Saša Dimitrijević
Online dijeta - Momir Vasić
Saša Dimitrijević
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
Shadow

Beloruski satirični časopis “Vožik”

U decembru 2021. godine do čitalaca je stigao poslednji broj “VožIka”, što je označilo kraj jedne epohe beloruskog humora i satire. A prvi broj ovog lista pojavio se posle napada Trećeg Rajha na Sovjetski Savez, u julu 1941. godine, kao propagandni bilten Centralnog komiteta Komunističke partije Belorusije pod nazivom „Slomimo fašističkog gmaza”. Prvih 13 brojeva svojevrsnog novinskog plakata štampano je u Gomelju, pošto je Minsk već bio okupiran od nacista.

Avgusta 1945. časopis dobija ime „Vožik” („Jež”) i nastavlja da izlazi u Minsku kao glasilo za satiru i humor. Do 1958. godine štampan je na osam stranica, a zatim na četiri strane više, sa ilustracijama u boji. U sovjetsko vreme, publikacija je bila veoma popularna i čitana, sa tiražem koji je dostizao nekoliko stotina hiljada prodatih primeraka. Razotkrivala je i žigosala otuđene birokrate, nehajne administrativce, neradnike, potkupljive niže rukovodioce, ohole upravnike kolhoza, profesionalne sindikaliste, nesavesne trgovce… Istina, na stranicama „Vožika” kapitalisti su prikazani kao beznadežno loši ljudi. A i sovjetski narod, prema autorima, morao bi da krene putem ispravljanja nekih loših osobina.

Postojala je „Vožikova” biblioteka, u okviru koje su publikovane kolektivne zbirke satire i humora i prevodi sa ostalih jezika SSSR-a ili iz inostranstva. Među u ostalima, pojavila se i prva knjiga potonjeg klasika beloruske književnosti Vasilja Bikova. Takođe, u ovoj ediciji je prvi put zvanično štampana čuvena pesma „Priča o velikom ćelavom Garu”.

Svoj poslednji procvat „Vožik” je doživeo devedesetih godina dvadesetog veka, kada se nije plašio objavljivanja političkih karikatura i oštro intoniranih pisanih priloga. Ali postepeno su se granice dozvoljene kritike počele sužavati. Početkom ovog veka tiraž časopisa bio je manji od dve hiljade primeraka, a neke rubrike popunjavali su isključivo materijalima dobijeni od vlasti: Državnog kontrolnog komiteta Belorusije, Odeljenja za informisanje i odnose sa javnošću Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprave unutrašnjih poslova Minskog regionalnog izvršnog komiteta…

„Vožiku” je poslednjih petnaestak godina bilo dozvoljeno da se šali samo na određene teme (na primer, o pijanstvu, bračnom neverstvu, zagađenju životne sredine, saobraćajnim prekršajima, preteranom korišćenju pametnih telefona…). U to vreme časopis je izlazio pod okriljem uredničko-izdavačke ustanove „Književnost i umetnost”, a kasnije u strukturi izdavačke kuće „Zvezda”.
Kao i njegov moskovski „brat” „Krokodil”, „Vožik” je, posle ogromnog uspeha u sovjetsko doba, prolazio kroz težak period na prelazu dva milenijuma. Ali za razliku od moskovskog pandana, belorusko satirično glasilo je opstalo i nastavilo da postoji i u 21. veku. To je tim veći uspeh, ako se zna da su u zemljama bivšeg socijalizma ugašeni gotovo svi listovi za humor i satiru: mađarski „Ludaš Maći”, rumunska „Urzika”, poljski „Špilki”, ukrajinski „Perec”, češki „Dikobraz”, slovački „Rohač”, slovenačka „Pavliha”, makedonski „Osten”… Opstali su samo bugarski „Stršel” (izlazi sedmično) i srpski „Jež” (izlazi tromesečno).

Od 2009. do 2011. „Vožik” se pojavljivao kao almanah, a od 2012. ponovo se štampao kao mesečni časopis za satiru i humor. Početkom 2018. godine tiraž novine bio je samo 875 primeraka, od čega je većina odlazila u biblioteke. Od tada je tiraž dodatno smanjen, pa je izdavanje u obliku u kojem je postojao, postalo finansijski neisplativo.

Za osam decenija, „beloruski ‘Jež'” je objavljivao komentare, feljtone, basne, parabole, pesme, priče, drame, skečeve, humoreske, minijature, parodije, epigrame, kalambure, anegdote, prevode satiričnih i humorističnih dela, ilustracije, karikature, stripove, postere, aforizme, brošure, fotomontaže, otvorena pisma državnicima, pisma čitalaca…

Za „Vožik” su pisali skoro svi poznati beloruski književnici, uključujući Janku Kupalu, Jakuba Kolasa, Mihaila Linkova, Kuzmu Černog, Kondrata Krapivu, Rigora Borodulina, Nila Gileviča…

Karikaturisti i slikari Anatolij Volkov, Sergej Romanov, Nikolaj Gurlo, Valentin Tihanovič, Grigorij Gromiko, Oleg Popov, Aleksandar Karšakevič, Sergej Volkov, Oleg Gucola, Petar Kozič, Vikentije Puzankevič, Pavel Gorodcov (Šičko), Anatolij Garmaza, Andrej Slucki, Oleg Kurpik. i desetine drugih poznatih beloruskih umetnika sarađivali su sa ponosom beloruske satire.

„Vožik” je štampan do kraja 2021. godine, kada je prestao da izlazi, pošto su mu ukinute državne dotacije i objavljivanje plaćenih reklama. Da li je politika u sve umešala svoje prste i da li je satirična publikacija nekome iz vlasti zasmetala, ostaje da se dokuči.

Ono što je izvesno, jeste da je u godini kada je proslavio osamdeset godina bitisanja, najstariji i jedini beloruski časopis za humor i satiru, nažalost, definitvno ugašen!

Aleksandar ČOTRIĆ