Pokušao sam da zaustavim taksi, ali bezuspešno. Bilo je toliko hladno da sam bio spreman da platim dvostruku tarifu, samo da se što pre vratim kući, u toplo. I odjednom… Kao da je slobodan taksi bukvalno izronio iz zemlje i stao kraj mene. Pojurio sam do njega, ali nisam stigao da ponudim duplu tarifu, jer je vozač izašao iz automobila, otvorio mi vrata i rekao:
– Sedite, molim vas! Verovatno ste se smrzili?
– Šta ste rekli? – Nisam razumeo i čak sam malo ustuknuo.
– Sedite, kažem – osmehnu se on ljubazno – sad ću da pojačam grejanje. Ako vam nije dovoljno toplo, daću vam ćebe da umotate noge.
Pogledao sam auto. Svetleća tabla, karirana traka… Sve je kao na pravom taksiju.
– Ali ja živim u Čertanovu! – rekao sam nesigurno.
– U Čertanovo, naravno u Čertanovo! – osmehnuo se vozač još ljubaznije. – Gde idu putnici, tamo idemo i mi. Molim lepo!
Zabrinut sam ušao u auto.
– Ako nemate ništa protiv, odvešću vas najkraćim putem? – predložio je vozač.
– Nema potrebe za najkraćim – rešio sam da budem na oprezu – idemo uobičajenim.
– Ne brinite, opustite se – diskretno se nasmešio vozač – uradićemo sve kako treba.
Slatki trnci toplote su mi prolazili niz noge. A na tranzistoru, koji je bio okačen o retrovizor, svirao je Šopen. Ali dobro raspoloženje nije me obuzimalo. „Zašto me je namamio u svoj auto i sada me vodi nepoznatim putem?” – svom snagom sam prislonio aktovku, u kojoj su se nalazile kobasice, na svoje grudi. „Trebalo je da sednem pozadi. Tamo je sigurnije. Ja imam ženu. I blizance… A najstarije dete je već krenulo u školu!”
Taksista je prvi prekinuo ćutanje.
-Koji je vaš omiljeni Šopenov valcer? – upitao je.
– Koji…? – Malo sam se zbunio ali sam onda, da ne primeti moju sramotu, rekao:
– Svi su mi dragi! A vama?
– Meni je najdraži u „cis molu” – rekao je vozač.
„Šta on hoće od mene?” U glavi sam grozničavo pokušavao da odgonetnem sve moguće opcije.
– Hoće dobar bakšiš? Ali zašto tako drsko?
Taksista mi je pričao o Šopenovom životu na Balearskim ostrvima. Ponekad je, ponesen sopstvenom elokvencijom, prelazio na engleski, ali bi se onda trgnuo i ponovo se vraćao književnom ruskom. „Kako on zna sve ovo?” – Pomislio sam – „Ima li taksista vremena da čita o tome? Ne! A ko ima? I gde? Stvarno?!” – Prošlo mi je kroz glavu strašno nagađanje. „U zatvoru!!! Tamo ima mnogo vremena! Dakle, begunac! Stoga se ponaša tako da ne bude sumnjiv. Verovatno je pravog taksistu napao, svezao ga i negde sakrio. Hoće da me opljačka. Želi posle da pobegne u inostranstvo. Kažu da se takve stvari dešavaju. Baš tako! Zato je i naučio engleski. Odležao je najmanje deset godina. Jao, jao, jao! Daću mu sav novac, samo da me ne ubije”.
– Stigli smo! – radosno oglasi vozač.
Pogledao sam kroz prozor, pa u taksimetar. Zaista, stajali smo pred mojim ulaznim vratima, a taksimetar je pokazivao četrdeset kopejki manje nego obično. „Recidivista! Ubica! Zločinac!” – pomislio sam, i pažljivo pružio taksisti kovanicu, goreći od želje da što pre izađem iz kola. Međutim, vrata nisam mogao da otvorim! A na ulici, na nesreću, bili smo sami…
-Da, ne mogu da se otvore – rekao je vozač učtivo – sve dok…
„Nemam ništa drugo! Samo jednu kobasicu!” – nameravao sam da viknem, čvrsto rešen da se branim aktovkom..
– Sačekajte da vam vratim kusur! – prekinuo me je vozač u razmišljanju i pružio mi je sitninu. Onda je ustao, obišao auto, otvorio je vrata na mojoj strani i rekao:
– Izvolite. Evo vas kod kuće. Želim vam prvo dobar apetit, zatim – laku noć i spokojne snove. I, naravno – dobro jutro! I ako sam uradio nešto pogrešno, izvinite mi. Ako možete!
Zbunjen sam stajao na trotoaru. Shvatio sam da sam prevaren. Ali kako – nisam mogao da odgonetnem.
Iz omamljenosti me je vratio neki zakasneli prolaznik koji je pritrčao mojem taksisti i glasno ga upitao:
– Majstore, možeš li da me prabaciš do Medvedoka?
– Kako da ne?! Sedite, molim vas! – rekao je taksista, izašao i otvorio mu vrata.
Čovek je bio zbunjen, oklevao je, gledao je bespomoćno u mojem pravcu, ali je, ipak, ušao u auto. Pošli su, a ja sam pomislio: „Još jedan je nasamaren”. I bilo mi je lakše!
Mihail Zadornov
Prevod sa ruskog Aleksandar Čotrić
