SOCIOLOG IMPRESIONIRAN SRPSKIM AFORIZMOM
Ratko Božović (1934 – 2023) o značaju savremene srpske satire
Naš nedavno preminuli čuveni sociolog kulture, autor više od pedeset knjiga, toliko je impresioniran našim savremenim aforističarima da je o njima napisao nekoliko knjiga. Pomno prati našu satiru duže od pola stoleća, sa zadovoljstvom učestvuje na promocijama knjiga aforizama i kratkih satiričnih priča, a već duže od dve decenije posvećuje im i studiozne knjige. U prvoj od njih, sa metaforičnim naslovom Sedmorica iz Stradije (1998), ovako objašnjava tu svoju fascinaciju: Poslednjih godina, kada je kriza nemilosrdno uzimala danak državi u tranziciji, pojavila se plejada aforističara, britkih i nepomirljivih… Oni nisu pristajali na političku zajednicu bez identiteta niti na neslobodnu javnost. Još otvorenije profesor izražava svoje ushićenje majstorima najkraće književne forme u predgovoru svoje naredne knjige iz istog korpusa – Bez maske: Neću da krijem: bavljenje stvaralaštvom naših aforističara gotovo me je preporodilo. Ne znam da li pretjerujem kad tvrdim da su me u velikoj meri spasili od depresije, u koju sam polako ali sigurno tonuo. Oni su me podučili da je besmisleno previše ozbiljno shvatati svijet svijet političkih demona samo zato što simuliraju ozbiljnost. Zadovoljstvo oje mi pričinjava susret sa duhovitom literarnom gimanstikom aforističara teško se može upoređivati sa bilo kojok drugom igrom duha.I kad u njihovim aforizmima i nije bilo velikih otkrića bilo je duhovitosti i humora. Dovoljno da se umakne stanjima apatije.
Profesor Božović je, u okviru obimnog poduhvata da prikaže našu savremenu satiru, prevashodno aforizme kao njen vrhunski izraz, sačinio portrete naših najboljih aforističara i predstavio ih čitaocima u nizu knjiga sa po sedam profilisanih autora. Ta tematska biblioteka zaslužuje opsežnu studiju, ali u nedostatku prostora Božovićeve studiozne analize možemo predstaviti samo fragmentarno.
U eseju Duhovita mudrost, posvećenom Aleksandru Baljku, korifeju srpskog aforizma tokom dve poslednje decenije prošlog veka, čitamo: Baljak je više preokupiran sadašnjim i ovdašnjim kolektivnim i individualnim neprilikama nego apstraktnim, globalnim i ontološkim izopačenostima ljudske prirode. Zato će u njegovim knjigama prokrstariti „junaci“ vremena naše kolektivne nesreće… Domaće vladajuće političko nasilje, nacionalističke mitomanije, šovinistički neoprimitivizam, podaničko pritvorstvo i stupidna indoktrinacija… Dok preispituje kolektivno… u kome suvereno vlada ispraznost nacionalnog samoljublja, narcizam koji seže do karikaturalnosti, aforističar insistira na samospoznavanju i … prevrednovanju. Baljak je posebno zabrinut što novo vreme ne donosi samo nove probleme već što ne rešava ni stare, što se beskonačno nastavlja „rđava beskonačnost“: To što su satiričari pisali o bivšem vladaru i te kako vređa sadašnjeg. Za moto eseja o Baljku Božović je izabrao njegov čuveni autopoetički aforizam: Aforizam je dribling duha na malom prostoru.
Evo kako profesor Božović predstavlja Aleksandra Čotrića: Politički aforizam, koji je njegova dominantna stvaralačka preokupacija, nastavak je njegovog političkog aktivizma (Čotrić je političar – prim. V.T.). Koliko je opsednut političkim čudima, koje je proizvela politika kao zlo-čin, najsugestivnije se otkriva u njegovoj knjizi „Daćemo mi vama demokratiju“, 1995… Bio je to glas savesti koji je pogađao … nakaznost moralnog posrnuća, nezadrživi prodor varvarstva i vladavinu pomahnitale gluposti. A svega toga je bilo dovoljno da se obznani model satiričke hiperbolizacije i parodiranja. Čotrić se nije libio da, nasuprot ideološkom stereotipu, istrajava kao „revolveraš duha“… On je hroničar srozavanja političke zajednice do mutnog taloga nagonskog i slepih sila nesvesnog… NJemu je preostalo da razobličava anomično društvo i njegov sado-mazohistički kolaps.
U poglavlju Ironična otmenost Božović nam predstavlja Ratka Dangubića: U bratstvu odabranih beogradskih aforističara posebno mesto pripada Ratku (Radivoju) Dangubiću. Za njegovo ime vezuju se odmerenost i otmenost. NJegova misao je kontrolisana, a iskaz kultivisan… Kao dobar opseravator i spretan narator, beleži svoju prisutnost – svoje „ja“, i svoje „mi“, ali ne kao smehoviti darmar i impulsivnu reakciju već kao promišljeni individualni stav i kritičko stanovište. Tako je ovaj aforista umicao i pritisku dokumentarnog kao stereotipnog obličja i već uvreženom satiričnom „čitanju“ stvarnosti. Dangubić temelji satiričnu invenciju na unutarnjoj slobodi i odgovoru na mentalne i socijalne blokade. Za moto eseja Božović je izabrao Dangubićev crnohumorni aforizam Poginuo je za otadžbinu nekoliko puta. Od toga danas živi.
Rade Jovanović je profilisan u eseju sa jednostavnim naslovom Satirični duh, a kao ga reprezentuje aforizam Ja mislim da znam. Još kad bih znao da mislim. Za aforizme ovog našeg značajnog satiričara Božović kaže: To su žive reakcije na svet koji je obrnut naopačke. Dramatična i tragična društvena previranja … praćena su uzavrelim reakcijama satiričara… Opora slika stvarnosti nameće satiričaru hiperbolu ili sarkazam, gorku ironiju i drastičnu karikaturu…
U Jovanovićevoj satiri prepliću se dnevni događaji i istorijska zbrka kao deo apsurdne drame… Autor prati bezobzirnu vlast, na jednoj, i nevolje podanika, na drugoj strani – prepoznajući poremećaje u skali vrednosti i u odnosima suprotstavljenih grupacija kao svetova sa različitim uporištima.
Esej o Iliji Markoviću ima naslov Plemeniti bunt, a moto je Markovićev epigramski aforizam Zbilja, šta je iza cilja? Evo kako Božović počinje priču o ovom aforističaru: Ilija Marković spada u najplodnije stvaraoce Beogradskog aforističkog kruga. Brzina kojom reaguje na zbivanja u godinama naše ekstremne društvene i moralne krize impresionira. Tako je to kad se poseduje sposobnost lucidnog zapažanja i pouzdane percepcje stvarnosti.To je, istovremeno, način da se događaji pretvore u doživljaje a doživljaji u književni izraz… Od Ilijinih prvih knjiga … primetan je … neprestani uspon u oblikovanju aforizma ka književnog žanra. Od dovitljivog uopštavanja intelektualnog i moralnog stanovišta stigao je do nepomirljivog kritičkog stava, do zahuktalog umetničkog „pokreta otpora“. Povećano interesovanje za politički život naše zajednice usledilo je u prelomnim okolnostima naše društvene drame, u vreme političkog demonizma i postkomunističkog nihilizma.
Slobodan Simić ima renesansnu širinu u vremenu globalnog trenda ka fahovskoj znatiželji – fokusu obrazovanja na na što užu i ekskluzivniju specijalizaciju: vrhunski je psihijatar i takođe vrhunski satiričar, pisac izvrsnih aforizama i kratkih priča. Naslov eseja profesora Božovića posvećenog ovom homo universalisu je Strast pobune, a moto je Simićev crnohumorni aforizam koji žigoše populizam, tobožnju bliskost vlasti sa narodom: Kad je narod nepismen, pisac je nacionalni izdajnik. Manipulcija sa nepismenom većinom objavljuje se kao ljubav prema narodu, a pisci, koji u zdravim i kulturnim društvima imaju atribut savesti naroda, proglašavaju se neprijateljima – diskvalifikuju se da narod ne bi dobio priliku da čuje i ne daj bože prihvati kritički odnos.
Slobodan Simić se opredelio – kaže profesor Božović u uvodu eseja – za oštro opštilo, za aforizam. On je analitičar aktuelne stvarnosti, u kojoj je postojanje dovedeno do apsurda, razuzdanosti i anarhije… Zbilja je tako fabrikovana da je postala stvarnost falsifikata.
Gotovo svaki Simićev aforizam završava se aktuelnom i aktivnom dosetkom. Autorovo „ja“ progovorilo je snagom slobodne volje, energijom stvaraoca koji ne prihvata strategiju bespomoćnog taoca. To je čin uma i savesti. Saznanja, obojena sumornim, depresivnim tonovima, postaju energija prestupa i nepomirljivosti. U središtu njegove stvaralačke poetike dominira kamijevski „pobunjeni čovek“, biće nade, ali i biće slobode. Uprkos svemu.
Zlo kao inspiracija je ekspresionistički naslov eseja posvećenom satiričaru i arhitekti Rastku Zakiću, a moto je Zakićeva parodijska inverzija biblijske priče o legendarnoj braći: Ispraviće se istorijska nepravda. Sada će Avelj ubiti Kaina.
Zakić nije – ističe u uvodu profesor Božović – samo suverena ličnost nego i osobena pojava u našoj kulturi. On je hroničar naše posrnulosti. .. NJega naročito užasava samoubilačka brutalizacija života i groznica šovinističkog ratoborstva… Umetnik ne pristaje na saplemenika-varvarina niti na zaglupljenu gomilu. Ponajmanje mu je prihvatljiva užasavajuća prljavština vlasti i ludosti vlastodržaca. Ali on ne zaboravlja, ni za trenutak, da su im to omogućili servilni podanici svojim rajinskim mentalitetom, kratkim pamćenjem, golemim strahom i neoprostivim neznanjem. Zakić smatra da naš „civilizacijski“ voz sve brže i brže voze posrnule i sa celim svetom posvađane mašinovođe. Pijani od mitomanije i obuzeti ksenofobičnom pomamom, izguili su realnu predstavu i o prostoru i o vremenu.
* * *
Predočili smo samo delić Božovićevog viđenja naše savremene satire, pre svega aforizma, simbolični uzorak njegovih mnogobrojnih politoloških, filosofskih, socio-psiholoških i metateorijskih opaski i dalekosežnih uvida, potencijalnih korektiva našeg koliko nemoćnog toliko i nemarnog odnosa prema svom jadu i čemeru.
I Božovićeva naredna knjiga – Bez maske – nastala je u devedesetim godinama (štampana 1999). Nova sedmorica veličanstvenih u velikom, najvećem na svetu(!), jatu izvrsnih aforističara srpskog govornog područja kojima su posvećene profesorove analize i naslovi eseja, motivisani ambicijom da istaknu neku od dominantnih odlika aforističara o kojima govore, su: Milan Beštić (Paradoks), Savo Martinović (Podrugljivost), Iva Mažuranić (Dosjetka), Momčilo Mihajlović (Humor), Raša Papeš (Maske), Zoran T. Popović (Igrokazi) i Milivoje Radovanović (Ironija).
Zbog prostorne nemogućnosti da ni simbolično, u najkraćim crtama, prikažemo Božovićevo viđenje ovih naših osobenih pisaca, navešćemo samo koji moto sugestivno otvara profesorove analize: Reći ću vam iz koje sam stranke ako ste ozbiljan kupac. (Milan Beštić); Da se ne lažemo, mnogo se lažemo. (Savo Martinović); U Hag treba slati najpoštenije Srbe. Da se ne obrukamo pred svetom. (Iva Mažuranić); U našoj zemlji Orvel ne bi bio pisac već hroničar (Momčilo Mihajlović); Mrtvih je mnogo, a opravdano se strahuje da ih je još više među preživelima. (Raša Papeš); Zadatak je u potpunosti izvršen. Svi naši ciljevi su uništeni. (Zoran T. Popović); Žrtva se navikla na dželata. Blizina je učinila svoje. (Milivoje Radovanović)
Treća knjiga ovoga korpusa – Sedmo nebo – posvećena je sledećoj sedmorki aforističarskog jata našeg govornog područja: Draganu Šušiću (Glosarijum propadanja); Srbi Pavloviću (Buntovnik); Vitomiru Teofiloviću (Sizifomanija); Vuku Gligorijeviću (Gorolomnik); Dejanu Milojeviću (Blefiranje); Vladanu Sokiću (Zablude i lude) i Vesni Denčić (Nepomirljivost). Evo i koji moto otvara prozor u njihov opus: Od naša dva oka u glavi jedno bi htelo da bude gornje. (Dragan Šušić); Tek pokoja zora donese novi dan. (Srba Pavlović); Sizif je večan, a i sa kamenom dobro stojimo. (Vitomir Teofilović); Svedeni amo na razumnu meru. Manji smo od makova zrna. (Vuk Gligorijević); Kud plovi ovaj brod, saznaćemo kad ispliva na površinu. (Dejan Milojević); Treba biti idiot pa ne poludeti (Vladan Sokić); Dajte mi cilj da opravdam sredstva (Vesna Denčić). Treći tom je izašao 2000. godine – i profesor i njegovi junaci aforističari nadali su se da će promena režima označiti i početak velikog društvenogboljitka, no ostvarila se prognoza mudre i skeptične Vesne Denčić: Biće to novo osveženje za našu satiru.
Četvrta knjiga ove tematske biblioteke Sedmorica u lavirintu – posvećena je sledećoj sedmorki naših aforističara: Mitru Mitroviću (Protestna nota); Banetu Jovanoviću (Sumrak); Zoranu Rankiću (Homo ludens); Pavlu Kovačeviću (Sinteza duha); Veselinu Mišniću (Politički demoni); Višnji Kosović (Kritička vizija) i Ninusu Nestoroviću (Smehovita igra), a svaki pisac ima svoj moto: Vreme je da odete (Mitar Mitrović); Putokazi naši – krajputaši! (Bane Jovanović); Pamet u glavi, glava u torbi. (Zoran Rankić); Najjače karike ostaju i pošto se lanci pokidaju. (Pavle Kovačević); Narodu treba reći istinu. Za sve ostalo je kasno. (Veselin Mišnić); Država nam je stara, ali je narod novokomponovan. (Višnja Kosović); Srbija je medicinski fenomen. Vođa je bolestan, a nama nije dobro. (Ninus Nestorović)
Peti, zasad poslednji tom ovog korpusa, posvećen je aforističarima Crne Gore: Radomiru Rackoviću (Mentalno provjetravanje); Miju Miranoviću Grofu (Aforističarska grofovija); Draganu Koprivici (Humor kao kritika); Veljku Rajkoviću (Uvjerljivost razotkrivanja); Vladislavu Vlahoviću (Žeđ za aforizmom); Vladimiru Mićkoviću (U traganju za aforizmom) i Dejanu Tofčeviću (Igra dosjetke).
Božovićevi briljantni, intelektualno i moralno podsticajni, argumentima poduprti i kritički intonirani eseji imaju i jednu dodatnu ali značajnu odliku – to nisu eseji u današnjem smislu tog literarnog žanra, gledišta izložena i obrazložena minimumom adekvatnih pojmova, već refleksivna beletristika, u stilu čuvenih francuskih esejista kao što su bili Sent Bev, Iv Bonfoa, Moris Blanšo, Gaston Bašlar, Sen-DŽon Pers, Gaetan Pikon… Božovićevi eseji su prožeti duhom poetske proze, fini spoj misaone preciznosti i stilske raznovrsnosti, pojmova moderne nauke i izvornih folklornih idioma, a neke sintagme su plod njegove lične verbalne imaginacije. Misaone i estetske valere Božovićevih eseja u punoj meri ćemo zapaziti ako ih čitamo u celosti, to su zaokružene filosofsko-beletrističke celine, misaono-književni medaljoni vrhunske vrednosti. Profesor Božović je nadahnuto i slikovito predstavio kritički odnos i raskošni humor aforističara našeg jezičkog prostora. NJihovu književnu i misaonu vrednost otkrio je i priznao ceo svet – prevedeni su na dvadeset jezika i uvršteni u antologije širom sveta, ali u Srbiji su još uvek pastorčad i kod izdavača i kod književne kritike, što naš ugledni sociolog kulture smatra književno-izdavačkim grehom ili duhovnim slepilom.
Vitomir Teofilović
