AMBIJENT – Aleksandar Čotrić
Za nas navijače najpopularnijeg srpskog kluba taj meč protiv gosta iz Hrvatske bio je mnogo više od običnog sportskog susreta. Reč je o pokazivanju patriotizma, nacionalnom dostajanstvu i prestižu, želji da im pokažemo da smo u svemu bolji i da im se bar malo osvetimo za sve što su nam činili u prošlosti…
Kada su igrači ilazili na teren, sa zvučnika se čuo dobro poznati „Marš na Drinu“. Uz zvuke ove pesme naši vojnici su u Prvom svetskom ratu potukli do kolena vojsku moćne Austro-ugarske carevine u čijem sastavu su bili i hrvatski bojovnici. Zatim se preko centralnog razglasa čulo i nekoliko pesama našeg omiljenog Baje Malog Knindže iz Srpske Krajine, kao što su: „Srbi se nikoga ne boje“, „Stan’te paše i ustaše“, „Dinaro, srpska goro“…
Na svim tribinama bile su istaknute crveno-plavo-bele trobojke, a u centralnom delu bilo je razvučeno ogromno platno na kojem je naša svetinja, naš nemanjićki beli, dvoglavi orao sa štitom na kojem su četiri ocila. Na zidu hale bio je istaknut transparent: „Braćo Srbi, igrajte za Srbiju!“
Da bismo podstakli naše igrače, a zaplašili protivničke, pevali smo i skandirali: „U boj, u boj, za narod svoj!“; „Mrzim Hrvate“; „Od Topole, pa do Ravne gore“, „Morem plovi jedna mala barka“…
Tražili smo od naših igrača da izgaraju do poslednjeg atoma snage, da pobede za srpsku nejač koja je pobijena i proterana iz Hrvatske i da nas obraduju jer ćemo da se sladimo dok gledamo kako pate hrvatski navijači zbog poraza. Očekivali smo da će igrači u dresovima najsrpskijeg kluba da ostave srce ne terenu, da će da lete kao sokolovi, da će ih ambijent motivisati da se bore na život i smrt. Bili smo ubeđeni da će se, ako treba, i bukvalno potući protiv mrskog rivala. Isto tako, mislili smo da će protivničkim igračima da se odseku noge, da će biti dekoncentrisani i izgubljeni.
Međutim, ništa od toga se nije dogodilo. Igrači obe ekipe igrali su opušteno, kao da je reč o bilo kojoj drugoj običnoj utakmici. Bili su korektni jedni prema drugima i sve je proticalo u duhu sportskog fer-pleja. To nas je potupno izludelo…
Za takvo neočekivano ponašanje nema nikakvog opravdanja. Izgovor nije ni to što su svi srpski i hrvatski igrači crnoputi i što dolaze iz Amerike i Afrike, i što ne znaju ni reč našeg jezika. Oni moraju da znaju su jedni crni četnici, a drugi crne ustaše…
PROTIV TURCIZAMA, I SVIH OSTALIH „IZAMA“.. – prof. dr Dragan Koprivica
Poznato je svima da sam ja, kao neko ko baštini svoj maternji jezik, vazda bio i ostao čistunac, i vodio računa da koristim samo one naše čisto izvorne riječi, protiv svih tuđica, od latinskih, do engleskih, njemačkih, turskih, arapskih… U globalu, najviše sam protiv orijentalizama jer me podsjećaju na pet vjekova ropstva pod našom braćom Turcima, koji nam, navodno, nijesu pravili zulum, ni određivali harač, no je to, navodno, bio samo nešto malo veći pdv.
Zato sam posebno protiv upotrebe turcizama, aman, zaman, a ko mi dokaže da ih u našem jeziku uopšte i ima – daću mu odmah bakšiš!
Oko toga zalud se egleniše, posebno uz teferič, pa to prelazi u šejtanisanje da te ‘vataju dertovi, i eto ti belaja..!
Dakle, pažljivo s turcizmima, ako se kojiput sasvim slučajno i pojave, jedan, maksimum, dva, mada ih kod nas, posebno kod mene – nema, niti ih je ikad bilo. Tu sam bar ja oprezan, jer me od toga odmah hvata veliki dert.
Da ih ima, to su spletke, što sam zaključio u jedno predveče: tek bješe pao akšam… Ja s glavom na jastuku, pokriven čaršavom i, u čast maternjeg, jedem burek, ćevap, halvu i baklavu…
Posle sam otišao u jedan dućan… Ali sam prvo fino prošetao kroz čaršiju, misleći o tome kako ne smijemo kvariti maternji nam, izvorni jezik.
Dakle, sva naklapanja o, tobož, prisustvu turcizama kod nas, pala su u vodu bar sad – ovim mojim kritičkim eglenisanjem.
A nema ni germanizama! A to sam potrefio stojeći jednom kraj šporeta, držeći u ruci šrafciger, a posle sam obišao štalu, otišao kod šnajdera i šustera, ali mirno, bez frke, sjedeći potom u birtiji do fajronta…
Kao što u našem jeziku nema turcizama i germanizama, isto tako nema ni italijanizama, pa priči o njima treba reći ono naše izvorno: „Ćao, arivederći!“. Pa otići u neku operu i slušati arije s balkona, i to one uz svirku mandolina… Naški rečeno: „E viva, Italia!“
Zato je naš maternji čist i od italijanizama, kao i od turcizama, kojih nema, ali neko pakosno širi glasine da ima, da bi naštetio izvornosti našeg jezika.
A nema čak ni anglicizama! O tome i razmišljam idući na džoging nakon rada na kompjuteru, ako mi laptop ne zabaguje zbog interneta, uz sve softvere, hardvere, mejlove, linkove. U nadi da mi nijedan fajl neće biti dilitnut. Pa se baš relaksiram kad posle u slavu svog jezika idem u šoping, notirajući da i ja mogu biti menadžer i ekspert za marketing. Pa napravim selfi i lajkujem sebe. Pa svoj fotos šerujem, u slavu našeg maternjeg lengvidža.
I zato – živio naš čisti maternji, dalek od upliva svih jezika svijeta, a tvrdnje da imamo turcizme, germanizme, italijanizme, anglicizme, i ostale „izme“, sve su to, izvorno
rečeno – insinuacije i manipulacije.
PRED LIFTOM – Momir Vasić
Nađoh se pred liftom sa dvije ogromne kjese u rukama i dilemom kako da otvorim vrata lifta. Nerješiva enigma.
Iznenada vrata se otvaraju i iz lifta izlazi komšinica uz osmjeh i pozdrav:
– Dobar dan komšija.
Koristim priliku i ulazim u lift govoreći:
– Dobar dan i hvala Vam do neba.
– Zašto hvala ?-začuđno će komšinica.
– Pa otvorili ste mi vrata da uđem u lift.
– Nisam ja otvorila vrata da bi vi ušli nego da bih ja izašla iz lifta.
Ostao sam zbunjen, bez riječi gledajući komšinicu kako odlazi.
U pravu je. Tako je to u životu. Kad riješite neki problem zahvaljujući nečijem postupku razmislite da li je taj neko imao namjeru da vam pomogne ili je rješavajući svoj problem nehotice stvorio priliku da vi riješite svoj.
OD KVALIFIKACIJA IMAM TEČU PREDSEDNIKA OPŠTINE
(priča iz knjige „BUDIBOGSANAMA“ Milko Stojković)
‒ Želeo bih da radim, zbog toga sam ovde.
‒ Jasno mi je, mi smo biro za zapošljavanje i svi ovde dolaze zbog posla. A šta ste po profesiji, hoću reći za koji posao ste se školovali?
‒ Arheolog. Diplomirani arheolog.
‒ Mladi ste, željni posla, ambiciozni. Dopadaju mi se takvi ljudi. Samo da pogledamo šta nam nudi kompjuter prema vašim kvalifikacijama. Aha, evo transportnom preduzeću “Prevoz” potreban automehaničar.
‒ Ali ja ne znam ni šrafiger da držim u rukama.
‒ Imali su oni na tom mestu cvećara, ali je on popunio radno mesto referenta za kulturu u opštini. Prethodni referent, duša od čoveka, se razveo sa ženom koja je svastika zamenika Naše Partije, je prekomandovan u klanicu, inače filolog po profesiji.
‒ Znam, ali…
‒ Ili bi ti više odgovarao rad u cvećari? Srećom po tebe ranija cvećarka je otišla za savetnika u centru za bezbednost. Nenadano se ukazala potreba za tim radnim mestom jer se preudala za sponzora manifestacije „Najlepša frizura”.
‒ Ja sam arheolog…
‒ Znam, već ste mi rekli. Istina naše se ulice stalno prekopavaju, a mnoge javne zgrade su nam već prave ruševine, ali na tim poslovima imamo već “Gradski vodovod” a u njemu su sva radna mesta popunjena.
‒ Ne razumem…
‒ Evo, šta recimo fali onom profesoru istorije što je najbolji krojač u našoj trikotaži, pre nekoliko dana je i diplomu dobio na republičkom takmičenju mladih šnajdera.
‒ Pa…
‒ A vi niste ni u kakvom, makar i daljem srodstvu sa predsednikom Naše Stranke?
‒ Hvala lepo na razgovoru, moram da požurim da rasadim kupus, na ovoj vrućini lako može rasad da uvene.
MITING – Stefan Vučevski
Predsednik Srbije organizovao je još jedan miting u nizu, dovlačeći ljude iz cele države da mu aplaudiraju, dižući mu samopouzdanje.
Na tim mitinzima uvek dolaze tri vrste ljudi: oni koji moraju, jer od vlasti imaju korist, siromašni ljudi koji idu samo zbog novca i zanemarljiva manjina među njima – oni koji ga stvarno podržavaju.
Isto je bilo i među Vrščanima. U autobuse su ušli obožavaoci, siromašni i zaposleni u javnim preduzećima, koji su poslove dobili ili zadržali jer su postali članovi vladajuće stranke. Tu je bio i Veverica, a on je pripadao i jednima i drugima i trećima: siromašan, zaposlen zbog stranke i podržava predsednika.
Ulazeći u autobus, radosno je pričao:
– Uuu! Nikada nisam bio na ekskurziji, jer moji roditelji nisu imali para, a sada idem i još će da mi plate! Najbolja država na svetu! Živeo predsednik!
Osam sati kasnije, miting se završio i predsednikova publika je iz Arene izlazila kao horda zombija. Veverica je bio začuđen:
– Au, nisam znao da predsednik može ovoliko da priča!
– Jesi li ti pao sa Marsa? – kamiondžija Rista ga je pitao
– Kako ja mogu da se sećam odakle sam pao kao beba? A što pitaš?
– Predsednik svakog dana drži monologe na televiziji, a ti se tu nešto čudiš njemu!
– Ne gledam ti ja televiziju. Nisam lud da trošim pare na struju… A i kakva je ovo ekskurzija?! Drugari iz škole su mi pričali da su na ekskurziju u Beograd uvek išli u zoološki vrt.
– Pa i mi smo bili, upravo smo izašli. Ni u jednom zoološkom vrtu nećeš videti ovoliko neslobodnih zveri.
– Stvarno?! Ovo je bio zoološki vrt?! Ali unutra nije bila tolika gužva da ne bih primetio životinje. Mora da su ih sakrili negde.
– Gospode… – Rista je zakolutao očima i pogledao u nebo.
– I ne bih se složio oko neslobodnih zveri. Video sam unutra mnogo kriminalaca na slobodi koji ne zaslužuju slobodu. A veruj mi, ja to znam, bio sam sto puta u zatvoru.
– U svakom slučaju, verujem da je i tebe ovaj miting otreznio i da više nikada nećeš glasati za predsednika?
– Prvo, nisam bio pijan da bih se otreznio. I drugo, zašto da ne glasam? Kada me je opozicija odvela u zoološki vrt?
ZAHTEV – Željko Žele Jovanović
RADNIK 1: I, šta kažeš, za Prvi maj radnici širom sveta protestuju?
RADNIK 2: Tako je. Izlaze na ulice kako bi tražili bolje uslove rada, bolje plate…
RADNIK 1: E svašta, nereadan dan i tako ga proslavljaju.
RADNIK 2: Pa nije da ga baš proslavljaju, to mi proslavljamo, oni ga koriste kako bi ukazali na svoj položaj i na neke nedostatke.
RADNIK 1: I onda se njihovi zahtevi ispune?
RADNIK 2: Pa ne baš uvek, ali bitno je da se ukaže na neke propuste i da se utiče na poslodavce da vode više račune o svojim zaposlenima. Jer, treba ih podsetiti da bez nas i našeg rada ne bi bilo ni njihove zarade.
RADNIK 1: Da, da… Ništa, da napišemo onda i mi naše zahteve, šta misliš?
RADNIK 2: Pa možemo da probamo, pa da vidimo šta će da kažu ostale kolege!
RADNIK 1: Svideće im se, uostalom mi zastupamo i njihove interese.
