Žena se upravo vratila sa pijace.
– Dobro da li si ti zaista toliko nesposoban!?- izgovorila je standradnu rečenicu.
Nisam reagovao, jer sam čekao primer moje nove nesposobnosti.
– Da li si ti svestan da JEDINO naša kuča u celoj ulici nema okrečenu fasadu!? Jedino naša kuća od svih kuća! I to stoji tako..koliko? Deset godina!?
– Dvanaest- popravio sam je mrzovoljno.- Jasno je to meni, nisam slep…Ali dušo moja, mi nemamo para ni za kantu kreča..a kamoli za celu fasadu..
– Žalosno je to- nastavila je žena.- Jadno je to i žalosno da jedan odrastao muškarac..koji je kao nekakav domaćin nekakve porodice…nije u stanju da okreči sopstvenu kuću..I to dvanaest godina! Jadno je to i žalosno…domaćine!
Izašao sam u dvorište da je više ne slušam.
Zaista, kad se bolje pogleda, naša fasada je izgledala prilično jadno i žalosno.
Morao sam definitivno nešto da preduzmem.
Palo mi je na pamet da bih možda mogao da iskoristim potpunu podeljenost i maksimalnu netoleranciju našeg društva.
Našao sam neki auto-lak u garaži, uvek sam bio dobar iz likovnog, i na prednjoj strani kuće preko celog zida sam nacrtao mural jednog kontroverznog ratnog komandanta. I ispao je zaista odlično, sa sve šapkom i uniformom.
Ostalo je da vidim da li je to to.
Već sledećeg jutra taj mural zajedno sa celim zidom bio je isprskan krečom i nije bilo sumnje da su to uradili gradjanski aktivisti koji su imali nešto protiv kontroverznog komandanta.
To je bilo to.
Na ostalim zidovima kuće sam oslikao aktuelnog predsednika, premijerku i jednog istaknutog lidera opozicije.
I ponovilo se isto: svi oslikani zidovi su se već sledećeg jutra cedili od ogromne količine izručenog kreča kojim su aktivisti raznih vrsta i ostali nezadovoljni gradjani zasuli moje oslikane murale.
Ostalo mi je još samo da pozovnem komšiju molera i da ga zamolim da malo uravna i ujednači kreč, i uradi „drugu ruku“.
I fasada gotova!
Slobodan Simić – Fasada
