|
Životna istina
Nije mogućno lako odrediti
prirodu aforizma i njegovu suštinu, niti je lako uočljiva
njegova differentia specifica. Pođemo li od najstarijih
srodnih oblika, od usmene tradicije, prvi oblik koji se
asocira je poslovica. Kao i aforizam, i ona sažima
opšte iskustvo, a i po kratkoći su identični. Doduše,
poslovica se po pravilu sastoji od jedne rečenice, dok je kod
aforizma kratkoća varirala od rečenice-dve do mini-eseja od
pola, pa i cele stranice. No, summa summarum, to je nebitna i
varirajuća razlika, pogotovu što je i u tradiciji aforizma
oduvek kratkoća bila jedna od njegovih glavnih odlika i
konstanti - već Hipokratovi aforizmi često su imali samo po
jednu rečenicu; La Rošfukoovu zbirku "Refleksije ili sentence i maksime" (Pariz, 1665) čine
317 aforizama, od kojih su skoro svi od po jedne rečenice;
savremeni aforizmi su mahom takođe sazdani jednom rečenicom.
Ako je, dakle, spoljna razlika neuhvatljiva i nebitna, mora
se potražiti unutarnja. I nju nije lako odrediti budući
da, kao što je već rečeno, i poslovica i aforizam sažimaju
opšte iskustvo. Možda je najbliže istini reći da je
poslovica sažeto praktično kolektivno iskustvo, dok je
aforizam sažeti izraz metafizičkog, apstraktnog iskustva.
Drugim rečima, poslovica uopštava tehniku (tehnološku
stranu) svakodnevnog iskustva, a aforizam iskazuje filosofiju
života, mesto čoveka u svetu, društveno-političke i
istorijske paradokse, ljudsku prirodu... Primeri to lepo
pokazuju. "Kakva setva, takva žetva"; "Ko radi, ne boji se gladi";
"Alat - zanat";
"Tiha voda breg roni" očigledno nisu u istoj ravni iskustva sa Ničeovim aforizmom "Pustinja
raste" ili sa maksimom "Samoljublje je
najveci laskavac" La Rošfukoa. Razlika je, međutim,
ne samo u ravni već i u tipu kazivanja. Dok je smisao
poslovice potpuno prozračan, kao životna istina koja se
razume sama po sebi, bez potrebe dodatnog dokazivanja, kao da
je lično iskustvo slušaoca/čitaoca, dotle je smisao
aforizma složeniji. On spaja u sebi opšte i individualno, opšte
značenje i individualni izraz. Asemisen to ovako objašnjava:
"Aforizmi ne kazuju ništa što bi se razumelo samo
po sebi, ali oni to kazuju tako da se naoko razume samo po
sebi (odatle njihova privlačnost i njihova
individualnost)"6 A poznata austrijska
spisateljica Mari fon Ebner-Ešenbah stavila je na početak
svoje knjige aforizama sledeći: "Reci nešto što
se razume samo po sebi prvi put i bićeš besmrtan."7
Razlika između poslovice i aforizma mogla bi se iskazati i na
sledeći način: poslovica je u znaku identiteta između
kazivača i slušaoca/čitaoca; aforizam je, međutim, sa
dvočlanom strukturom: A (autor) - B (čitalac/slušalac), to
jest, podrazumevaju se relacije umetnik - publika i osobenost
izraza - opštost njegove recepcije.
Vitomir Teofilović
_____________________
6. Zdenko Škreb, Književnost i povijesni svijet,
Zagreb, 1981.
7. Zdenko Škreb, ibid.
Izvornik: Zbornik; Književni rodovi
i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i
umetnost, Beograd - 1992. / esej AFORIZAM KAO KNJIŽEVNA
VRSTA, Vitomir Teofilović
|
