Aleksandar Čotrić – Priča iz majstorske radionice

– I, šta kažeš postao si pisac – gledao me je s nepoverenjem dalji rođak Miloje, kad sam dovezao automobil u njegovu automehaničarsku radionicu. Miloje i ja se nismo videli više od trideset godina. Došao sam u rodno mesto da posle dužeg vremena posetim roditelje, ali sam imao taj peh da mi se stari “sitroen” pokvari i da moram da ga dovezem na opravku.
Dok je Miloje menjao ventile na motoru, nije prestajao da se čudi: – A kad smo išli u školu, bio si dobar đak i izgledalo je da će od tebe nešto biti. Pišeš?! A kao da je ljudima malo njihove muke, nego još i tebe da čitaju. Da si bar odlučio da pišeš na nadgrobnim spomenicima ili na tablama firmi, pa da te razumem, ali da arčiš papir na pesme i neke priče. To mi ne ide u glavu! 
Bilo mi je neprijatno da slušam ovu tiradu, ali nisam mogao ni da se odmaknem, ni da mu kažem da ućuti. Miloje je jedini majstor za vozila u celom mestu, a bila je subota popodne i trebalo je da se vratim u glavni grad i stignem na zakazano književno veče.
– Za koga, burazeru moj, pišeš? Ko ti danas čita, osim ako ne mora? – Miloje je postavljao pitanja na koja nije ni očekivao odgovore.
– Svi jedva čekaju da završe kakvu-takvu školu, pa da se kurtališu knjiga. Eto, u našem mestu nema nijedne knjižare. Bila je jedna, ali je zatvorena posle dva meseca. A vlasnika, onog Srećka Perića, umalo nisu zatvorili u ludnicu. U našu biblioteku niko ne ulazi, osim ako pogreši, jer je pored apoteka. Sad, bre, i telefone i navigaciju prave da ne mora ništa da se piše po njima nego se upravlja glasom. A ti našao da pišeš!
Miloje je odvrtao ventile, ali usta nije zatvarao:
– Kakav auto voziš, jasno mi je da od pisanja nema vajde. Vidim da si zaradio samo te debele đozluke i grbu na leđima. A rekao bih da ti se i vrat iskrivio. Ovde kod nas nas u mestu, ne da nemaš kome da prodaš knjigu nego je nemaš kome ni pokloniti. Ko će da izvadi iz džepa jednu “crvenu”, pa još da protraći nekoliko dana na čitanje. Bože sačuvaj, može i vid da pokvari ili da ga zaboli glava – odmahuje rukom moj “dželat” koji mi opravlja auto i kvari sve životne ideale 
– Izvini, rođo, što ti ovako govorim, ali mi smo svoji, a ovo ti kažem dobronamerno – pokušava Miloje, na trenutak, da ublaži oporost svojih reči.
– Čudim se da si živ, ako ti je pisanje profesija. Meni si to rekao, ali nemoj pričati drugima po našem mestu! A neću ni ja. Ipak smo mi svoji. Evo, završavam ti auto. Neću ti ništa naplatiti.
– Ne dolazi u obzir. Moraš mi reći koliko ti dugujem – insistirao sam.
– Rekao sam ti, ništa ne duguješ! – jasno mi je majstor stavljao da znanja.
– A da ti poklonim… – samo što ne rekoh knjigu, ali sam se zaustavio u poslednjem trenutku.
– Šta da mi pokloniš?! – obrecnu se rođak. – Ne treba mi ovaj auto. Đoko Marin drži otpad, a na tvojim kolima više košta temeljna opravka, nego što ona vrede. – E, kad smo mi išli u školu pre četrdeset godina, mislili smo da su pisci gospoda, da su bogati i da lepo žive. Koliko samo škola negativno utiče na čoveka! – huknu Miloje, pruži mi ruku i zamače u radionicu.

Aleksandar Čotrić