Na oglasnoj tabli, na glavnom šetalištu u gradu ugledao sam nesvakidašnji oglas, napisan rukom na listu iscjepljenom iz sveske. Oglas je zvučao kao vapaj davljenika, kao poslednji pokušaj da se dokopa slamke spasa. Ostavljen je i broj telefona i nada da će se neko smilovati, pozvati i smoći snage i pažnje da sasluša jadikovku nesrećnika. Na papiru već izbledjelom od kiše i sunca pisalo je:
“Tražim sagovornika koji će da sasluša moje jadikovke.
Školska sprema nije bitna, starosna dob, pol, rasa nisu važni.
Bitno je da sagovornik zna da sluša, da me ne prekida svojim upadicama, pitanjima i svojim komentarima.
Želim da osjetim da neko sa pažnjom sluša ono što mu govorim, bez obzira da li mi može pomoći ili ne.”
U trenutku sam pomislio šta me košta, ja ne gubim ništa, a to može nekome biti ruka spasa. Ko zna kakva ga je muka natjerala na ovakav korak, možda je ovo poslednji trenutak da se nešto uradi.
A onda pomislim, šta ako ne budem u stanju da ga saslušam, ako ga u pola rečenice prekinem i počnem da se jadam kako je i prema meni život nemilosrdan, kako ni mene niko ne sluša i ne želi da shvati. Djeca misle da su popila svu pamet ovog svijeta i da je to kako ja shvatam stvari davno prošlo vrijeme, a i dok im pričam gledaju u telefone i samo sa vremena na vrijeme klimnu glavom i prozbore:
-Dobro, dobro, shvatam.- nemajući pojma o čemu sam pričao.
Žena smorena na poslu, skrhana zdrastvenim problemima nema snage da sluša još i mene.
Na poslu mlade koleginice i kolege nemaju živaca za ”matore smorove”.
Nije ni čudo što sve češće viđamo prolaznike kako sami sa sobom pričaju. Sagovornika ćemo svijećom tražiti, ali sagovornika biti neće.
I na kraju odlučim, umjesto da zapišem broj telefona sa oglasa, priđem oglasu i dopišem svoj broj telefona, ko zna možda se neko javi.