POLIGLOTA
Tanja često razmišlja o meni,
A ja o njoj k’o o snegu lanjskom.
Lice joj se bulkama rumeni,
Dok ga gledam, smejem na španskom.
Kiša hladna već danima lije
Pa nazeboh, ništa mi ne prija,
Nervozan sam, do Vesne mi nije,
Već tri dana na francuskom kijam.
Ljut sam mnogo, sanjam o osveti
Otkad sam se posvađao s Jasnom,
Da me Sonja u školi primeti,
Nakašljem se na nemačkom glasno.
Znam da su to pogrešni koraci,
Možda, katkad, ponesem se drsko,
Kad me Lena iz takta izbaci,
Onda sočno opsujem na srpskom.
Boško Lomović
FRIZURA
Očešljam se lepo,
pa u školu hitam,
al’ muke me muče
i stalno se pitam:
kad se nebo stušti
i oluja krene
šta to vetar ima
lično protiv mene?
Da može da viče,
Vikao bi „Ura”,
zato što je moja
očajna frizura
i proslavlja kiša
što je sve po zlu!
Briga me za druge,
kako ću pred nju?
Ivana Milanov
KUĆNA VAGA
Kad na vagu
mama stane,
iz oka joj
suza kane.
Suzu pusti
kako kaže,
zato što je
vaga laže.
Po vagi je
uvek mama
teža bar za
dva-tri grama.
A mama se
na to ljutne,
siđe s vage
pa je šutne!
Miroslav Kokošar
KENGURIĆ
Kengurić u torbi svoje mame
Provodi noći, provodi dane.
Ni za šta ne boli ga glava,
U torbi jede, putuje i spava.
S vremenom kreće prava borba,
Hoće da izađe, tesna mu torba.
Hoće pošto-poto napolje,
Čini mu se – napolju je bolje.
Dosadno mu je u mračnom torbaku,
Hoće da upozna tatu, dedu, baku…
Rešio je da vidi kengure,
Kako se po Australiji jure.
Kengurić hoće slobodu pravu,
Neće u torbi da drži glavu.
Želi da da poruči
Celome svetu:
„Ako sam u torbi,
Nisam kupljen u supermarketu!”
Aleksandar Čotrić
T-REX
Jednog jutra stigla mi je sa kutijom keksa
neobična poruka od kralja T-Rexa.
U poruci jasno piše: „Još nedelje ove
sa krečnjaka svoga kralj, na ručak te zove!”
T-Rex kralju, mesožderu, domaćin si pravi
tek doselih u tu Kredu, a ti se već javi.
Dočeka me visok, snažan na dve zadnje noge.
Pred njim stoje poslužene đakonije mnoge.
Ja ne uspeh ni da kažem:” Hvala Vam za keks.”
Sa svojih pedeset zuba, sve smaza T-Rex.
T-Rex kralju, mesožderu, domaćin si pravi
Da ponesem sendvič sebi, drugi put mi javi.
Tatjana Pupovac
NISAM PRASE
Ja se pitam svakog sata
da l` je meni prasac tata?
Stalno viču da sam prase,
Mamin, tatin, ja sam – zna se.
Gde je tata u toj priči?
Na prasca mi baš ne liči.
Ne mogu ja biti prase,
ja sam njegov, dobro zna se!
A tek mama! Lepa li je!
Ni približno gici nije.
Pa zašto me zovu prase?!
Njen sam dečak, dobro zna se!
Možda zato što se kaljam
i po blatu što se valjam.
Što sam bucmast kao prase,
a čiji sam, dobro zna se!
Rodili me mama, tata,
mene, sestru i još brata.
Što mi onda viču: prase?
Porodica moja – zna se!
Veselin Milićević
