i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Pravci razvoja
Zašto aforizmi?
Zašto ne grafiti?
Zašto ne poslovice?
Zašto ne epigrami?
Proizvod duha
Reč dve o...
Napomena
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Zašto ne epigrami?

 

Konkretan povod


Epigram je grčki termin (epigramma), sa značenjem "natpis". Na posudama i nadgrobnim spomenicima sačuvani su i primerci iz VIII veka pre nove ere. Uvek su bili u stihu, najpre u heksametrima, potom u elegijskim distisima, ponekad i u jambima. Zanimljivo je tumačenje, koje prihvata i Škreb, da je jedini razlog stihovanja epigrama bio što se tada u Grčkoj nije znalo za poetsku prozu, te je stih bio nosilac, znak prepoznavanja izražajnosti, patosa, pijeteta... A u znak posebnog pijeteta potonje evropske kulture prema starogrčkoj, epigram je zadržao stihovni oblik sve do danas. Za našu temu je epigram zanimljiv od IV veka pre nove ere, otkad je postao (i) literarna forma, izvan striktno namenskog zapisa, odnoseći se ne samo na fiktivne osobe i situacije, već i na životinje i mitska bića.

Epigram je imao i svoje drugo izvorište. U III stoleću pre naše ere i kratke elegije - lirske pesme ljubavne inspiracije - dobile su naziv epigram. Presađen na rimsko tle, epigram je sredinom prvog stoleća stare ere napustio ljubavnu tematiku i potpuno se posvetio aktuelnom retoričkom poprištu, u radijusu od retoričkih vežbi do trenutno najžešćih gorućih tema. U narednom stoleću (I veka n.e.), najpre u Grčkoj, epigram se preobrazio u kratku satiričnu pesmu. U ovom obliku je ostao aktuelan sve do romantizma, kada je kao trivijalna književnost istisnut "ozbiljne". Ironija je toga žanra da je, nastao u ime patosa i potrebe za većom izražajnošću, potisnut upravo kao manjkav na tom polju, kao previše profan, u ime jednog višeg, plemenitijeg patosa. U skladu sa humornom notom kao jednom od dominanti epigrama (i aforizma, razume se), dozvolićemo sebi slobodu igre reči: novi patos patosirao je stari...

Može li se povući jasna razlika između epigrama i aforizma? Najčešće i najlakše razlikovanje - epigram je u stihu, aforizam u prozi - tačno je sa stanovišta istorije ovih dveju kratkih formi, ali nije dovoljno. Ništa osim konvencije ne smeta aforizmu da bude u stihu, i obratno - da epigram u svom izvornom značenju natpisa bude u prozi. No, pošto i sama istorija žanrova određuje i obavezuje, ovo razlikovanje je legitimno, ali ni izbliza ne iscrpljuje dubinu i suštinu razlike među ovim kratkim formama. Možda je najbliže istini tu razliku svesti na sledeće: ma koliku značenjsku širinu epigram dosezao, on uvek ostaje vezan za svoj konkretan povod, za predmet svoga opisa/komentara; uvek ima adresu. On je u sferi relacije pojedinačno/posebno/tipsko - opšte, pri čemu opšte nikad ne dobija prevagu. Uvek je imprimatur epigrama njegov adresat. Drugim rečima, on ostaje u sferi istoričnosti, od istorije pojedinačnog slučaja do najopštije. Aforizam je sažeta estetizacija filosofije, epigram - sažeta estetizacija istorije. Aforizam je, zgusnuta do molekularnog nivoa, sinteza umetnosti i filosofije, epigram - sinteza umetnosti i istorije. Razume se, ove formulacije se daju iz vrednosne perspektive, na osnovu čistih i vrhunskih ostvarenja. U tekućem stvaralaštvu, međutim, stanje je, razumljivo, daleko od toga - niti većina epigrama ima istorijski niti većina aforizama filosofski domet. Većina je prizemnija igra duha, kao što je i sam život više u znaku sivila svakodnevice nego u znaku duhovnih i duševnih uzleta. Takođe se samo po sebi razume da ima mnogo i graničnih ostvarenja - ima epigrama koji su, ako apstrahujemo stihovnost, aforizmi; i obratno. Kao što su i pojedine poslovice to samo zato što im je autor anoniman, dok su po svojoj artikulaciji zapravo aforizmi. Pomenimo, na kraju ovog razgraničenja epigrama i aforizma, i, grubo uzev, literarnu smrt epigrama. Nakon romantičarskog izgona epigrama iz ozbiljne književnosti, u XIX veku epigram se račvao u dva smera - ka satiričnom aforizmu i ka vicu. Ipak, ne spadajući više u "beletristiku", epigram je živ i danas, kada ispoljava visoku bliskost sa najaktuelnijim i najproduktivnijim satiričnim aforizmom. 

Vitomir Teofilović

_______________________
Izvornik: Zbornik; Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd - 1992. / esej AFORIZAM KAO KNJIŽEVNA VRSTA, Vitomir Teofilović

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic