i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Pravci razvoja
Zašto aforizmi?
Zašto ne grafiti?
Zašto ne poslovice?
Zašto ne epigrami?
Proizvod duha
Reč dve o...
Napomena
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Zašto aforizmi?

 

Lek i otrov - od moralizma ka nihilizmu


"Reč pas ne grize", opominje Žerar Žemet na početku svoje Mimologije pozivajući se na upućene i narodnu mudrost. "I ne laje, čak i ne reži, i to zato što nema onog pasjeg slova s kojim ćemo se sresti i ko je bi mu to omogućilo. Međutim, ništa nikome ne brani da misli drugačije, da napne uši ili da čuva  stražnjicu." Ali, "ubi me prejaka reč" - svedoči mrtvi Miljković. Pa reč koja za srce ujeda. Je li to reč vilica? Ili, desni grizu? Kako to da nas boli reč sreća, da nas raduje reč smrt? Kako to reči ujedaju, bole, grizu, raduju, zasmejavaju?

U Platonovom Kratilu ovaj problem se interpretira kroz dve sukobljene teze: tzv. konvencionalističke, po kojoj reči jednostavno proističu iz slaganja i dogovora postignutog među ljudima, i tzv. naturalističke, po kojoj je svaki predmet dobio tačno ime koje mu od prirode odgovara. Setićemo se da Sokrat u ovom dijalogu naizmenično podržava oba tvrđenja, što nam, između ostalog, daje i mogućnost da pretpostavimo kako je Sokrat otrovan rečju kukuta. I više, ako je Sokrat usmrćen samovoljnim uzimanjem kukute, dakle, ako je tim činom, u krajnjoj liniji postigao efekat ravan želji vlasti, njegovih sudija; on je, otrovan rečju kukuta nastavio da živi, suprotstavio se svojim sudijama, izbegao dogmatizmu vlasti, očistio se. Tako je Platonov učitelj, zahvaljujući Platonu (jer ga tek Platon usmrćuje/vaskrsava rečju kukuta), na izvestan način, promovisao otrov u lek ma koliko nas "upućeni i narodna mudrost" uveravali da reč kukuta podjednako ne truje i ne leči.


Stvaranje preteča i društvena funkcija aforizma


Stvaranje preteča je, ustvari, prakticiranje jedne Borhesove dosetke - da svi pravi pisci stvaraju svoje preteče, što je tek duhovita definicija za promenu paradigme. Uza svu opravdanost, činjenicu da je savremena aforističarska praksa promenila način čitanja prethodnih stvaralaca, reaktivirala izvorna i metaforična jezička značenja; uza svu opravdanost, dakle, moguće je pratiti i razvoj uticaja među različitim generacijama aforističara.

Na jednom nivou taj razvoj bi se mogao pratiti kroz usvajanje i variranje opsesivnih tema srpskog satiričnog aforizma, ponekad preuzetih iz narodnog stvaralaštva ili svetske književnosti, a ponekad nametnutih trajnošću određenih društvenih problema. Nije, recimo, teško uočiti vezu između aforizma Vlade Bulatovića Viba: Lako je biti lav kad napraviš pustinju oko sebe i aforizma jednog od kolega mlađe generacije, Aleksandra Čotrića, Faraoni su ostavili iza sebe piramide, ali svuda okolo je pustinja. Istovremeno, ova dva aforizma ukazuju i na tipičnu promenu mikrostilskih sredstava i veći i direktniji društveni angažman mlađe generacije aforističara. Ako je za prvi aforizam još presudna veza sa alegoričnim kazivanjem basne i neophodnom didaktičnošću prošlovekovnih aforizama, za drugi je specifična aluzija skrivena iza prividnog objektivizma istorijske činjenice. No, ove razlike ne poništavaju već potvrđuju uticaj.

Ovako postavljeni primeri, naravno, svesno zapostavljaju probleme značenja i vrednosti, ali, verujem, ukazuju na jedan nivo uticaja prethodnika u savremenom srpskom aforizmu. S druge strane, aforizam Jovana Jovanovića Zmaja: Iz velike ljubavi ne može se roditi mala mržnja svoju satiričnost duguje tek sredstvima i postupcima savremene aforistike, dakle, odnosu "stvaranja preteča". No, da ne budemo ne pravedni prema Zmaju na uštrb Borhesove dosetke o stvaranju preteča, citiraćemo Zmajevu sevčicu koja sadrži sve elemente i logiku čuvenog, ali vek kasnije vođenog, dijaloga između Borhesa i Gombroviča. "Ko zaista mrzi fraze, ne bi smeo nikad reći: 'To je fraza', jer i to je fraza".

Na drugom nivou, mogao bi se pratiti razvoj aforizma na planu forme. Očito je da povećani broj mikrostilskih sredstava kod savremenih aforističara nije samo plod njihove slobode ili talenta, već procesa definisanja vrste. Istovremeno, nastavljajući tradiciju pisanja aforizma u strofama od dva ili četiri stiha naspram preovlađujućeg oblika u nevezanim proznim rečenicama, jedan broj autora istražuje mogućnost aforizma u novim oblicima. Alek Marjano na tragu epigramske tradicije, Vladimir Jovićević Jov u zaumnosti jezika, a Duško Radović u obliku lirskog komentara, poetizovane mudrosti svakodnevlja. Možda zahvaljujući tome što u svom bogatom i nezaobilaznom opusu gotovo balansira na ivici žanra, verujem da će inventivnost u stvaralačkom opusu Dušana Radovića imati dalekosežni uticaj na dalji razvoj srpske satire uopšte, na smelije i originalnije istraživanje na planu forme, na prevazilaženje klišeiziranih izražajnih postupaka.

Princip "stvaranja preteča" valjalo bi ovde uzeti kao dodatno autorsko određenje pozicije, one pozicije koja u prvi plan ističe iskustvo tzv. Beogradskog aforističarskog kruga, neformalne grupe stvaralaca, koja uz radikalnu politizaciju raskida sa shvatanjem da je aforističar humorist. Reprezentativni predstavnik ove grupe upravo je Aleksandar Baljak po kome je aforizam, "dribling duha na malom prostoru", nema za svrhu uveseljavanje već problematizovanje. Igra je tu da označi nadmoć slobodnog duha koji se smeje tek ako misli. Odnosno, Baljak neozbiljnosti i dilentantizmu kao ključnim kategorijama ponašanja u kulturi i društvu suprotstavlja ozbiljnost i filigranski precizan rad.

Druga odlika aforističke prakse ove grupe je naglašena potreba inkorporiranja političke fraze u tekst aforizma, što u osnovi pretpostavlja vickastu svest o metatekstualnosti. Tekst aforizma u tekstu vlasti ona je vrsta teksta u tekstu čije su veze dostupne tek onome ko razume veze između primarnog teksta i konteksta. Time se podvlači presudna razlika između izgovaranja i citiranja gluposti. Ako joj prvo daje legitimitet, strašnu moć ostvarivog koju reč kao potencijal nosi u društvenom odnosu, ovo drugo se distancira od njenog značenja, podsmeva mu se, razobličava ga. Politička frazeologija je samo frazeologija dok ne postane princip ponašanja obezbeđen snagom vlasti, i isticanje njene frazeološke strane tek je bizarna igrarija, ali kada (u ono vreme - prim. priređivača) samoupravljanje počne stvarno da se zavodi umesto da se ostvaruje, kada se krize proglase fazama razvoja, umetnička dela borbenim sredstvima a grupa građana organizovanim neprijateljem, kada se kontrarevolucija, palež i silovanja nazivaju incidentom a privatno pismo kolegi neprijateljskom propagandom, onda je dužnost ne samo aforističara da tu frazeologiju razobliči. Mudrost, ili bar mudrarija, oduvek je stajala u osnovi aforizma, ali postoje vremena u kojima se valja odreći pukih logicističkih nadmurivanja, vremena u kojima je sva naša mudrost uviđanje njihovih gluposti. Često naglašavana politizacija ovih aforizama nije, tako, ništa drugo do govor vlasti transformisan u aforistički govor, ali transformisan citiranjem u asocijativnom polju čitalaca i njihovom doživljaju sveta, a ne subjekta koji gori.

Okružen, često ugrožen, značenjskom ispraznošću ideoloških, nadasve dnevno-političkih parola, čitalac prihvata višeznačnost aforizma kao specifičnu anti-parolu, bunt protiv značenjske ispražnjenosti klišetiziranih poruka vlasti. Kako je reč o efektima procesa na istom jezičkom materijalu, aforističar se pojavljuje u ulozi volšebnika koji, malom jezičkom intervencijom, leteću batinu poruke vlasti svija u bumerang. Taj bumerang, u povratnom smeru, ne samo što razvejava dimnu zavesu ideologije, otkrivajući pravo lice onoga koji govori, već razbija i "dolinu odjeka"  jednoznačnog, dnevno-političkog govora, podsećajući nas na izvorna značenja reči. Prisustvujemo, dakle, dvostrukoj transformaciji. Nosioci "vlasti nad govorom", nemoćni u vlasti govora, postaju groteskne sluge pukog "govora vlasti" nametnuto, proklamovano "značenje govora" nekontrolisano se raspršuje u prostoru "govora značenja". Aforizam postaje, za čitaoca, onaj idealni prostor u kojem se opšta oskudica bogatstva sažima u zadivljujuće, raskošno bogatstvo oskudice.

Naravno, da bi proizveo takav efekat, prividni volšebnik, u navedenim "malim jezičkim intervencijama", mora, u stvari, da poseduje vrhunsko zanatsko umeće, umeće služenja stilskim mikrostrukturama opozicije, ponavljanja, pojačavanja i prenesenih značenja.

Predrag Marković

____________________
Izvornik: Istorija Afokalipse: antologija srpskog satirčnog aforizma (priredio Aleksandar Baljak); pogovor Predrag Marković. Beograd: "Filip Višnjić" - 1987.

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic