Oproštajno slovo od aforističara Zorana T. Popovića (1957-2022), održano u Gradskoj biblioteci u Pančevu, 10. avgusta 2022.
Vođen neobjašnjivom intuicijom, telefonski broj kolege i prijatelja Zorana Popovića poslednji put sam pozvao u ponedeljak, 8. avgusta u 12,59. Bio je nedostupan, kao i mnogo puta ranije kada sam ga zvao, a poslednji put smo se čuli 11. juna. A onda me je samo petnaestak minuta kasnije pozvao zajednički prijatelj i obavestio me da je Zoran preminuo.
U prethodna dva meseca pokušavao sam, zapravo, da saznam kako je on, jer je odjednom prestao da mi šalje svoje aforizme za časopise u kojima sam urednik, a nije više bilo ni njegovih objava na društevnim mrežama. A ako nemate Zoranove aforizme, onda je strana humora i satire mnogo siromašnija i praznija. Hteo sam i da ga obradujem vešću da u Poljskoj uskoro izlazi antologija svetskog aforizma u kojoj će, kako sam obavešten od poljskih kolega, biti i njegovi aforizmi.
Slično priznanje Zoranu je ukazano 2016, kada je Udruženje italijanskih aforističara pozvalo sve srpske kolege da učestvuju na konkursu koji su raspisali za priznanje „Torino in sintezi“. Desetine autora kratke forme iz Srbije poslali su svoje priloge, a Italijani su posle svestranog i stručnog većanja odlučili da su Zoranovi aforizmi najbolji.
Tako će Zoranov duh, čije telo smo danas ispratili, nastaviti da živi i da kroz njegove aforizme oduševljava čitaoce širom sveta, ili kako je to Zoran formulisao, a sada se odnosi na njega: „Podigao je sebi spomenik za života da bi bio slavan posle smrti“.
Pomenuo sam Poljsku i Poljake, jer je jedan od Zoranovih uzora bio veliki poljski aforističar Stanislav Ježi Lec, koji je govorio da je „rečenica najveća književna forma“ i da „aforizam ostavlja više mesta za čoveka“. Na tragu ovih misli, Zoran je zabeležio: „Pišem aforizme, jer je to književna forma koja mi omogućava da se razmahnem“.
Popović je više od četiri decenije pisao ovu najkraću, a najveću književnu formu. Stvarao je i mnogo i dobro. Znao je da za jedan dan napiše više aforizama nego neke kolege za mesec. I svi aforizmi koje je slao za objavljivanje u novinama i časopisima bili su izuzetni. Mi smo kao urednici, zapravo, imali problem kako da pronađemo one koji nisu za objavljivanje.
Zoran Popović je bio istinski alhemičar koji je od svake teme, pa i one najneknjiževnije, mogao da stvori zlatnu misao. U njegovoj književnoj radionici mogao je aforizam da nastane od svega i ni od čega. Zato je bila privilegija čitati njegove aforizme, a taj doživljaj sam uporedio sa gledanjem Mesijevih fudbalskih čarolija. Zoran je bio pravi virtouz na malom prostoru, kome nije bilo svojsvetno samo uspešno poentiranje već i pružanje estetskog zadovoljstva čitaocu. Popovićeve krilatice su letele jer su bile oslobođene balasta didaktike i moralizovanja, a pogonsku energiju davali su im humor, vedrina i radost. Mnogi su se smejali dok su čitali Zoranove aforizme; recimo ove na lokalne teme: „Mi Pančevci imamo buvljak. To je naš biznis forum“; „Nema više gusaka u Banatu. Otišle su da spasu Rim“; „Lala se obukao slojevito. Red mesa, red slanine“ – ali malo je ljudi znalo da je njegov humor bio, kako je to govorio Čehov, „smeh kroz suze“ i da se on od ličnih i kolektivnih životnih nedaća branio humorom, iskazavši to aforizmom: „Svako od nas ima svoju tužnu priču. Ja svoju ispisujem aforizmima“.
Zoran je voleo, negovao i razvijao apsurd u aforizmu i zato je on u ovoj formi ono što je Danil Harms u kratkoj priči, Semjuel Beket u drami ili Vasko Popa u poeziji.
Kolega Bojan LJubenović, urednik humorističko-satirične strane u „Novostima“ rekao mi je da ćemo u novinama i časopisima brzo osetiti Zoranov odlazak, jer nema mnogo autora koji pišu tako dobro i mnogo, kao što je on činio. Možda bih se i složio sa Bojanom, da nisam kada sam došao kući, poređao ispred sebe Zoranove knjige i onda zaključio da će, zaista, se osetiti nedostatako njegovih aforizama već dvadeset i treće, ali – 2123. godine.
Jedan Zoranov aforizam glasi: „Otvoriću školu z aforističare. Nek se neka ustanova i po meni zove“. A možda bi međunarodni festival humora i satire „Žaoka“ u Kačarevu, koji je Zoran pokrenuo, zajedno s Marijom Jević, mogao da ustanovi priznanje koje će se zvati „Zoran T. Popović“.
Na početku sam pomenuo Leca, pa ću njegovim imenom i aforizmom i završiriti ovo slovo. Naime Lec je umro 1966. godine, a tek 2018. godine na kući u kojoj je rođen i živeo u gradu Lavovu postavljena je spomen-ploča. Nadam se da će proći mnogo manje vremena pre nego što u Pančevu, u ulici Braće Jovanovića 24 b, bude postavljena ploča koja će podsećati da je u toj zgradi živeo i stvarao veliki pančevački, srpski i evropski aforističar Zoran T. Popović. Na spomen-ploči u Lavovu stoji: „Ja sam lokalni pisac. Ograničio sam se na planetu“, a na Lecovom grobu u Varšavi, na kamenoj ploči uklesan je aforizam: „Da bi se živelo posle smrti ponekad treba na to potrošiti ceo život“. Ne znam šta će pisati na Zoranovom spomeniku ili spomen-ploči, ali kandidujem njegove misli: „Tek kad komšiluk počne da te ogovara, znaj da si uspeo u životu“; „I ja sam imao hemijsko oružje. Hemijsku olovku“; „Da napišem dobar aforizam? Pa, to je za mene pesma“; „Urednici džaba kreče. Ja i dalje pišem“; „Aforističar je lovac na bisere“; „Aforističar je opasan. Sve radi smišljeno“; „Aforističari pišu najkraći testament. Duplo golo“; „Mnogi pišu moje aforizme“, ili, pak: „Živi svaki dan kao da ti je poslednji, pa će ti se jednom posrećiti“.
Zoranova misao je i: „Na kraju svake rečenice i života dođe tačka“. Ja bih dodao: Posle odlaska Zorana T. Popovića dolaze tri tačke… Jer, on je otišao da bi ostao među nama!
Aleksandar Čotrić
Aforizmi Zorana T. Popovića
Ja svakih pet godina pročitam jednu knjigu.
Toliko mi treba da je napišem.
Njegove misli imaju tako veliku dubinu, u koju pisac često propada.
Prepoznao sam se u jednom svom aforizmu.
Bože, na šta ličim.
Cenzori imaju pune ruke posla, što je znak da se kod nas ipak čita.
Njegova književnost je jeftina.
Zato mu se knjige prodaju kao alva.
Čitam samo ono što sam napišem, da ne bih kvario svoj osobeni stil.
Ni moje knjige niko ne čita, tako da sam na taj način i ja ušao u krug mnogih velikih pisaca.
Niko ne zna šta je satiričar hteo da kaže, tako da on nema baš nijednu olakšavajuću okolnost.
I autocenzura je vid umetničke slobode.
Odsad ću ja s vama drukčije da razgovaram.
Naučio sam sve padeže.
Odužili su se na pravi način tom književnom velikanu.
Posthumno su mu dodelili nagradu koja nosi njegovo ime.
