Žiri za izbor romana godine bio je u punom sastavu. Predsednik žirija otvorio je sastanak.
– Kao što već znate ove godine u konkurenciji imamo 258 romana…
– U, jebote! – otelo se članu žirija s njegove desne strane, sredovečnom tipu s minđušom u uhu.
– Piše li u Srbiji neko još nešto sem romana…? – prošaptala je starija gospođa, bivša urednica kulturne rubrike u jednom dnevnom listu.
– Da piše ne bismo imali onoliku gomilu – pokazao je prstom četvrti član žirija na knjige na kraju stola. Poređane jedna na drugu bile su visoke skoro dva metra.
– Jel neko pročitao neku knjigu? – pitao je obazrivo predsednik žirija.
– Jesi normalan? – cinično je rekao poznati književni kritičar. – Koji žiri još čita knjige!
– Ja nisam – reče četvrti član žirija. – Pišem svoj roman pa ne stižem…
– Ja sam za nekoliko romana pisao recenzije, ali ruku na srce nijedan nisam pročitao… – javi se čovek s minđušom.
– Misliš, recenziju? Onu jednu jedinu što objavljuješ već deset godina, samo menjaš naslove knjiga – bocnuo ga je predsednik.
– Ja sam stavljala zimnicu i čuvala unuke, stvarno nisam stigla – izvinila se urednica.
– Pa dobro šta ćemo? – pitao je književni kritičar.
– Prvo ćemo da sredimo ovaj sto! – rekao je predsednik žirija. – Klima se još od prošli put! Mile, daj onu deblju knjigu s vrha gomile da podmetnem ispod nogare.
Čovek s minđušom spremno je skočio i doneo traženu knjigu.
– E, bravo! – pohvalio ga je predsednik. – Evo, sad se više ne klima. Šta ti je tvrdi povez…
– Daj i meni jednu, leba ti! – zatraži četvrti član žirija. – Neku tanju, mekog poveza. Vrti mi se ova mušica oko glave, ima da je klepim samo gledajte!
– Šta mislite da nagradu za roman godine opet damo Coletu? – predloži Mile. – Prošli put nas je baš lepo počastio u Skadarliji.
– To je dobar kriterijum – složi se urednica.
– Ako mu opet damo pomisliće da je stvarno pisac – reče predsednik žirija. – Predložite nekog drugog…
U tom trenutku, loveći mušicu, četvrti član žirija tako jako udari knjigom po stolu da se romani sa one gomile kao kula od karata srušiše na tepih!
– Ja da ih sa poda podižem, nema šanse – odseče književni kritičar.
– Nema ni potrebe – reče predsednik žirija. – Ovih par što su ostale na stolu biće nam uži izbor za nagradu.
– A kako ćemo izabrati roman godine? – pitala je urednica. – Kao prošle godine ili…?
– Prošle godine smo igrali „zimi-zami-zum”, ovoga puta predlažem „kamen-papir-makaze” – reče četvrti član žirija.
– U pravu ste kolega – složi se urednica. – Dobro je menjati metodologiju.
– Onda ćemo tako – reče predsednik žirija. – Koliko danas ćemo obavestiti medije koji su romani ušli u uži izbor, a za par dana i ko je dobio našu najugledniju nagradu.
– Ne nadajte se da ću ja to da čitam – ogradi se književni kritičar.
– Neko će morati. Ipak moramo da napišemo kakvo takvo obrazloženje.
– Izvlačićemo slamku pa ćemo videti ko će to biti – reče Mile.
Bojan Ljubenović