JA SAM MAMINO DETE
Ja sam mamino dete,
njenog sam roda i soja,
neko najviše njen,
ona je najviše moja.
Poznaje svaki znak,
svaki otkucaj srca,
u njenim grudima uvek
i moje srce kuca.
Znam da s mojim rođenjem
nemaju veze rode,
jer svaka čim zahladi
u tople krajeve ode.
Majka ne ide nikud
ni kad je hladna zima;
znajte, svak` ko se rodi
sigurno majku ima.
Decu ne donose rode,
to su priče i bajke,
one su samo malim
rodama brižne majke.
Sanja Radojković
NAOČARE
Kada naočare nisam nosio,
Jednom sam školu promašio.
Umesto u našu učionicu,
Ušao sam u gradsku bolnicu.
Kada sam bajsom hteo po gradu,
Greškom sam seo na ogradu.
Više sam puta udar’o u zid,
Jer sam jurio kratkovid.
Desilo se stvarno, nije fol,
Svome sam timu dao gol.
Umesto u bloku, ja sam slike,
Crtao u svesci iz matematike.
Hteo sam da se udvaram Milici,
Al’ sam poljupce slao nastavnici.
A onda tata reče: – Sine, Lazare,
Vreme je za pregled i naočare!
Doktor je pregledao levo i desno oko,
I od tada vidim kao sivi soko!
Naočara se ne stidim,
Jer sad konačno mogu da vidim.
Kad mi dečaci viknu: – Ćoravi!
Da ne čujem, ja se pravim.
Ne marim, i briga me baš,
Kad me neki zovu cvikeraš.
Nek’ govore glupe komentare,
Ponosno nosim svoje naočare.
Ljubomorni su na mene, znam,
Od njih mnogo lepše izgledam.
A i s Milicom se sada viđam.
Njoj se baš ovakav sviđam.
Aleksandar Čotrić
MANEKEN SRETA
Kad sam bio sasvim mali
lepo su me doterali:
Kratko su me podšišali.
Razdeljak mi zalizali.
Košulja u beloj boji.
Oko vrata leptir stoji.
Pantalone trofrtaljke.
Dokolenke prevrtaljke.
A sandale od plastike
ko iz filma fantastike.
Gleda mene familija,
pa od sreće cela sija.
A ja tužan, duša boli,
kad me vide svi u školi.
Vikaće mi iz sveg glasa,
od prvog do zadnjeg časa:
„Evo, Srete manekena
obukli ga k`o kretena!”
Veselin Milićević
IZGUBLJENA ČARAPA
Svako i sve na svetu ima svoje mane
kod čarapa je mana ta –
što jedna često samo nestane.
Bio sam prehlađen i curio mi je nos,
kad je druga čarapa nestala,
pa sam je tražio tako polubos.
O, gde li ta čarapa sada drema,
tražio sam ispod kreveta,
u rancu i frižideru,
ali nje jednostavno nema.
I mene i čarapu koju imam
spopala je neka tuga,
kasnim u školu i dodatno zebem,
o, kako nam nedostaje ta čarapa druga.
Željko Žele Jovanović
