Radoje Domanović je zamolio Gospoda Boga da mu dozvoli da na kratko poseti Stradiju koju je napustio pre više od jednog veka.
-Gospode, nešto me vuče da vidim šta sada rade moji Stradijanci, da li se nešto promenilo, ili je onako kako sam ja zapamtio tu zemlju.
Svevišnji ne bi bio to što jeste kada ne bi znao šta će počivšeg satiričara sačekati na zemlji, ali je dozvolio Radoju da se spusti na tri dana u Stradiju, očekujući od njega neke nove priče koje je, inače, voleo da čita.
I tako se Radoje sa crnim šeširom sa velikim obodom obreo u Stradiji. Prošetao je svojom omiljenom Skadarlijom, gde zamalo nije iščašio nogu zbog rupa u kaldrmi. Ni u jednoj kafani nisu hteli da ga prime, jer nije imao rezervaciju za večeru. „Vas koji samo pijete ne možemo da primimo, jer zauzimate mesto, a malo potrošite“, rekli su mu konobari. Na Kalemegdanu je Radoje video svoju bistu zaraslu u šiblje, neosvetljenu i neobeleženu. U Udruženju književnika je saznao da se dodeljuje nagrada koja se zove po njemu, ali da Ministarstvo kulture već dvadeset godina odbija da je finansira, pa se satiričarima dodeljuju samo neke plakete i njegove fotokopirane slike. Potražio je i ulicu sa svojim imenom, ali ju je s teškom mukom pronašao na dalekoj periferiji prestonice Stradije. Razgovarao je sa ljudima koji su bili oduševljeni mudrošću vođe i slepo ga sledili. Video je i one koji su se nudili da ih jašu vlastodršci, kao i one koji su stajali u dugim redovima da im udare žig posred čela, u znak lojalnosti aktuelnoj vlasti.
Dok je to gledao, prišla mu je jedna novinarka koja je u ruci držala neku nepoznat predmet i jedan muškarac sa nekom neobičnom kutijom na ramenu.
-Da li biste dali izjavu za našu televiziju? – upitala je novinarka.
-Za šta? – zbunjeno je pitao satiričar koji je napustio zemlju pola veka pre izuma televizije.
– Za Televiziju N.N. Kako se zovete, čime se bavite i kako vi vidite stanje u našoj zemlji uoči predstojećih izbora?
– Zovem se Radoje Domanović. Bio sam pisac, a sve što imam da kažem o sadašnjoj situaciji već sam napisao u svojim pričama.
Pošto je ta izjava iste večeri emitovana na TV N.N, ekspresno su usledile reakcije. Ministar kulture je odlučio da sve priče Radoja Domanovića budu izbačene iz lektire. Gradonačelnik prestonice izjavio je da će ulici nazvanoj po njemu biti promenjeno ime. Jedan tabloid je satiričara nazvao saradnikom i plaćenikom kriminalnog klana, drugi ga je krstio čovekom nedostojnog svog imena koji radi za neprijatelje, treći mu je prilepio etiketu neizlečivog alkoholičara, četvrti ga je optužio da je loš i petparački pisac koji se odao politikanstvu, peti da je bio neradnik koji je dobijao otkaze kao pisar u Ministarstvu prosvete i kao nastavnik u školama…
Kad se sledećeg dana nesrećni Radoje vratio u nebesku Stradiju, Gospod je već sve znao.
-Ti reče kad si bio dole da je u Stradiji sve isto.
-Shvatio sam da nisam u pravu što sam to rekao. Gore je – slegnu ramenima satiričar.
Aleksandar Čotrić – Radoje Domanović po drugi put u Stradiji
