Tipologija

U relativno oskudnoj literaturi o suštini aforizma i njegovoj tipologiji bilo je više pokušaja. Ako bismo sledili istorijski put aforizma i oblasti iskustva koje je tematizovao, mogli bismo predložiti modifikovanu shemu Haralda Frikea:¹⁰

1. medicinsko-naučna didaktička aforistika;
2. zbirke mudrih apoftegmi;
3. versko mudroslovlje;
4. aforističko filosofiranje, koje ima dve struje:
    a) ontološku;
    b) etičko-političku, koja se neposredno prelila u savremenu;
5. satiričnu aforistiku, razlikujući se od prethodne po premeštanju akcenta sa etičkog na političko.

Frike je predložio i sistematizaciju aforističkih tehnika, sistematizaciju stilskih postupaka u tvorbi aforizama. On smatra da na ovom polju postoje četiri "kamena temeljca":

1. Preuveličanje (prenaglašavanje);
2. Umanjivanje;
3. Iznenađenje; 
4. Zagonetanje/odgonetanje.

Preuveličavanje, kao i ostale navedene tehnike/strategije aforističkog stila, ima takođe više mogućnih vidova i postupaka. Na prvom mestu kod Frikea je "superlativ", za koji navodi i primere iz antologije nemačkih aforizama: "Greška srca je najskuplja greška" (Gerhard Hauptman); "Samo onaj ko najnežnije stvara može najsnažnije da stvara" je lep primer upotrebe antonima u superlativu (Hofmanstal)... Drugi postupak preuveličavanja kod Frikea je "antiteza", koju ilustruje jednim aforizmom Hajnriha Viznera, sa amfiboličnom igrom reči "Ponašanje atoma je sjajno. Njegova upotreba - protivzakonita." Treći po redu postupak koji Frike navodi - Allaussage - nije lako prevesti na naš jezik; to bi bilo nešto kao "sveobuhvatni iskaz", iskaz koji sadrži u sebi maksimalni kvantum (sav, sve, svi...) ili njegovo apsolutno odsustvo (ništa); uvek - nikad; "Sve što postoji uvek izgleda protivzakonito" (F.G. Jinger). "Opšta pravila ponašanja" je postupak pod koji Frike podvodi sve vidove "normativnosti" u aforizmu: "Mudrost života znači: svaku stvar smatraj jako važnom, nijednu ne uzmi krajnje ozbiljno" (Artur Šnicler). Kao poslednji postupak u okviru tehnike preuveličavanja, Frike navodi "definiciju": "Današnji čovek je kukavica, ali rado dopušta da ga sateraju među heroje" (Robert Muzil).

Tehniku umanjivanja Frike raščlanjuje na sledeće postupke: "primer", "banalitet", "nepotpun (nedovršen, krnj) iskaz" i "dvosmislenost". Kao ilustraciju dvosmislenosti, Frike navodi sledeći politički aforizam Hajnriha Viznera: "Socijalistička bratska ljubav ne zna za granice".

Tehniku iznenađenja ostvaruju, po Frikeu, sledeći postupci:
neologizam, igra reči, aluzija, protivrečnost, inverzija, demaskiranje i zaključak.

Tehnici zagonetanja-odgonetanja, po Frikeu, najbolje odgovaraju sledeći postupci: pitanje, metafora, poređenje, posredno poređenje, relacija (međuodnos).

Naveli smo, gotovo in extenso, tumačenje i tipologiju aforizma i njegovih tehnika Haralda Frikea samo kao jednu od mogućih interpretacija ove male, ali nimalo jednostavne književne vrste. Drugi istraživači poimali su aforizam na drugi način, neko ubedljivije tumačeći jedan; neko drugi aspekt njegovog (mikro) kosmosa. Svrha ovog rada nije da prikaže svu širinu tih pristupa već da osvetli najbitnija pitanja i pokrije ih nekim od reprezentativnih odgovora. Iako je taj krug pitanja i odgovora u izvesnom smislu uspostavljen, verovatno je plodotvorno ukazati i na jedan originalan pristup aforizmu, posvećen poljskom aforizmu i njegovom korifeju - Stanislavu Ježiju Lecu, koji je imao slične koordinate sa našim aforističarima i znatno uticao na njih. Reč je o Peteru Krupki i njegovoj studiji: "Der polnische Aphorismus" ("Poljski aforizam").¹¹

Suština aforizma, smatra Krupka, osim  njegove kratkoće, sastoji se u tome što on osporava opštepriznate vrednosti. Aforizam to postiže "deformacijom i aktualizacijom jezičkih sredstava". Čitalac polako korespondira sa deformacijom pošto ona, po Krupki, pogađa samo normu, iskazujući se inače strogo po pravilima sistema. Drugim rečima, precizira Krupka svoju tezu, deformacija se postiže deleksikalizacijom fraza, demetaforizacijom metafora i ukidanjem selektivnih pravila izraza, etimologizacijom, pseudoetimologizacijom, neologizmima i metaforizacijom, ukratko - paradoksijom. Polazeći od pretpostavke da su ideologija i jezička norma u tesnoj vezi, ali ne u mehaničkoj, i da se, stoga, jedno od njih ili oboje mogu menjati, bilo afirmativno bilo kroz negaciju, Krupka smatra da postoje četiri tipa komunikacije i vezuje ih za analogne "kratke jezičke oblike". Evo te tipologije komunikacija i odgovarajućih kratkih formi:

1. ideologija afirmisana + jezička norma afirmisana:
    poslovice, maksime, sentencije;
2. ideologija afirmisana + jezička norma negirana: 
    šale, dosetke (bonmots) i obične jezičke paradoksije;
3. ideologija negirana + jezička norma afirmisana: 
    filosofski aforizmi;
4. ideologija negirana + jezička norma negirana: 
    Lecovi aforizmi. 

_______________
10 Harald Fricke, Aphorismus, Stuttgart, 1984.
11 Peter Krupka, Der polnische Aphorismus, Munchen, 1976.

Izvornik: Zbornik; Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd - 1992. / esej AFORIZAM KAO KNJIŽEVNA VRSTA, Vitomir Teofilović