Pisati o aforizmu moglo bi se naširoko i nadugačko, a da se
nikada ne stane, jer ni autori, koji čvrsto stoje u odbrani
čiste i kritičke misli, ne staju i ne posustaju. Pošto se
aforizam najčešće bazira na paradoksu, onda smo opet suočeni
sa svojevrsnim paradoksom - kako u nekoliko reči reći sve
ono što čini duh našeg satiričnog neba, kako poći primerom aforističara i izraziti se jezgrovitom virtuoznošću,
a pritom ne ostati nedorečen?
Prvo pitanje koje se nameće jeste: šta je aforizam
- kritika svega postojećeg ili kritika ljudske gluposti,
bezumlja, beščašća...? Ako se pozovemo na rečnike, nigde
nećemo naići na odrednicu koja kaže da je to
"kritika", nego, da je to, između ostalog:
"kratka, jezgrovita,
značenjem bogata izreka".
Možda bi uputnije bilo pozvati
se na Dekartovsku sumnju svega postojećeg? Ali, onda bi se naš
zadatak proširio na polje traženja istine, a traženje
istine je, ne samo Sizifovski posao, nego je i krajnje neproduktivno, naročito zbog toga što bismo tada morali da
se suočimo sa nečim tako subjektivnim, sa nečim što je
individualno (ili čak i kolektivno) osećanje - zbog čega se
neko kao jedinka oseća sputanim ili ugroženim.
Evoluciju čoveka pratila je i evolucija duha. Svaka nova
generacija granala je drvo duhovnosti, prenoseći sa kolena na
koleno, bilo usmenim, bilo pismenim putem, vrednosti koje su
bivale od vitalnog značaja za opstanak svake date zajednice.
I bez obzira na teška vremena i prilike kroz koje su narodi
tokom svoje istorije prolazili, i šta su preživljavali i proživljavali,
upravo te vrednosti su svedočanstvo o njihovom postojanju i
borbi za opstanak. Duh jednog naroda, i pored represija i
tortura činjenih od strane države ili crkve tokom vekova, pa
i milenijuma, bilo je teško staviti u okove, jer ma koliko da
je trpelo telo, duh je bilo, gotovo, nemoguće ukrotiti.
Shodno tome, u duhu svakog naroda je da - na teškoće
odgovara, uslovno rečeno, smehom. Smehom koji može značiti
sprdnju i podsmeh, a sa druge strane, podsmeh se može
okarakterisati i kao svojevrstan vid kritike.
Duh koji je provejavao kroz narodne poslovice, anegdote, šale,
parodije, grafite i viceve, neosporno je imao za cilj da nešto
naglasi, izdvoji, obeleži, bez obzira na to kakvu je reakciju
izazivao ili mogao da izazove. Nekada je to mogao biti smeh do
suza, a nekada - smeh do bola.
