i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Pravci razvoja
Zašto aforizmi?
Zašto ne grafiti?
Zašto ne poslovice?
Zašto ne epigrami?
Proizvod duha
Beogradski...
Reč dve o...
Napomena
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Proizvod duha

 

Razotkrivanje zla


Nagli uspon satiričnog aforizma najčešće se pripisuje popustiljivosti Sile, s početka osamdesetih godina. Prethodnim generacijama satiričara Veliki Inspiratori nisu dopuštali pomak u sadržajnom smislu, pa su oni bili zaokupljeni pitanjem kako reći ono malo što se smelo kazati. Istinski satirična oštrina, kada je o političkoj satiri reč, bitisala je kao usmena kategorija. Ako pođemo od toga da su osnovni činioci aforizma šta i kako reći, naredni naraštaji satiričara minijaturista, imali su, u pogledu književnog izraza, za uzor delo svojih prethodnika, ali su svoje učitelje morali da nadmaše iz dva razloga: Slabljenjem Dogme jačala je ubojitost i satirična oštrina. S druge strane, shvativši da je granica dopuštenog podignuta, učinili su napredak u eleganciji iskaza, i u arsenalu postupaka i stilskih sredstava građenja aforizma. Tako su izbegli zamke koje bi vodile u banalnost i udaljile ih od lepe reči. Kako je aforizam postao najzastupljeniji oblik satiričnog izražavanja, iz mase njegovih poklonika izranjao je i kvalitet. Beogradska omladinska štampa je ranih osamdesetih godina, borbeno uzimala, pa sledstveno tome i dobijala pravo da poštenije izveštava sa domaće političke i društvene scene iz prošlosti i tadašnjosti. Tu i tada, procvetava aforizam koji, kako jedan ugledni pisac reče, spašava čast srpske satire. Njegovi autori, u početku u vrlo malom broju, sačinjavaju kulturni i medijski fenomen, od strane kritičara nazvan Beogradski aforističarski krug. Sa stranica omladinskih glasila, aforizam svojstven duhovnim slično- mišljenicima Beogradskog kruga, polako se širi, pa ga čitamo i u drugoj, "ozbiljnijoj" štampi, slušamo ga u radijskim emisijama, a aforističari na književnim večerima uveseljavaju brojnu publiku. 

Putem prevoda u stranim časopisima, i u nekoliko antologijskih izbora, i čitaoci iz drugih sredina i kultura upoznaju srpski aforizam. Na Istoku, u Poljskoj, uviđaju i, da kažemo, priznaju, da se tradicija čuvenog poljskog satiričnog aforizma nastavlja u Srbiji. Na Zapadu, u našem aforizmu vide prevashodno proizvod duha, pa tek onda otpor ideologiji kojom smo bili porobljeni. 

Uskoro i najzad usledila su vremena takozvane demokratizacije društva. Ono o čemu su aforističari došaptavali, na šta su upozoravali, i na šta su reagovali, sada govore novinari i zvaničnici, a teme političkog aforizma postaju novinski naslovi. I, šta se dešava: jedni aforističari posustaju, drugi od pisanja odustaju, neki zastajkuju, a samo oni retki istrajavaju (...). 

Milan Beštić

_______________ 
Izvornik: Najcrnje je crveno, Slobodan Simić - aforizmi; Užice - 1992. 
recenzija Milan Beštić


Beogradski aforistički krug

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic