Danas, sunčanog dana aprila meseca, iznenadila me je koverta u poštanskom sandučetu… Nije račun za struju, jer dolazi krajem meseca. Nije račun za infostan koji je već došao, a bolje da nije. Nije račun za telefon, on dolazi u obliku SMS poruke na telefonu. Nije porez, a nije ni plava koverta koja mi, čini mi se, iako znam da ništa nisam uradio što se kosi sa zakonom, budi ista osećanja kao maloj deci kad se pomene reč babaroga. Pa makar bila adresirana na tuđe ime, a ne na moje što se jednom i desilo. To je bilo, sada već, pre čitavu deceniju. Vraćajući se s posla, ritualno uvek okrenem glavu prema poštanskom sadučetu, tako je bilo i tog dana kada sam u svom pronašao plavu kovertu na ime Spiridon Krstić. Niti u zgradi ima Spiridona Krstića niti sam ikada čuo za to ime i prezime. Uzevši tu plavu kovertu što budi crne slutnje u ruke, prošla me je jeza. Pomislio sam da bacim kovertu u prvi kontejner, da ubacim u komšijino poštansko sanduče sa kojim nisam u preteranoj ljubavi, najzad sam odlučio da uzmem kovertu i spalim je, tako da od tragova da sam je primio ne ostane ništa. Ali, kamere, koje smo tada ugradili na ulazu u zgradu, nisu mi dozvolile, jer bi dokaz da sam je držao u svojim rukama, još više ugrozio moj položaj i probudio sumnju. Nisam, pravo za pravo, znao šta da radim, mozgao sam čitav dan, a onda skupio snage i odneo kovertu u prvu policijsku stanicu, onako neotvorenu. Predstavio se ja policiji, a koliko mi je bilo loše, za malo se nisam predstavio i Gospodu. Dao sam izjavu, potpisao je takođe i napustio policijsku stanicu ubrzo. Ustanovljeno je da je greška i rekli su mi da sam slobodan. Mislio sam tada, bolje slobodan nego Spiridon. Danas sam zatekao kovertu roze boje. Uzeo sam je i odneo u stan. Znam ovo je sigurno sinu poslala školska drugarica pozivnicu za rođendan…Otvorio sam je ne bi li video do kada ću morati da kupim poklon školskoj drugarici i kada ću ga voditi na rođendan u igraonicu, ali to nije bila nikakva pozivnica za rođendan, već pismo. Mirišljavo i ukrašeno šljokicama. LJubavno pismo. U isto vreme sam bio srećan i živ sam hteo da se pojedem. Srećan što je sinčić dobio ljubavno pismo, a živ sam hteo da se pojedem što sam otvorio, gonila me je misao kako da mu kažem da sam mu otvarao pismo. Deca su, kad im se ruši privatnost u tim godinama, najranjivija. Ali kad sam već otvorio počeo sam da čitam. Redovi su se nizali jedan za drugim, u meni budili emociju, čitajući pismo, evocirao sam uspomene na moje osnovnoškolske dane. Pismo satkano od metafora kipilo je od iskrenosti, reči pune emocija iskakale su kao konfete iz rečenica. I sav sam bio radostan zbog sina dok nisam video pošaljioca. Tvoj Milisav Vuče, uz nacrtan poljubac stajao je potpis. U trenutku sam postao kao žena u drugom stanju – naglo sam promenio raspoloženje. Postao sam besan. Mom sinu šalje ljubavno pismo dečak?! Instiktivno sam uzeo šećer i vodu da se povratim iako mi nije bilo do života. U trenucima očaja, poželeo sam da sam ja Spiridon Krstić i da je plava koverta, a u njoj smrtna kazna, bila namenjena meni. Lakše bih preživeo…
Jovan Zafirović
