Beogradski aforistički krug

"Beogradski aforistički krug" je neformalna grupa satiričara, nastala ranih osamdesetih godina, grupa koja je pod svoje okrilje okupljala autore snažnog duha i oštrog pera. Grupa, kao takva, nikada nije zvanično osnovana, nego se spontano oformila kao krug ljudi koji slično misle i pišu. U početku malobrojna, kasnije, opet spontano, pod pritiskom političkih događanja, grupa je počela da se širi i proširila se daleko van granica Beograda - do Novog Sada, Užica, Kragujevca, Banja Luke... sa tendencijom daljeg rasta. Sada su njeni "članovi" pokrili, gotovo, čitavo područje zemlje, ali je osnovna odrednica ipak ostala više kao kvalifikativ, nasuprot topografskoj odrednici.

Kao ilustraciju tog kvalifikativa, navešću deo predgovora, iz nedavno objavljene knjige prof. dr Ratka Božovića, Sedmorica iz Stradije:

"Poslednjih godina, kada je kriza nemilosrdno uzimala danak državi u tranziciji, pojavila se plejada aforističara, britkih i nepomirljivih kritičara haotične stvarnosti satanske strane ljudske prirode. Oni nisu pristajali na političku zajednicu bez identiteta niti na neslobodnu javnost, pa su, zato, zajedno sa svojim prethodnicima, postajali graditelji slobodne javnosti i slobodnog mišljenja. Naši aforističari su bili, gotovo, opsednuti političkim ludorijama i brutalizacijom političkog života. Njihove lucidne i žestoke "replike" delovale su kao kad bacite kamenice u nepokretnu i ustajalu baruštinu. Bio je to trzaj snage otpora i poklič osporavanja sunovraćenog života. U najboljim ostvarenjima satiričnog aforizma bila je to osveta pameti, ali bez osvetničkog zlotvorenja. Buntovni aforističari prkosili su vlasti koja je poništila i slobodu i istinu i zakon. U nedostatku rasuđivanja i slobodnog mnenja u političkoj zajednici satiričar pokušava da uspostavi slobodno mišljenje i slobodu kazivanja kao kritičku alternativu.

Aforizam je, u nas, već dugo najbritkija kritička reč, kao što je karikatura Predraga Koraksića Koraksa najubojitiji politički komentar. Zaista, kad je usahla slobodna i kritička javnost, altrenativna duhovna gerila očitala je lekciju svima. Pokazalo se da se u kratkom i duhovitom misaonom obrtu, u inverzivnom mišljenju može dijagnostikovati svet okrenut naopačke. Naš udes bilo je teško pratiti bleskom ironije, kalamburom humora, podsmešljivim duhom i prostodušnim smehom najviše stoga što se brutalizacija života našla u blizini tragičnog, pa je bilo suženo polje ironijskog razobličavanja. Naši satiričari, u stvari, potvrdili su uverenje da vremena krize podstiču bujanje satirične imaginacije i duh pobune."¹

Dakle, kako reče profesor Božović, naš udes bilo je teško pratiti kalamburom humora i podsmešljivim duhom, pa je stoga za iskazivanje bunta bilo potrebno upotrebiti "ubojitije oružje". Koliko je to oružje bilo ubojitije govori i činjenica da je aforizam Beogradskog aforističkog kruga postao svojevrstan fenomen, koji je privukao pažnju eminentnih profesora: sociologa, psihologa, filozofa, ali i književnih kritičara.

Na prvom festivalu aforizma, pod nazivom: "Aforizam fest", koji je bio otvoren od 20-30. oktobra u Domu omladine, održano je desetak predavanja, na kojima su profesori Ratko Božović, Nikola Milošević, Žarko Trebješanin i drugi, na njima svojstven način, pokušali da rasvetle uzroke i posledice: postanka, razvoja i opstanka aforizma.

Da je otvaranje Aforizam fest-a bio pun pogodak, koji je brojnošću publike iznenadio i same organizatore, svedoči i činjenica da su se približila i dva, uslovno rečeno, međusobno suprotstavljena tabora: Beogradski aforistički krug i tzv. "ježevci" (autori koji su svoje radove objavljivali na stranicama časopisa "Jež", časopisa za humor i satiru). Ono što se dugi niz godina objavljivalo na stranicama Ježa, bilo je blisko i samoj odrednici tog časopisa, dakle humoru i *satiri*, satiri koja je više tretirala probleme nekih drugih sredina, ne želeći da se previše zameri lokalnim moćnicima (u suprotnom bi im verovatno bila uskraćena finansijska potpora), stvarajući tako privid slobodne misli, slobodne misli koja to nije bila. Vremenom, sve više razočarani u status koji su na taj način ostvarivali, počeli su da se otvaraju i da deo prostora stranica svog časopisa ustupaju i čvršćoj satiri.

Ali da opisano poređenje ne bi izgledalo kao prepotentno hvalisanje jednih, a omalovažavanje drugih, bitno je naglasiti, da je, između ostalog, razlika u kvalitativnom smislu postojala najviše ili naročito zbog toga što su autori koji su objavljivali svoje tekstove, prvo na stranicama omladinske štampe, a potom, kako reče Milan Beštić, i u drugoj "ozbiljnijoj" štampi, a naročito u satiričniku Danga, vremenom prerasli u grupu istomišljenika sa izraženim smislom za kompeticiju. Pisati što bolje i kvalitetnije bio je i ostao je osnovni moto i pokretač svakog od tih autora, a sugestija, kritika ili, u najboljem slučaju, pohvala kolege (satiričara) razvila se do tih razmera da, poslednjih godina, skoro nijedna knjiga nije objavljena, a da prethodno nije prošla kroz "ruke" barem nekoliko aforističara, i da je tek nakon stroge selekcije mogla biti puštena u štampu.

Sve to dovoljno govori u  prilog činjenici da su aforističari svoj posao shvatili veoma ozbiljno i da rade veoma ozbiljno. Otud valjda i kvalitet i priznanja (nagrade, prevođenja na strane jezike, itd.) za uložen trud, kako od strane kritike, tako i od strane publike.

Beograd, novembar 1988.

Vesna Denčić

______________
1) Ratko Božović, Sedmorica iz Stradije: Novi Sad - 1998.