bilo ni očekivano ni normalno. Bezobzirnosti političkog zločinstva, destruktivne učinke političke iracionalnosti i moralne izopačenosti aforističar dočekuje bez milosti. Bez tolerancije. Ne može i neće da umakne izrugivanju. To je njegov odgovor na nepodnošljivo prisustvo totalitarnog nasilja i totalitarnog kiča. Totalitarizam je proizvela vlast koja je lišena političke racionalnosti i zato vlada kao uzurpator. A uzurpatore, svakako, nema smisla tetošiti. Fantomska stvarnost postaje meta aforističarevih strela. Tu stvarnost Simić vidi kao dramatičnu kondenzaciju naše novije istorije, kao njenu omašku, kao njen sunovrat. U knjizi Najcrnje je crveno, nalazimo aforizam Onaj ko živi u mraku, svetlost doživljava kao diverziju. Politički totalitarizam koji je surovo vladao gotovo pola veka pokazao se kao anahronizam prvoga reda. U nas se ta istorija obelodanila kao "umetnost nemogućeg" i realizovana je po ugledu na istočnjačke despotije. Lako je Zapadu. Njima je mafija u podzemlju. Podanici, koji su opstajali u totalitarnoj stvarnosti, pritisnuti ontologijom nebitnog, teško mogu biti motivisani da prihvate demokratska pravila igre i slobodu političkog pluralizma. Teško je iz simulantne i mrtvotvorne političke predstave preći u predstavu koja bi se temeljila na slobodnom i spontanom demokratskom izboru načina života. Zato će taj duh političke inercije i nesklonosti promenama aforističar iskazati na ovaj način: Posle rata smo imali ćorave kutije. Sad imamo ćorave glasače. Idolopoklonici su izgubili samopoštovanje i sposobnost kritičkog odnosa prema političkoj zajednici. U tome je sadržano nemalo mazohizma: Izabrali su ih ponovo. Narod je nemilosrdan. Njihovoj mentalnoj strukturi bliska je nekontrolisana i neograničena vlast. Lako je bilo njima puniti glavu. Tamo ionako nije bilo ničega. Očigledno je da je u aforističarevoj viziji sveta prisutno ne samo iskustvo naše balkanske noći već i načelni antropološki pesimizam.

Obrise pesimističkog pristupa čoveku, u mrežama ideologije, autor je konkretizovao na primeru komunističkog obrasca vladanja. On je život u komunističkom totalitarizmu identifikovao kao egzistencijalnu mučninu i kao psihološku i moralnu torturu. Čovek. Kako to antikomunistički zvuči! U tom pesimističkom duhu je i aforizam: Žrtve su mnogo krvarile. Crvena boja se sama nametnula kao simbol. Dijaboličnost apsolutne vlasti vezuje se za komunistički totalitarizam i za ideološki monizam. Bio je to poredak koji se pretvorio u nasilje, u rasulo smisla. On je proizvodio zastrašujuću nadmoć nad životom pojedinaca. Nad njih su se nadvijali strahovlada, strah i strepnja. Komunisti odavno znaju za demokratiju. Samo su je ranije zvali specijalni rat. Lucidne prognoze o nestanku komunizma takođe su osenčene tonom rezignacije: Komunisti će sigurno sići sa vlasti. Blago našim praunucima. A njihovu opsednutost vlašću autor cinično persiflira: Nije humano da komunisti izgube vlast. Oni ne znaju ništa drugo da rade. U oporicanju vrednosti komunizma Simić ide do sarkazma: Ne mogu da zamislim komunizam. Nisam dovoljno pokvaren. Intelektualac kao "duh koji poriče" predmet je Simićeve satiričarske pažnje. Bio je veliki pisac. Morali su da ga skrate za glavu. U istom duhu i gotovo identičnom značenju je i aforizam: Glave su potučene do nogu. Kad intelektualac nije mogao misliti "svojom glavom", prihvatio je ketman, s namerom da se sigurno maskira, da obmane u mišljenju. A obmanjivanje u mišljenju neoprostiva je stranputica intelektualca od koga bi se moglo očekivati makar da sanja o istinskoj nezavisnosti. Simić piše: Neki intelektualci stalno štrajkuju. Prestali su da misle. Valjda i zbog njih iznevereni su principi slobode duha i mišljenja. Oni koji znaju prave se ludi. Oni koji su ludi prave se da znaju. Kontekst izvrnutog smisla i poremećaja skale vrednosti doprinosi tome da je moguće to što i Simić kaže: Pišu oštri, zabranjuju tupi. To je istovremeno govor o neslobodnoj političkoj zajednici u kojoj je najviše moguće nemoguće. Tako se, sa stanovišta političke racionalnosti i civilnog društva, proćerdava bivstvovanje. Budite spremni. Spavajte u prugastim pidžamama. Kafkijanski svet ljudske bespomoćnosti pred institucijama i organizacijama Simić plastično slika u aforizmu: Islednik je bio predusretljiv. Priznao mi je šta sam uradio. Zbog tog totalitarnog duha neizvesne su i perspektive demokratije: Demokratrija mora da uđe na mala vrata. Na velikim je kordon milicije. To već nije slika političke zajednice već policijske države.

Još je Novalis zapazio da tamo gde se dodiruju fantazija i moć prosuđivanja - nastaje dosetka; gde se razum udružuje sa bezobzirnošću, nastaje humor. Ismejavanje pripada humoru, ali je za jedan stepen manje vredno. A duhovitost i oštroumlje idu zajedno. Ako ih nema u ljudskom srcu, onda ih nema ni u razumu. Simiću je stalo i da kritikuje i da osudi i da ismeje. To je vidljivo i u njegovoj knjizi Ratni profiter, 1994, koja je potvrdila snagu njegovog satiričarskog oštroumlja. Užasna slika užasavajućeg rata. Rat koji je otkrio snagu poroka i bezobzirnosti ljudske slabosti. Autor je jasno pokazao da su za ratna varvarstva, ratna ludila i ratnu tragediju bili neopohodni ostrašćeni rodoljupci i maloumni besčasnici. Pokazalo se da se, ovde, istorija ponavlja u svojoj najsurovijoj varijanti. Ratnički neoprimitivizam pokazao je našu socijalnu i mentalnu zastarelost. Kad je u pitanju tema rata, satiričar je ratne protagoniste prepoznao kao vampire a rat kao bal vampira. On je uočio da je za rat potreban takav mentalitet u kojem psihologija ratničkog plemena zamagljuje pogled i muti razum. U takvom ratu ne postoje nikakva pravila ni prava. Zavođenje i homogenizacija plemena dogodila se kao obmana i zavaravanje. Raskorenjivanje, neumerenost, bestijalnosti, ekstremizam - komponuju zlokobnu balkansku ratnu priču. Nesreća - u svojoj potpunoj očiglednosti. Okrutnost uništavanja drugoga i sebe. Autorov ironični diskurs ne napušta svoj rezignirani ton: Još ćemo se ubijati. To je naša moralna obaveza. Rat je opstao kao neposredno osećanje stvarnosti: Smrt ovde ima dosta pristalica. Zato je i pobedila na izborima. Što je to tako, shvatljivo je iz njegovih aforizama o ratu: Oni nisu u ratu. Rat je u njima. U istom duhu je i aforizam: Nisu mogli da izbegnu rat. Bio im je nametnut iz glave. U nedavno objavljenoj Simićevoj knjizi Vozi, Miško! do kraja se razobličava licemerni stav o ratu: Od početka smo se borili za mir. To je moderan način ratovanja. Duh nekrofilne orijentacije političke "svesti", ali i moralno posunovraćenog mentaliteta, Simić slika u crnohumornom aformizmu kojim sugestivno izražava zloduh radikalnog sadizma: Mi smo se opredelili za trajne vrednosti. Za smrt. Kad nam se dogodilo veliko posrnuće, kad smo postali izolovano ostrvo na kome dominiraju decivilizacijski procesi, naši ratni profiteri demonstrirali su umeće kako se postaje svetska periferija, kako smo postali njeni zatočenici. Sve je ispalo drugačije nego što je obećano i što je očekivano. Demokratija iz devedesetih ne samo što nije napredovala za korak već je prohodala natraške. Naše iskustvo prevazilazi "arheologiju" naših strahova i naših najsumornijih nadanja. Sve ove godine uludo su izgubljeno vreme na političkom ruletu. I kad se autor upitao da li se sa ovolikom prevarom i gorčinom može živeti, odgovorio je na sledeći način: Satiričar - jedino moguća karijera u Srbiji. Tako se, eto, sa profiterima svih vrsta, nastavljaju mentalna ne. provetrenost i siva beskrajna apatija. U njegovom delu Priče bez pouke, 1995, prisutna je atmosfera drastičnog propadanja, ali i lucidna i kritička meditacija, koja krasi ironičnu energiju satirizma. Simićeve knjige aforizama mogli bismo videti kao njegov izlet u pakao kojim je hteo da olakša svoju dušu. To je čin uma i savesti. To je odgovor probuđenog srca i razboritog duha. Aforističar, kao istraživač čuda, saopštava sebe i svoju istinu. Njegova misao je i u njegovom srcu. Saznanja, obojena sumornim, depresivnim tonovima, postaju energija prestupa i nepomirljivosti. U središtu njegove stvaralačke poetike dominira kamijevski pobunjeni čovek, koji je, uvek, biće od nade, ali i biće slobode. Uprkos svemu.

Ratko Božović

Aforizmi u izboru Ratka Božovića

nazad