Aforizam kao književna vrsta II

Širinu pojma aforizam i njegov preobražaj kroz istoriju kao da je nagoveštavala razuđenost njegove izvorne značenjske osnove. Termin se razvio od glagola "aphorizein", koji je imao čitavu skalu značenja - razlikovati; odvojiti, izolovati; lučiti, izdvajati; naznačiti, ustanoviti; odrediti; opredeliti; rešiti... Posredstvom latinskog prevoda i recepcije aforizma kao određenja, ustanovljenja, definisanja (definitio), sve do XIX veka aforizam se poimao kao poseban oblik naučnog iskaza, ponekad čak i kao saznajno privilegovan.

Iz perspektive novijih vremena, za razliku od starog i srednjeg veka, to jest od pojave tzv. filosofskog aforizma, mogli bi se smatrati aforizmima i "Fragmenti" reda sokratovaca, no, oni nam samo liče na aforizme - to su samo odista (jedino sačuvani) fragmenti njihovih filosofskih spisa a ne zasebne celine i ne smeju se kao celine tretirati.

Sa retkim izuzecima, sve do pred kraj XVI veka termin aforizam je zadržao medicinsko značenje. Tek u poslednjoj deceniji tog veka, zahvaljujući kratkim komentarima "aforizmima" kojima je obilato propratio svoje prevode Tacitovih dela, španski pravnik i političar Baltazar Alamos de Barientes¹ je uveo u širi opticaj jedno drugo značenje aforizma - kao sažeto uputstvo (savet, lek) za društvenu bolest, za društvene poremećaje i protivrečnosti. Približno u isto vreme tako je postupio i italijanski istoričar (takođe i profesor teorijske medicine) Filipo Kavriano, koji je takođe Tacita poimao kao dijagnostičara društvenih bolesti, te da je legitimno i u duhu samog Tacita izvući političke pouke iz njegovih dela. Zahvaljujući ovoj dvojici tacitista, termin aforizam je sve češće korišćen u političkom smislu, tako da se u prvoj polovini XVII veka pojavio čitav niz zbirki političkih aforizama, često upravo baš tako i nazvanih.

Zanimljivo je istaći jednu čestu pojavu tokom XVII veka - politički aforizmi su praćeni opširnim komentarima samih autora. Da li su smatrali da je aforistički čun premalen za široke i mutne vode politike i da mu je potrebna dodatna pomoć ili nisu imali dovoljno poverenja u suptilnost čitalačke publike da shvati unutarnje bogatstvo aforizma - u to zanimljivo pitanje ovde ne možemo ulaziti. Pomenućemo samo da se tip komentarisanog aforizma prvi put pojavio u zbirkama španca Antonija Gomeza Pereza, kao mestimičan postupak, a potom su mnogi komentarisali sve svoje aforizme redom.

Aforizmi su se, kao neka vrsta ključeva za Tacitove stavove i tumačenja, tokom XVII veka raširili po Španiji, Italiji i Francuskoj, a zatim i po celoj Evropi, premeštajući se sa medicinskog na politički teren. Iako je ovaj proces bio sve opštiji, ni učinak inercije nije bio zanemraljiv. Francuski prevodilac i komentator Tacita Amelot je krajem XVII veka polemisao protiv stanovišta da aforizam treba da ostane na medicinskom polju, iako je u to vreme ova književna vrsta već gotovo isključivo tretirala političke teme i probleme.

Opisani razvojni luk aforizma, zasnovan na novoj recepciji Tacita, nije bio jedini. Srodne kratke forme, pod raznim nazivima, postojale su od pamtiveka, kao izraz kolektivne duhovne potrebe ljudske zajednice² da svoja saznanja i iskustva iskaže na sažet i izražajan način. Sačuvane su poslovične izreke starih Egipćana, Stari zavet, takođe, sadrži slične oblike izraživanja, kao i predanja stare Grčke. U srednjem veku je naročito popularna bila apoftegma, koja se najčešće ispoljavala u dva vida³ - kao duhovna replika na konkretan izazov ili kao pouka izvučena iz neposrednog iskustva, tako da je po tesnoj vezanosti za kontekst, srodna anegdoti, kao njen sublimat. Poseban procvat ova vrsta je doživela u XVII veku, kada tadašnje barokno stilsko osećanje naročito neguje oštroumnu duhovitost. Koliko je ova forma bila popularna, svedoči fantastična prođa zbirke apoftegmi Apophthegmata Erazma Roterdamskog, štampana u Bazelu 1534. godine, koja je doživela gotovo sto izdanja!

________________
1 Baltasar Alamos de Barrientes: Tacito Espanol, ilustrado con aforismos...  Madrid, 1614.
2 Andre Jolles, Einfache Formen, Halle, 1930. 
3 Theodor Verweyen, Die Geschichte einer einfachen Gattungsform und ihrer Entfaltung im 17. Jahrhundert, Bad Homburg, v.d. H. Berlin - Zürich, 1970.

Treći pravac