|
Konkretan povod
Epigram je grčki
termin (epigramma), sa značenjem "natpis".
Na posudama i nadgrobnim spomenicima sačuvani su i primerci
iz VIII veka pre nove ere. Uvek su bili u stihu, najpre u
heksametrima, potom u elegijskim distisima, ponekad i u
jambima. Zanimljivo je tumačenje, koje prihvata i Škreb, da je
jedini razlog stihovanja epigrama bio što se tada u Grčkoj
nije znalo za poetsku prozu, te je stih bio nosilac, znak prepoznavanja izražajnosti, patosa, pijeteta... A u znak posebnog
pijeteta potonje evropske kulture prema starogrčkoj, epigram je
zadržao stihovni oblik sve do danas. Za našu temu je epigram
zanimljiv od IV veka pre nove ere, otkad je postao (i) literarna
forma, izvan striktno namenskog zapisa, odnoseći se ne samo
na fiktivne osobe i situacije, već i na životinje i mitska bića.
Epigram je imao i svoje drugo izvorište. U III stoleću pre naše
ere i kratke elegije - lirske pesme ljubavne inspiracije -
dobile su naziv epigram. Presađen na rimsko tle, epigram je
sredinom prvog stoleća stare ere napustio ljubavnu tematiku i
potpuno se posvetio aktuelnom retoričkom poprištu, u
radijusu od retoričkih vežbi do trenutno najžešćih gorućih
tema. U narednom stoleću (I veka n.e.), najpre u Grčkoj, epigram se preobrazio u kratku satiričnu pesmu. U ovom obliku je
ostao aktuelan sve do romantizma, kada je kao trivijalna književnost
istisnut "ozbiljne". Ironija je toga žanra da je,
nastao u ime patosa i potrebe za većom izražajnošću,
potisnut upravo kao manjkav na tom polju, kao previše profan, u
ime jednog višeg, plemenitijeg patosa. U skladu sa humornom
notom kao jednom od dominanti epigrama (i aforizma, razume
se), dozvolićemo sebi slobodu igre reči: novi patos
patosirao je stari...
Može li se povući jasna razlika između epigrama i aforizma?
Najčešće i najlakše razlikovanje - epigram je u stihu,
aforizam u prozi - tačno je sa stanovišta istorije ovih dveju
kratkih formi, ali nije dovoljno. Ništa osim konvencije ne
smeta aforizmu da bude u stihu, i obratno - da epigram u svom
izvornom značenju natpisa bude u prozi. No, pošto i sama
istorija žanrova određuje i obavezuje, ovo razlikovanje je
legitimno, ali ni izbliza ne iscrpljuje dubinu i suštinu
razlike među ovim kratkim formama. Možda je najbliže istini
tu razliku svesti na sledeće: ma koliku značenjsku širinu
epigram dosezao, on uvek ostaje vezan za svoj konkretan povod,
za predmet svoga opisa/komentara; uvek ima adresu. On je u sferi
relacije pojedinačno/posebno/tipsko - opšte, pri čemu opšte
nikad ne dobija prevagu. Uvek je imprimatur epigrama njegov
adresat. Drugim rečima, on ostaje u sferi istoričnosti, od
istorije pojedinačnog slučaja do najopštije. Aforizam je sažeta
estetizacija filosofije, epigram - sažeta estetizacija
istorije. Aforizam je, zgusnuta do molekularnog nivoa, sinteza
umetnosti i filosofije, epigram - sinteza umetnosti i istorije. Razume se, ove formulacije se daju iz vrednosne
perspektive, na osnovu čistih i vrhunskih ostvarenja. U tekućem
stvaralaštvu, međutim, stanje je, razumljivo, daleko od toga -
niti većina epigrama ima istorijski niti većina
aforizama filosofski domet. Većina je prizemnija igra duha, kao
što je i sam život više u znaku sivila svakodnevice nego u
znaku duhovnih i duševnih uzleta. Takođe se samo po sebi razume
da ima mnogo i graničnih ostvarenja - ima epigrama koji su, ako
apstrahujemo stihovnost, aforizmi; i obratno. Kao što su i
pojedine poslovice to samo zato što im je autor anoniman, dok
su po svojoj artikulaciji zapravo aforizmi. Pomenimo, na kraju
ovog razgraničenja epigrama i aforizma, i, grubo uzev,
literarnu smrt epigrama. Nakon romantičarskog izgona epigrama
iz ozbiljne književnosti, u XIX veku epigram se račvao u dva
smera - ka satiričnom aforizmu i ka vicu. Ipak, ne spadajući
više u "beletristiku", epigram je živ i danas, kada
ispoljava visoku bliskost sa najaktuelnijim i najproduktivnijim
satiričnim aforizmom.
Vitomir Teofilović
_______________________
Izvornik: Zbornik; Književni rodovi i vrste - Teorija i
istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd -
1992. / esej AFORIZAM KAO KNJIŽEVNA VRSTA, Vitomir
Teofilović
|
