Baba Ruža je jedna od onih osoba koje su uvek govorile da su se same rodile, što je prosto nemoguće, jel da?
Ali znalo se da je siroče iz nekog od ratova koje niko nije hteo da udomi. Sama se učila, sama se školovala i sama zaposlila u sopstvenoj firmi kao jedini radnik. Zna se i da nikada nije imala partnera te se nije ni udavala niti joj je to padalo na pamet. Tu njenu samoću dogurala je do starosti pa na kraju i do smrti.
Ruža je umrla sama, spokojno, u svom kućerku, ali njen život se zapravo tu uopšte ne završava. Kada su komšije dogovarale kako i gde da sirotu staricu sahrane ili kremiraju, pojavio se upravnik groblja i sve obavestio da oni ne brinu o tome jer će gospođu Ružu da sahrani niko drugi do gospođa Ruža, koja je sve već unapred platila i dogovorila. Uplatila je i jedan divni i veliki venac sa ružama uz poruku: „Budi spokojna pod tvojim omiljenim ružama. R u ž a.“ Popu je takođe platila za svoje opelo, pa čak i pomene za 40 dana i godinu dana svoje smrti.
Nakon nekog vremena saznalo se da je Ruža prodala svoj kućerak uglednom investitoru, koji je uz njenu saglasnost, započeo rušenje objekta i izgradnju višespratne stambene zgrade. Dva stana u prizemlju sa lepim pogledom na park pripali su njoj po dogovoru, što je prosto nemoguće, jel da?
Čak ni to ne bi bilo toliko čudno za njen slučaj, da se baba Ruža nije sama pojavila posle nekog vremena na primopredaji ključeva, ko veli, sama to da obavi. Ali i kao dosledan građanin da izađe na biračko mesto i glasa.
– Ovo deco moramo zajedno. Glasaću uvek dok sam živa! – rekla je pokojnica i savila
listić sa svojim kandidatom nove vlasti, što je sve ukupno gledano, prosto nemoguće, jel da?
Nemoguć slučaj – Uroš Papeš
