AFORIZAM U VREMENU BEDE I BEZNAĐA
Satiričar nastoji da markira i žigoše izvor
ljudskih zabluda, gluposti i zala. Što su socijalna i duhovna sredina više
zagađeni, to je tle za procvat satire plodnije. U zemlji u kojoj je istina
progonjena. Gde su vlastodršci nedodirljivi, gde ne uspeva demokratija, tamo
odlično uspeva satirični aforizam. Nije slučajno što upravo za vreme
despotije u Srbiji
Beogradski
aforističarski krug dostiže sam vrh svetske aforistike. Što je doba
u kojem živimo tegobnije, beznadežnije, a represija, glupost i laž
izrazitiji, to je i duhovni otpor aforističara žešći i plodniji. Ovu vezu
sjajno izražava Baljak kada optimistički predviđa: naša najbolja satira
/ nastala je u ružnim vremenima, / a za savremenu dolaze bolji dani.
Satira razobličava našminkanu zbilju i
otkriva njeno pravo, rugobno lice. Satiričar, za razliku od humoriste, ne
samo da nije bolećiv prema objektu svoje kritike, već ga, s puno razloga,
strasno mrzi ili prezire. Politički satirični aforizam predstavlja izrazito
kratak, oštrouman, jezički efektan, ubojit komentar izvesnih značajnih
društvenih pojava i političkih aktera.
Čitajući hronološkim redom, od Crnčevića
do Simića, probrane aforizme četvorice naših velikih satiričara sabranih
u ovoj knjizi, uočavamo jednu zakonitost: humor postaje vremenom sve oporiji
i crnji, nestaje dobroćudne ironije a sve više prevladavaju gorka ironija,
reska satira i sarkazam.
Slavni aforizam Brane
Crnčevića (1933) Pre rata nismo imali ništa, / a onda su došli
Nemci i uništili sve, predstavlja remek delo suptilne ironije ali u
njemu ima i neke vedrine duha, pa i simpatije za predmet podsmeha. Njegova
ironična kritika tzv. Boljeg života (opšte mesto komunističke demagogije),
nastala šezdesetih godina dvadesetog veka, nije čista destrukcija, ima u
njoj i skrivene ljubavi i razumevanja za ljudske zablude. Čitao sam da
će sutra biti bolje, / a ja baš sutra neću biti ovde; Otišao sam u
bolji život. / Vraćam se za pola sata.
Kod Radeta
Jovanovića (1939), koji svoje najbolje aforizme objavljuje u
poslednjoj deceniji ovog veka, takođe ima plemenite ironije i samoironije
kada govori o našem mentalitetu. S komunizmom smo raščistili./ Čist
račun - duga ljubav. Ali već kod njega probija ona bespoštedna,
nemilosrdna kritika koja nema više samilosti za predmet poruge. Takav je,
recimo, ona: Klaćemo se međusobno. / Nemamo nikog bližeg. Surovije
vreme rađa suroviju satiru, što crnji dani to crnji i humor. Srbin više
nikada neće pucati u Srbina - / odahnu poslednji Srbin. Naše vreme, u
znaku orvelovske televizije, snažan je izazov za Jovanovićevu satiru. Možda
je on još najbolje izrazio suštinu te stravične magične sprave za
ispiranje mozga: Prošao sam ceo svet, / ali nigde narod ne živi lepše
nego na našoj televiziji.
Kod Milivoja
Radovanovića (1953), kao i kod krugih mlađih aforističara primećuje
se zaokupljenost temama surovog građanskog rata, autokratskog Vođe i gušenja
demokratije, dakle, našim sudbinskim problemima, koji nas pritiskaju i dave
poput noćne more. U razaranju klišea ratne propagande on se uspešno služi
ubitačnom ironijom koja dospeva do srži: Naši branioci nisu agresori. /
Liniju odbrane prekoračili su zbog nepoznavanja terena. O ljubavi vođe
prema demokratiji, ovaj aforističar kaže: Diktator je sve pokušao da
uvede demokratiju, / ali je ljubav naroda prema njemu bila jača. U njegovoj gorkoj,
subverzivnoj satiri nema mnogo razumevanja za oredmet kritičke
žaoke: Bio je to demokratski postupak. / Linčovani je morao da poštuje
volju većine.
U oštrini i razornosti kritike možda je još
najdalje dospeo Slobodan Simić
(1963), čiji su brižljivo izbrušeni, snažni aforizmi uspunjeni crnim
humorom, razornim satiričnim nabojem i nemilosrdnim sarkazmom. U njegovim
ciničnim aforizmima naslućuje se očaj, a ironija i crni humor prekrivaju
krik koji dolazi iz najvećih dubina pobunjenog pojedinca. Komšiji nije
crkla krava. / Morali smo da je ubijemo. Tipično simićevski je onaj
brutalni, poput udarca malja stravični i ujedno otrežnjujući aforizam: A
bilo je i skeptika koji su tvrdili/ da se dete iz mešovitog braka ne može
podeliti. U ovim satiričnim aforizmima naša politička stvarnost je
beskompromisno ogoljena. Sve ćemo opljačkati, silovati, poubijati. /
Ima li ko bolji politički program? Simićev je i onaj antologijski
aforizam o državnoj televiziji koji je nošen na Studentskom protestu 96-97:
Gledam
TV Dnevnik, / a počeo sam i da se drogiram.
Satira štipa, ujeda, peče, ali i spasava.
Prarafrazirajući lorda Čestertona, možemo reći: Aforizam koji pogađa
cilj je kao vađenje zuba: boli, ali koristi. Dobar satirični aforizam nije
jevtina zabava dokonih, nego hrabar etički čin usmeren na razaranje svega što
je nedostojno, rđavo i lažno u društvu, ali i u nama samima.
Dr Žarko Trebješanin
|
