i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Pravci razvoja
Zašto aforizmi?
Zašto ne grafiti?
Zašto ne poslovice?
Zašto ne epigrami?
Proizvod duha
Reč dve o...
Napomena
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Zašto ne poslovice?

 

Životna istina


Nije mogućno lako odrediti prirodu aforizma i njegovu suštinu, niti je lako uočljiva njegova differentia specifica. Pođemo li od najstarijih srodnih oblika, od usmene tradicije, prvi oblik koji se asocira je poslovica. Kao i aforizam, i ona sažima opšte iskustvo, a i po kratkoći su identični. Doduše, poslovica se po pravilu sastoji od jedne rečenice, dok je kod aforizma kratkoća varirala od rečenice-dve do mini-eseja od pola, pa i cele stranice. No, summa summarum, to je nebitna i varirajuća razlika, pogotovu što je i u tradiciji aforizma oduvek kratkoća bila jedna od njegovih glavnih odlika i konstanti - već Hipokratovi aforizmi često su imali samo po jednu rečenicu; La Rošfukoovu zbirku "Refleksije ili sentence i maksime" (Pariz, 1665) čine 317 aforizama, od kojih su skoro svi od po jedne rečenice; savremeni aforizmi su mahom takođe sazdani jednom rečenicom. Ako je, dakle, spoljna razlika neuhvatljiva i nebitna, mora se potražiti unutarnja. I nju nije lako odrediti budući da, kao što je već rečeno, i poslovica i aforizam sažimaju opšte iskustvo. Možda je najbliže istini reći da je poslovica sažeto praktično kolektivno iskustvo, dok je aforizam sažeti izraz metafizičkog, apstraktnog iskustva. Drugim rečima, poslovica uopštava tehniku (tehnološku stranu) svakodnevnog iskustva, a aforizam iskazuje filosofiju života, mesto čoveka u svetu, društveno-političke i istorijske paradokse, ljudsku prirodu... Primeri to lepo pokazuju. "Kakva setva, takva žetva"; "Ko radi, ne boji se gladi"; "Alat - zanat"; "Tiha voda breg roni" očigledno nisu u istoj ravni iskustva sa Ničeovim aforizmom "Pustinja raste" ili sa maksimom "Samoljublje je najveci laskavac" La Rošfukoa. Razlika je, međutim, ne samo u ravni već i u tipu kazivanja. Dok je smisao poslovice potpuno prozračan, kao životna istina koja se razume sama po sebi, bez potrebe dodatnog dokazivanja, kao da je lično iskustvo slušaoca/čitaoca, dotle je smisao aforizma složeniji. On spaja u sebi opšte i individualno, opšte značenje i individualni izraz. Asemisen to ovako objašnjava: "Aforizmi ne kazuju ništa što bi se razumelo samo po sebi, ali oni to kazuju tako da se naoko razume samo po sebi (odatle njihova privlačnost i njihova individualnost)"6 A poznata austrijska spisateljica Mari fon Ebner-Ešenbah stavila je na početak svoje knjige aforizama sledeći: "Reci nešto što se razume samo po sebi prvi put i bićeš besmrtan."7

Razlika između poslovice i aforizma mogla bi se iskazati i na sledeći način: poslovica je u znaku identiteta između kazivača i slušaoca/čitaoca; aforizam je, međutim, sa dvočlanom strukturom: A (autor) - B (čitalac/slušalac), to jest, podrazumevaju se relacije umetnik - publika i osobenost izraza - opštost njegove recepcije.

Vitomir Teofilović

_____________________
 6. Zdenko Škreb, Književnost i povijesni svijet, Zagreb, 1981.
 7. Zdenko Škreb, ibid.

Izvornik: Zbornik; Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd - 1992. / esej AFORIZAM KAO KNJIŽEVNA VRSTA, Vitomir Teofilović

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic