Saša Dimitrijević
Online dijeta - Momir Vasić
Saša Dimitrijević
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
Shadow

Papir trpi sve – Marko Pajić

U centralnoj Srbiji, u upravnoj zgradi male opštine Veliki Koruptinci, kao kas mlade ždrebice odjekuju koraci sredovečne korpulentne šalterske službenice Smiljke. Utrčava u toalet, odguruje čistačicu Živku i uletevši u kabinu izvršava rafalnu paljbu.

Mrmlja sebi u bradu: „Ovo mora da je od one bombonjere što je doneo Gagi Brisel. Brisnem mu ga majke… Kaže: or’ginal belgijska čokolada gospodžo, za Vas moliču lepo… Kao da ja ne znam da oni to tamo kupuju na rasprodaji pri isteku roka, još dok dođe do Srbije to triput užegne. Nego eto, velim da ne odbijem čoveka, ’oće da se uvredi. Potrudio se, a neki… dođu praznih ruku, a ’oće da im radim punom parom… E pa cvrc Smiljojka!“

„Sunce ti kalaisano… Izvrnuh creva k’o čarapu al’ nije mi žao, bila lepa bombonjera. Jes’ mi debelo crevo zabrundalo na pola al’ morala sam da je završim. Nema tog posla da sam ja započela, a da ga nisam završila, jedino ako neko ima guju u džepu, pa ne ume da časti. Takvi pre završe kod Svetog Petra, nego kod mene. Nego, gde je ovde to’let papir?“

– Živka! O Živka! Gde je ovde papir?!

– Koji papir gospođo…?  Je l’ potvrda o plaćenom porezu…? – naivno će Živka.

– Ma šta pričaš bre?!

– Je l’ potvrda o prevodu zemljišta…?

– Živka bre je l’ se ti to sprdaš sa mnom?!

– Ne gospođo. Mislite na izvod iz katastra…? Potvrdu o vlasništvu…? Koji papir…?

– Ma Živka, grom te ubio, fali mi papir… za brisanje…

– A tebi gospođo fali papir! – jedva dočeka Živka.

– Kako deluje kad si sa druge strane šaltera? Sranje, a…? Sećaš se onog zahteva za legalizaciju što sam podnela pre tri godine?

– Sećam se… Šta s tim? – zabrinuto će Smiljka.

– Svaki put kad dođem kod tebe nešto mi fali. Nema šta nisam donosila… satelitski snimak i snimak dronom i plan objekta pre drugog, pa pre prvog svetskog rata, još samo što nisam donosila plan pre Kosovskog boja… A nije da nisam častila… Kafa i ratluka koliko sam proturila kroz tvoj šalter, toliko nije prošlo kroz ruke radnice u marketu sa desetogodišnjim radnim stažom. Samo od toga si povećala šećer za pet, a pritisak za dvadeset jedinica, o kilaži i konfekcijskim brojevima da i ne govorim.

– Živka bre, nema to veze sa mnom, da je do mene ja bi ti to završila. Daj mi to’let papir, a to ćemo ovih dana to da sredimo. – umilno odgovara.

– E pa nećemo! Rešićemo to sad i ovde!

– Ali nije mi tu…

– Pečat?! Ne laži! Znam da ga uvek nosiš sa sobom!

Živka širom otvori prozor, a iznad vrata kabine prebaci fasciklu.

– Overavaj! Sve ti je tu, po najnovijim izmenama zakona o legalizaciji, triput sam proveravala! Overavaj ako nećeš da navučeš upalu bešike!

Šušte listovi, štekće pečat kao singerica, potpis jedan, drugi, treći, a zubi samo cvokoću… Diže Smiljka fasciklu, iznad vrata kabine, a Živka je brže-bolje ščepa.

– Molim te, daj mi sad papir i zatvori prozor… – bespomoćno će Smiljka.

Živka lista dokumenta… Svaki pečat na svom mestu, sve potpisano. Odlazi po toalet papir, kad joj zazvoni telefon. Javlja se: „Štaaa?! Kad bre?!“ – izbezumnjeno će Živka.

– Ej, šta je s mojim papirom? – zabrinuto će Smiljka.

Živka otvori fasciklu i istrese je u otvor iznad vrata kabine.

– Evo ti pa se briši! Srušili nam objekat! Kud ti ne izručih ceo ricinus u bombonjeru?!

– Znači sve ovo je tvoje maslo?! Letećeš sa posla zbog ovoga!

Dunu vetar, začu se još jedan kratak rafal, a Smiljka opet promeni tonalitet.

– Ali Živka, nisam ja kriva… Ne možeš ovako da me ostaviš… Ne osećam se dobro…

– To kako se ti sad osećaš ja se osećam već poslednje tri godine! Tebi sad bar ne fali papir!

Okrete se Živka i zajedno sa promajom zalupi vrata.

Marko Pajić