e-novine, 02.12.2009.

Kako se Momi Kaporu 2002. u crtežu ukazao dr Dabić

Nagrada za genocidno tihovanje

Posebno je zanimljiva jedna ilustracija u Karadžićevoj knjizi „Ima čuda, nema čuda“ koja prikazuje čoveka koji neodoljivo podseća na Dragana Davida Dabića, nadrilekarsku masku pod kojom se krio dr Radovan. Zlobnici bi pomislili i ne bi pogrešili da je Momo Kapor još 2002. godine znao kako begunac od pravde Karadžić izgleda, te da mu je Radovan tihujući pozirao za crtež. Možda je skrivanje ratnih zločinaca ipak bio ključni razlog za dodelu nagrade "Radoje Domanović"?

Senzacionalna vest da je Momo Kapor dobio nagradu "Radoje Domanović" za, kako stoji u vickastom saopštenju žirija, "ukupan doprinos satiri" iznenadila je samo poslednje ostatke naivnih koji, pod uticajem žestoke državne propagande veruju da je Srbija postala koliko-toliko normalna zemlja. Nagradu koja se sastoji od povelje i svega 50.000 dinara našem slavnom piscu uručio je izvesni Radoslav Tilger, direktor Fonda "Radoje Domanović" u odajama Ministarstva za dijasporu, što je sasvim prirodno pošto Momo Kapor već decenijama ne živi u dijaspori, niti se tako oseća. U bogonadahnutom govoru satirični laureat je izgovorio nekoliko rečenica sloboumnim stilom: "Domanović je ceo život bio protiv vlasti, i kada je Obrenović pobedio, odao se alkoholu i umro u bedi i nemaštini, jer nije mogao da podnese što su pobedili njegovi. Kada smo imali diktatora, imali smo o čemu da pišemo, pa je tako nastao Glas javnosti, Vreme, B92 i drugi. A sada su na vlasti kulturni momci koji govore jezike, koji su završili Oksforde i Harvarde. Nose crne čarape bez rupa, uopšte ne liče na socijaliste. I kako sada da pišemo protiv njih, kad smo ih mi doveli na vlast?"

Novopečeni satiričar koji, naravno, nema nikakvih problema sa bedom i nemaštinom, jer je uvek bio na lukrativnoj liniji nacionalističkog ludila, na kraju je odlučio da uteši sve ljude kojima već godinama ide na živce napominjući da je satira u Srbiji mrtva, a da se ni on „ne oseća baš najbolje“. Časni žiri koji je radio u sastavu Srba Ignjatović, Aleksandar Čotrić, Radoslav Tilger, Dragutin Minić Karlo i Miljurko Vukadinović, nije detaljno obrazložio zašto je baš Kaporu dodelio ovo prestižno priznanje, što nas primorava da sami istražimo motive za ovu nehotično duhovitu odluku.

Photo: Dragan Kujundžić
Teško bez Radovana: Lažni osmeh Mome Kapora

Možda je Momo nagradu zaslužio dugogodišnjim članstvom u Međunarodnom odboru za istinu o Radovanu Karadžiću? Ili mržnjom prema Sarajevu koju je umetnički uobličio u svojoj Sarajevskoj trilogiji (Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada i Čuvar adrese)? Ili ratnim huškanjem i podrškom zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koju je promovisao u svojim kolumnama krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina? Miroljubivim izjavama tipa: "Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, nažalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor. Ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve" (Borba, 7-8. mart 1992)?

Stavljanjem Milorada Ulemeka Legije i njegovog Gvozdenog rova u rang Paunda i Vijona? Širenjem ideologije krvi i tla? Ili zbog svega toga zajedno? Teško je ući u logiku žirija, ali je očigledno da su književni kriterijumi pali u vodu i ustupili mesto novoj ideološkoj podobnosti. Onaj ko zagovara etničku mržnju, podržava ratne zločince, lupeta bedastoće o ćevapčićima, kajmaku i pasulju kao dokazima srpske superiornosti - taj se automatski kandiduje za većinu književnih priznanja u zemlji Srbiji, uključujući i nagradu koja nosi ime nesrećnog Radoja Domanovića. Ukoliko se pisac, pak, usudi da misli malo drugačije - na primer, da nije baš u redu ubijati civile, žene, decu, starce, čak ni u ime srpstva; da Srbi nisu najbolji, najlepši i najpametniji; da hermetički zatvoren nacionalni tor možda i nije baš ideal kojem treba težiti - taj po hitnom postupku biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, izroda i dotiranog pisca.

Photo: EPA/HEALTHY LIFE
Model za laureata: Radovan kao dr Dabić, foto-skica

Kapor, na sopstvenu sreću, nema takvih problema. On je izabrao stranu na vreme, čim je ugledao milo lice Slobodana Miloševića i zaljubio se u njegovu krvavu harizmu. Potom se Kaporova nežna emocija preselila na markantnu figuru Radovana Karadžića s kojim je uspostavio trajno malebonding prijateljstvo. Evo kako je, na primer, Kapor govorio o svom idolu nakon što je dotični uhićen: "U osnovi ličnosti Radovana Karadžića duboko leži želja da pomaže ljudima na bilo koji način. Pomogao je Srbima u Bosni da ne budu poklani kao njihovi očevi i dedovi 1941. godine, naoružavši ih i osnovavši Republiku Srpsku - dugogodišnji san svih Srba u Bosni. Pomagao im je i pre toga kao psihijatar klasičnog tipa, pomogao je Crvenoj zvezdi da osvoji mesto koje joj pripada, pomogao je svakome dok je bio predsednik Srpske, do njega je svako mogao da dođe - od seljaka do akademika. Svojom tolerantnom ličnošću pomogao je i međunarodnim pregovaračima kada se odlučivalo o sudbini Srpske. Ukratko, to je čovek čija je najistaknutija osobina pružanje pomoći drugima".

Zaista dirljivo. Nije onda nikakvo čudo što je upravo Kapor 2002. godine ilustrovao Karadžićevu knjigu koljačkih pesama za decu pod naslovom "Ima čuda, nema čuda" koju je objavio Miroslav Toholj (ratni ministar informisanja Republike Srpske) u izdavačkoj kući IGAM, specijalizovanoj za književne uratke ratnih zločinaca i njihovih jataka. Posebno je zanimljiva jedna ilustracija u knjizi koja prikazuje čoveka koji neodoljivo podseća na Dragana Davida Dabića, nadrilekarsku masku pod kojom se krio Karadžić. Zlobnici bi pomislili i ne bi pogrešili da je Momo Kapor još 2002. godine znao kako begunac od pravde Karadžić izgleda, te da mu je Radovan tihujući pozirao za crtež. Možda je skrivanje ratnih zločinaca ipak bio ključni razlog za dodelu nagrade "Radoje Domanović"?

Satiričar
Tomislav Marković

nazad