DRUGARSKA PESMA
Mada često
zna da gnjavi,
Brana mi je
drugar pravi.
Baš je Brana
prva liga.
Ima fudbal
daje mi ga.
Ponekad mi
pamet stane.
Šta bih jadan
bez mog Brane?
Iako je
napast prava,
ima trešnju
boli glava.
Mada često
ne zna meru,
ima sestru
Oliveru.
Ponekad mi
pamet stane.
Šta bih jadan
bez mog Brane?
Dragomir ĐORĐEVIĆ
SUNCE
Okruglo, žuto, na nebu živi,
To zlatno Sunce, svak´ mu se divi,
U leto sija, zimi, sve tanje,
S jeseni, Sunce, malo hramlje,
Pomalo bledo i umorno,
Može li sunce, ikud dalje!?
O, Sunce, Sunce, jasno mi reci,
Odakle potiču tvoji preci!?
Ode, na kratko, za breg prvi,
Tamo, gde sve šljašti i vrvi,
Gde trava raste i cveće cveta,
Skrene na drugu stranu sveta,
A mi se danima pitamo,
Da nije Sunce iza drveta!?
O, Sunce, Sunce, gde si se delo,
Kad oko mene, sve je belo!?
Skokne do Perta i Melburna,
To mu je misija kulturna,
Poseti kengure u Kanberi,
Nakratko proćaska sa Meri
I krene, malo da odmori,
Pa zaspe slatko,s večeri!
O, Sunce, Sunce, razmisli malo,
Da nebi kojim slučajem palo!
Vesna RADOVIĆ
ĐED I GUSLE
Svu unučad opozove
kad đed pravi gusle nove.
Prekrsti se najprije prvo,
potom bira suvo drvo.
Pa ko da se s nekim bori
obori ga i prekori.
Pogleda ga, pa obiđe,
s koje strane da mu priđe.
Vješti prsti koru briju
đed da đelje istoriju.
Onda drvo dubi, glača,
svaki crtež da pojača.
Udivi se s tim što stvori,
kucne kaže: PROGOVORI!
A zatim ti ko mačiće
zvukom mami unučiće.
Stihovi se na mah roje
kad zapjeva: GUSLE MOJE…
Branko VUKOVIĆ
AFORIZMIĆI
Zube treba čuvati. Zato ih moj deda svake večeri drži na sigurnom u čaši.
Kad mi je čika doktor rekao da kažem «a», odgovorio sam da to nije pristojno, i da se kaže «molim».
Bolje slaba dvojka, nego jaka jedinica.
Pokazala je da zna srpski jezik. Isplazila mi se.
Ako je istina da u cvekli ima gvožđa, neću da je jedem dok iz nje ne izvade eksere i šrafove.
Sa Cecom se zabavljam. Sa Marijom se dosađujem.
Toliko prskam oko sebe, da se svakoga dana sa mnom kupaju i mama i baka.
Kad je čuo da je on kućni ljubimac, DŽeki je tražio da ga iz dvorišta preselimo u našu kuću.
Tata mi priča bajke pre spavanja, a mami kad se kasno vrati kući.
Ja se ne plašim mraka. Devet meseci sam proveo u maminom stomaku, gde se ništa nije videlo.
Danas je i Marko nešto rekao na času geografije. Pričao je u snu.
Kažu da je telefon nekad služio za razgovor ljudi. Danas se koristi za sve drugo, osim za razgovor.
Pobegao sam od kuće, ali sam se brzo vratio. Rekli su mi da ne mogu stići do Amerike pre ručka.
Moram da promenim sat na ruci. Kad sam na času matematike, vreme prolazi sporo, a kad sam na fizičkom – prosto leti.
Danas sam morao da zujim na času biologije, jer je nastavnik rekao: «Hoću da se čuje muva!»
Stolica služi za sedenje, sto za čitanje, tepih za hodanje, a krevet za – skakanje.
Svi u razredu su se zaverili protiv mene. Ostali uvek dođu na vreme na čas, pa ispadne da samo ja kasnim.
Tata i mama uzimaju lekove, a kažu da je za mene najbolje sredstvo za smirenje – štap!
Upisao sam se u dramsku sekciju. Da boljem odglumim bolest pred kontrolni.
Blago mojim vršnjacima koja žive na moru. Oni ne moraju da budu dobri đaci. Tata je meni rekao da će me voditi na more, samo ako budem odličan.
Tata mi stalno govori da slušam samo njegov savet, da treba da mislim svojom glavom.
Kad sam se rodio, plakao sam. Odmah sam video s kim ću imati posla u porodici.
Ja nisam tatin sin. A kad me neko tako nazove, odmah se žalim mome tati.
Pomagao sam tati kad je sređivao stan. Dok je on krečio zidove, ja sam okrečio orman, televizor i kompjuter.
Tata je veoma poznat u mojoj školi. Zbog mene vrlo često dolazi na razgovore s direktorom i razrednom.
Kad tata kuva, svi se obraduju. A najviše vlasnik restorana preko puta naše zgrade.
Tata i ja se stalno prepiremo. To je dokaz koliko smo slični.
Vatrogasci u našem gradu petkom su u najvećoj pripravnosti. To je dan kada tata sprema ručak.
Teško mi je pao rastanak sa zubom. Zato sam plakao dok mi ga je zubar vadio.
U školi je važno znati – od koga treba prepisivati.
Kad imam znanje u malom prstu, ja podignem dva prsta.
U autobusu uvek ustupim mesto starijima. A to činim i kada treba da pišem domaći zadatak.
Kad porastem, biću lekar. Da sam sebi pišem lekarska opravdanja.
Kad je nastavnik fizike otkrio da koristim «puškice», to je u školi odjeknulo kao bomba!
Večeras nema nijedne zvezde. Izgleda da su dečaci iz škole poskidali sve zvezde devojčicama kojima se udvaraju.
Ana mi u svemu odgovara, osim što ne odgovara na moje poruke.
Rešio sam da budem dobar. To barem ne boli!
Devojčice porastu brže od dečaka. One nose cipele s visokim štiklama.
Ja sam na dijeti. Otkad su mi rekli da treba prati zube posle svakog obroka.
Miloš ni po čemu nije poseban i originalan. On ima brata blizanca.
Tata je kupio loš televizor. Na njemu nema dovoljno crtanih filmova.
Brat i ja se tučemo. Tako treniramo za obračun s Popovićima iz komšiluka.
Polomio sam dedine naočare, ali smem da mu izađem na oči. Neće me prepoznati.
Baka se stalno na nešto žali. Deda se žali samo na baku.
Jelena ide na časove baleta, engleskog, klavira i crtanja. Ona u slobodno vreme ide – u školu.
Dobro sam uradio pismeni iz matematike. Tačno sam napisao sve zadatke.
Danas smo se u kući igrali žmurke. Mama je rekla da ne može da nas gleda.
Učiteljici sam zalepio žvaku na stolicu. Posle je ona meni zalepila šamarčinu.
Više ljudi, više zna. Zato ja prepisujem od barem troje učenika.
Nisam samo ja u problemu kad odgovaram u školi. I moj tata na poslednjem roditeljskom sastanku nije znao šta da kaže.
Nastavnica mi je rekla da ću biti poslanik kad porastam. Često odsustvujem, a kad sam prisutan – zevam i spavam na časovima.
Meni je škola na prvom mestu, ali ja sve radim naopako!
Aleksandar ČOTRIĆ
