SRBIJA 51. ZVEZDICA NA AMERIČKOJ ZASTAVI
(PRVA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA)
Kad Čikago postane predgrađe Čačka
Sve je počelo jedne srede kada je predsednik Srbije, umesto u Brisel, greškom poslao zahtev za članstvo u Sjedinjene Američke Države. Bela kuća je, u potpunom rastrojstvu i haosu zbog bezbrojnih ratova koje istovremeno vodi po svetu, mahinalno lupila pečat na dokument, misleći da je u pitanju još jedan račun za municiju: “Accepted”.
Tako je Srbija postala 51. savezna država, smeštena tik između Njujorka i Kalifornije (geografija je ionako postala nebitna nakon što je jedan lokalni genije gumicom izbrisao kartu Evrope).
Dogodio se ekonomski bum. Srbija je preko noći postala ekonomska sila broj jedan. Dolar je zamenjen „srpskim dolarom” na čijoj se novčanici od 100 dolara nalazi Tesla, ali sa šajkačom. Umesto Silicon Valley, dobili smo Šljiva Valley. Apple je premestio proizvodnju u Surdulicu, a prvi iPhone 17: Srbija Edition dolazio je sa fabrički instaliranom aplikacijom za pečenje rakije i senzorom za detekciju promaje.
Srbija je postala nuklearna sila. Dobija pristup nuklearnom arsenalu, ali ga je odmah „unapredila” domaćim rešenjima. Raketni silosi su kamuflirani u džinovske plastove sena, a šifra za lansiranje nije bila niz brojeva, već stih jedne narodne pesme koji niko trezan ne može da izgovori – što je bio savršen sistem zaštite. Komšije su zanemele. Hrvatska je hitno zatražila da postane 52. država, dok su u Bosni tri strane konačno postigle dogovor – da svi kolektivno odu na rad u novu državu: „Srbija, USA” (Ju-Es-Ej).
Kada su u Prištini shvatili da je Srbija sada zvanični vlasnik Pentagona, nosača aviona i holivudske produkcije, usledio je šok. Delegacija je stigla na granicu sa transparentom: „Šalili smo se za nezavisnost, može li neka federacija? Pustite nas bar bez vize do Majamija!” Guverner Srbije im je odgovorio kratko: samo je podigao obrvu i podelio im kupone za besplatan obrok u McDonald’su u Gračanici.
Vašington se preselio u Beograd na vodi, koji je postao „White House on Water”. Donald Tramp je, iscrpljen od svetskih konflikata, probao sarmu i odmah proglasio „zlatno doba” bez ratova, uz obrazloženje: „Nema potrebe da šaljemo vojsku bilo gde, sada imamo najjaču obaveštajnu službu na planeti – vidovite babe iz istočne Srbije, koje vide više od svih satelita.”
Srbija je postala prva sila sveta. Amerika je konačno dobila istoriju, a Srbija budžet. Jedini problem nastao je kada je Teksas pokušao da se otcepi, na šta mu je iz Beograda stigla kratka depeša: „Texas is the heart of Serbia!” (Teksas je srce Srbije).
Ljubiša Simić
PRAVA POKOJNIKA
(DRUGA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA)
U sedištu međunarodne organizacije „Otvoreni pakao“, negde između podruma i večnog mraka, za okruglim stolom sedeli su Sava Savanović, grof Drakula i Frankenštajn. Na zidu je bila okačena parola : „I POKOJNICI IMAJU PRAVO GLASA – PONEKAD I PRESUDNO“.
-Mi jesmo krvopije, izuzev Frankenštajna, on je napravio ono čudovište od koga se i vampirima pretvara krv u vodu, – započe Sava, nameštajući kravatu od crne svile, – ali smo sva trojica dužni da se izborimo za bolji status pokojnika! Pokojnici, a naročito srpski, to zaslužuju jer se redovno odazivaju na glasanje. Mnogi i nisu u grobu, nego u biračkom spisku!
Drakula je klimnuo glavom, pažljivo brišući krv sa gornje usne.
-Predlažem da se uvede noćno, tačnije ponoćno glasanje. Tako će svi pokojnici moći da iskoriste svoje pokojničko pravo glasa, bez sunca, bez živih svedoka i bez suvišnih pitanja!
-Ja bih ipak uveo starosnu granicu! – umeša se Frankenštaj, prebirajući po šrafovima u džepu. – Pokojnici koji nisu punoletni ne mogu imati pravo glasa!
-Oni i nisu u biračkom spisku! – prekide ga Sava.
-Mislio sam na punoletstvo u zagrobnom životu! – pojasni Frankenštajn – Po meni, tek posle osamnaest godina od smrti stiču pravo glasa! Red je red…
Drakula, vidno uzbuđen što je učesnik ovog istorijskog samita, predloži novi amandman:
-Treba zakonom zabraniti upotrebu belog luka i pominjanje glogovog koca na dan izbora! To traumatizuje pokojnike i remeti demokratski proces!
-Ukinuti i ponoćno kukurikanje petlova! – nadoveza se Sava. – Šta ima da kukuriču u gluvo doba kad u Srbiji još svanuti neće!
-Tražim i da zadušnice budu svake subote! – svečano reče Drakula. – Pokojnike treba nagraditi za glasačku lojalnost!
-Država to neće prihvatiti! – hladno odgovori Frankenštajn. – Izdaci bi uticali na BDP, standard živih i finansijske rezerve!
-Crkva je dužna da se kod vlasti izbori za ovaj naš zahtev! – uze ponovo reč Sava.- Jer kad mrtvi glasaju, živima se sprema opelo! A opelo je, da se ne lažemo, najsigurniji izvor prihoda božjim pastirima!
U tom trenutku, u daljini zakukurikaše petlovi, najavljujući novi dan. Sva trojica se trgoše, pogledaše jedan drugoga kao da kažu: „Uskoro će neki kukuriknuti u zadušničkoj supi!“
Kretoše svako na svoju stranu, a mnogi pokojnici su se već postrojavali, spremni da ponovo ožive volju naroda…
Ljubomir Ilić
EKONOMSKI PATRIOTIZAM
(TREĆA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA)
Rodoljub Patriotić iz Velike Male sa jedva završenom srednjom metalo-poslastičarskom školom dugo nije mogao da nađe zaposlenje, te ga je to navelo na misao da pokrene sopstveni posao, što bi se moderno reklo biznis i bude sam svoj gazda. Dugo je razmišljao čime bi se bavio, a pošto ga njegova struka nikada nije zanimala, već je tu školu pohađao isključivo kako bi udovoljo svojim roditeljima (ocu pekaru i majci bravarki), bavljenje time nikako nije dolazilo u obzir.
Sebe je uvek video u preduzetničkim vodama, naravno na nekoj menadžerskoj poziciji, zamišljajući kako pliva u parama,. Međutim, duboko u sebi znao je da je to, iz trenutne perspektive, bilo samo njegovo plitko razmišljanje. Kao i svaki menadžer razmišljao je kako da ne radi ništa, a zaradi što više. Inicijalna ideja bila je da se bavi izdavanjem nekretnina ali pošto je u svom vlasništvu posedovao samo kućicu za psa, koju mu je ovaj ostavio nakon izgubljene bitke sa dugom i teškom polnom bolešću, nije imao polaznu osnovu. Njegovi roditelji, koji su školu koju su mu završili videli kao zanimanje budućnosti, nikako nisu bili oduševljeni njegovom idejom, te su mu dali podršku, po glavi. Nakon toga to je bila metla bez drške, a njemu je bilo jasno da može samo da se čisti iz kuće.
U zemlji je bila u toku predizborna kampanja i za vreme trajanja jedne političke debate slušajući ukrštene reči političkih protivnika, javilo mu se kao glas sa nebesa: „domaći izdajnik!“. Brzo je otrčao do lokalnog radija i dao oglas: „Povoljno izdajem državu, u periodu lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora. Šifra: Patriota“. Nije prošlo ni sat vremena od objavljivanja oglasa, a njegov telefon je postao vreliji od vruće linije. Prvo je usledilo nekoliko znatiželjnih poziva, a onda su počele ozbiljne, zatim nepristojne i na kraju ponude koje se ne odbijaju. Jedni su želeli samo manji deo njegovih usluga, drugi većinu, a treći čak ceo paket ali uz odgovarajući popust. Uz savete da bude pametniji, jer pametniji popušta, na kraju je odlučio da svoje usluge izdavanja pruži „all inclusive“ vladajućoj partiji jer su dali najbolju ponudu za prihvatanje saradnje, kao i najgoru za njeno odbijanje.
Pošto se ubrzo pokazalo da će za pobedu na izborima biti potrebno još usluga izdavanja, Rodoljub je od partije dobio zadatak da otvori firmu koja će poslovati kao agencija za nekretnine i prijavi se na tender koji će mu biti pošteno namešten, što je on i učinio. Poslovali su pod parolom „kupujmo domaće, strano je plaćeno“, zbog čega su privukli veliki broj nacionalno orijentisanih ljudi ali su se takođe našli na meti stranih plaćenika, koji su ih do tada gledali kao obične volontere koji svoj posao rade iz čiste ljubavi. Sada kada je uz tu ljubav dolazio i novac počeli su da ih nazivaju glasačima lakog morala, a sve u cilju njihovog diskreditovanja.
Bez obzira na sve izbori su završeni tako što je vlast sebi obezbedila ubedljivu pobedu na svim biralištima. Isti scenario se ponovio i u naredna dva izborna ciklusa, sve dok narod nije ostao bez svoje najvažnije nekretnine. Što bi se aukcionarskim rečnikom reklo: Izdato, prvi put, drugi put, treći put! Prodato!
Marko Pajić
LEGALIZACIJA
Poštovani građani Srbije, Ja, vaš voljeni Predsednik, imam za vas dve radosne vesti. Prva radosna vest je da je Zakon o legalizaciji nelegalnih objekata postigao izvanredne rezultate. Prijavili ste stotine hiljada objekata, a procene kažu da ih ima još nekoliko miliona. I ništa ne brinite — sve što ste ikada nelegalno sazidali biće legalizovano. A što još ne postoji, slobodno izgradite na kvarno , pa ćemo i to naknadno rešiti. Druga radosna vest je još važnija.
Ideju mi je dao moj vozač Đole, kad mi se požalio da mora da plati zaostale saobraćajne kazne. I ja sam se tada zapitao: zašto bi iko u ovoj zemlji više bio kažnjavan?! Zato na moj lični predlog usvajamo Zakon o legalizaciji nelegalnih radnji.
Od ponedeljka, svaki građanin moći će da podnese zahtev za legalizaciju svojih krivičnih dela.
Vrlo uskoro, u našoj zemlji više niko neće imati nikakvih problema sa zakonom. Posebno će se obradovati oni koji su, sticajem nesrećnih okolnosti, u krivičnim postupcima. I njihovi postupci biće rešeni — legalizacijom. Jer, ako možemo da legalizujemo objekte, zašto ne bismo i postupke? Ako možemo da legalizujemo nelegalne zidove, možemo i nelegalna dela.
Uskoro, u Srbiji više neće biti ni prekršajnih ni krivičnih dela.
Sve će biti legalizovano, u skladu sa zakonom. I konačno ćemo svi živeti u potpuno legalizovanoj državi. Meni dragi moji gradjani ne morate da se zahvaljujete.
Dovoljno će biti, što kaže naš narod: pamti pa vrati!.
Slobodan Simić
DOK TRAJE, TRAJE
– Ej, zdravo! Pa gde si ti? Od kad te nisam video! Jesu li u penziji?
– Ne. Još ne.
– A inače, štono kažu, šta ima, kako si?
– Odlično.
– Oho, oho, vidi tebe, kažeš odlično. Danas je teško čuti da je neko iole dobro, a tek odlično. Baš mi drago. Znači sve u redu, kod kuće super, zdravlje dobro, odlično, a?
– Ma jok, kako zdravlje dobro. Nikakvo. Nit vidim, nit čujem, dementan, napao me onaj Parkins.
– Nemoj mi reći, Parkinsonova bolest?
– E, to.
– Pa kako si onda dobro, čak kažeš odlično?
– Kako da kažem, to je sve još uvek u nekoj podnošljivoj fazi, pa mi to nekako sve ide naruku. Praktično sam iskoristio te nedostatke, pretvorio ih u svoju korist. Izgleda da im ovakav, sa svim tim nedostacima baš odgovaram.
– Kako to?
– Eto tako. Što lošije čujem, ja ih snažnije slušam. Oni nešto pričaju, ja se smejuljim. Svi tapšu, ja onda najgromoglasnije. Kako slabije vidim, ja ih pomnije gledam, sve raširim oči, a njima izgleda ko da im se divim. Pošto zaboravim na kraju, šta su pričali na početku, odlučio sam da im sve aminujem, da ne ispadnem blesav. Što teže razumem, jer teško je baš razumeti šta sve oni pričaju, ja ih onda bolje uvažavam. Ako čujem slučajno nešto, to me uglavnom iznervira i uznemiri, proradi onaj moj Parkins, pa mi se glava počne klimati gore -dole, te izgleda da sve to odobravam. Tako sam pobrao njihove simpatije, unapređen sam na poslu, plaćaju. Zovu me i ja idem. Još sam uspeo ubediti Miku, Žiku i Paju da mi se priključe. Znaš da smo inače uvek zajedno, a i slični smo. I kod njih sve polako popušta. Tako ih skupa svuda pratimo i podržavamo sa ovim našim mogućnostima. A moji kod kuće prezadovoljni. Što sam više odsutan, više donosim. Eto, sve sam ti rek’o.
– I dokle tako!?
– Ne znam ni sam, ali dok traje, traje.
Slavica Agić
DVA PACIJENTA BEZ GREŠKE
Posle napornog dana, tokom kojega je kroz njegovu ordinaciju prodefilovala čitava mala “menažerija” violentnih i pitoresknih tipova i likova domaćeg podneblja, psihijatar se daleko iza ponoći, na kraju krajeva, jedva domogao kreveta, koji ga je, poput tegljača u vuči konopa, satima ranije mamio u svoju utrobu. Pošto je pacijentima zakinuo od usta par sedativa, psihijatar se zagnjurio u krevet kao ”pogođeni bombarder u vode Pacifika”.
I kao kad se kazaljke na satu poklope: tik u prvi san začulo se resko zvono na vratima – triput kratko pa dvaput dugačko… Psihijatar se u blago izgužvanoj pidžami jedva dogegao do mesta odakle je dopirala zvonjava. Prvo je odvrnuo ključ, pritisnuo kvaku pa širom otvorio vrata.
Ispred kućnog praga stajao je čovek zaobljene figure, sa zelenom emajliranom šerpom na glavi, o čijim ušima su, umesto minđuša, bile okačene dve crvene smežurane osušene paprike. O vratu je imao obešen veliki đerdan, kao lanac nadimljenih krivih kobasica, koje su padale preko tregera zakačenih za crveno-bele kockaste kupaće gaće… Sa nosa, jagodica i usana bleštalo je rumenilo “naslikano” sokom od zrelih sočnih višanja… Preko tregera i kobasica je imao lako zategnut podoficirski opasač, a na verovatno bosim nogama, bile su kožne crne izglancane oficirske čizme, sa simetrično naboranim sarama… Nenadni posetilac je u jednoj ruci držao vreteno a u drugoj preslicu, ili provincijalno rečeno, štiljezu, sa privezanom živom belom pudlicom, koja je “igrala” kudelju vune, spremnu za pređu…
Na bizarnu sliku, metar nadomak oka, sanjivi psihijatar se nije dao zbuniti. Mirno, kao da pred sobom ima “nameštenog” pacijenta iz vremena volonterskog stažiranja, pitao je:
– O, gospodine, da li mogu da vam pomognem? Kažite slobodno sve što vas muči…
– Ne meni! Njemu, njemu, doktore! – zavapio je nenadni posetilac, dok mu se sa riđih brkova topilo inje. – Molim vas, nešto hitno učinite!… Morate mu pomoći!
– Što vam je, što vam je, mladi čoveče? Oprostite, što mu je, što mu je?
– Doktore, doktore, sa mojim bratom nešto nije u redu! U strogom poverenju, među nama rečeno, da niko ne čuje, moj brat nije normalan! Još mi je rekao: “Ceo svet se o jadu zabavio od krize, a zamislite, doktore, tvrdi da je Ovde sve u redu, a ti se tako luksuzno, raskošno i napadano nakinđurio i odenuo!…” Stoga sam, došao da zakažem pregled za njega. Ako ga primite, doktore, imaćete pacijenta kao iz knjige.
Doktor je dvaput klimnuo glavom i vratio se u krevet, koji mu je do jutra služio samo za ležanje. Čak je, ležeći, na sekund, zalazio u misao – koji mu je pravi pacijent od dva rođena brata.
Savo Martinović
PREČICE
Zazvonilo je. Pre nego što sam uspela da otvorim ulazna vrata do pola, u dnevnoj sobi je već stajao čovek sa ogromnom torbom o ramenu. Istog trena sto je procvetao brošurama u svim mogućim bojama.
– Dozvolite da se predstavim – Budimir Prečica, agent prodaje u firmi Horizonti bez granica d.o.o. Da li ste zadovoljni svojim životom – i zašto niste? – prešao je na stvar pridošlica, koristeći faktor iznenađenja.
– Pa, ovaj… da, zadovoljna sam.
– Ne, ne, niste me dobro razumeli – pokroviteljski se osmehnuo. – Danas niko nije zadovoljan. To je sasvim normalno, u skladu s vremenom i modernim stilom života, ali zato su tu Horizonti da stvar isprave!
– Kako… zašto?
– O sitnicama ćemo kasnije, hajde prvo da razgovaramo o vašim ambicijama. Recite, šta ste želeli da postignete u životu, a… – osvrnu se unaokolo, procenjujući stanje nameštaja – niste uspeli?
– Ne znam… ništa posebno… to što jesam. Valjda…
– Zanimljivo! Nema razloga za skromnost, verujte. Mogli biste, na primer, da postanete političar… još koliko sutra. Pogledajte samo, ništa lakše, brz put, minimalni napori. Imamo poseban program, garancija 30 dana.
– Ne bih ja to ipak, meni je dobro i ovako, gospodine… Prečica? – lagano mi se vraćala prisebnost.
– Ma hajte, molim vas, ne pričajte bajke – odmahnu. – No dobro, spektar mogućnosti je neograničen – dodade, preturajući po papirima. – Vidite ovo: direktor elektroprivrede!
– Hm, šta znam… ne stojim baš najbolje sa strujom.
– Ko vam, pobogu, traži znanje?! – slatko se nasmejao. – Danas se traži efikasnost. Ali u redu, shvatam, želite izazov. To mi se dopada. Kako bi bilo da osnujete neki privatni univerzitet i postanete rektor?
– Molim?! Da ne preterujete malo…
– Ma taman posla, kad se može, sve se hoće… ovaj, mislim, sve može! Ili ste radije za premium ponudu, tri u jedan… Evo, ministar odbrane, finansija ili čak premijer? Samo recite, birajte – razmaha se Prečica, tutnuvši mi nove brošure pod nos. – Nudimo i obuku, po ubrzanom tempu: „Bonton za napredne“, „Kultura dijaloga – primena fleksibilnih principa istine“, „Operativna efektivnost u odsustvu kompetencija“…
– Uh, mislite da bih mogla?
– Naravno! Uslovi su za nijansu oštriji, ali nema toga što zdrava ambicija, dobra volja i Horizonti ne mogu da udese!
– Pa kako ću… nekako je nezgodno…
Utom se iz kuhinje raširi jak miris zagorele sarme, pa skočih kao oparena, ali mi iznenada sinu spasonosna misao:
– Znate šta?! – dreknuh odlučno. – Dosta mi je više stalnih primedbi ukućana! Preslano ovo, ljuto ono, prepečeno, nepečeno… Imate li diplomu kuvarice? Nek košta šta košta!
– Izvrsno! Grand Chef de Gastronomie! – s vidnim olakšanjem uskliknu prodavac, izvlačeći iz torbe papire sa upadljivim zlatotiskom. – Uz to i sertifikat čuvenog pariskog „Mensonges et fraudes“, potpuno gratis!
Zastade, pa me odmeri kao da vrši poslednju procenu:
– A ako se jednog dana ipak predomislite, u političkoj kuhinji uvek ima mesta za vrsne majstore.
– A recepti?
– Bez brige, recepti su provereni – svi sa iste adrese. Zna se ko zakuvava, a ko kusa čorbu! – namignu zaverenički Prečica, pa ceremonijalno zamahnu pečatom.
Biljana Dragutinović
NA IVICI
Posle dvadeset pet godina rada u istoj firmi, ostao sam bez posla i primanja. Žena me je zato izbacila iz stana koji je na njeno ime. Već dugo su nam odnosi bili poremećeni, a otkaz koji sam dobio, bio je ona poslednja kap koja je prelila čašu. Ne znam kako u ovoj situaciji da nastavim lečenje od ozbiljne hronične bolesti, pošto sam ostao i bez zdravstvene knjižice.
Dok sam očajan besciljno lutao gradskim ulicama, dospeo sam na most. U trenutku sam pomislio da je najbolje da prekratim muke, jer ovakav život je izgubio smisao, a nade u boljitak nema nigde na vidiku.
Neodlučnim koracima prišao sam ivici mosta i nespretno se popeo na ogradu visoku tek jedan metar. Dok sam stajao na toj metalnoj ogradi i razmišljao o opraštanju od života, oko mene su počeli da se okupljaju prolaznici.
Jedan sredovečni gospodin krenuo je ka meni, u očiglednoj nameri da me spreči da skočim, ali ga je nekoliko ljudi zadržalo, govoreći mu:
– Nemoj da ometaš čoveka u njegovoj nameri!
– Odakle ti pravo da se mešaš u tuđi život!
– Ako je nešto odlučio, pusti ga da to uradi!
Pošto sam produžio da stojim na ogradi i povremeno gledam u udaljenu površinu mutne vode, jedna devojka je povikala.
– Gospodine, potrošiće mi se baterija na telefonu zbog vas. Uključila sam kameru i sve vreme snimam, a vi se tu premišljate.
Zatim sam začuo glasove koji su dopirali od grupe mladića:
– Gde ti je čuka, brate?
– Ti si običan slabić!
– Kukavico! Skoči, ako smeš!
Potom sam ugledao novinarku s mikrofonom kako mi se približava u pratnji snimatelja. Razaznao sam da mi govori kako je prva, od svih novinara, javila svojoj redakciji da sam skočio s mosta i da je ta vest objavljena na njenoj televiziji i brojnim portalima, te da nema smisla da je demantujem.
Pošto mi je prišla na dva koraka, bolje sam čuo njeno pitanje:
– Da li je istina da ste skočili s mosta pod uticajem demonstranata koji su vam uništili život i dali vam droge koje navode na samoubistvo?
Nekoliko trenutaka kasnije, približila mi se druga novinarka, takođe sa snimateljem:
– Mi smo čuli da ste se odlučili na ovaj čin jer ste dobili otkaz zbog učešća na protestima, te da nemate od čega da živite. Da li je tačno da je režim odgovoran za vašu smrt?
I dalje sam bio na ivici ograde, zapravo na ivici života i smrti.
Nisam više znao šta da učinim, jer su nam se približili i drugi okupljeni. Bilo je tu već više od dve stotine ljudi, koji su se podelili u dva tabora. Jedan je okružio prvu novinarku, a drugi njenu koleginicu. Razvila se ubrzo među njima živa i bespoštedna prepirka o načinu njihovog izveštavanja, a potom i o političkoj situaciji, strankama, protestima, pretnjama, blokadama, hapšenjima, štrajkovima, otkazima…
Toliko ih je sve ponela strast za ubeđivanjem i opovrgavanjem, da su na mene prestali da obraćaju pažnju.
Shvatio sam da je prošlo mojih pet minuta slave i da mi je bolje da siđem s ograde i umešam se u masu ljudi, gde ću se izgubiti i gde me niko neće prepoznati.
Na kraju krajeva, ne moraju ni da demantuju da sam se ubio skokom s mosta zbog jednog ili drugog razloga. A pravo da vam kažem i nema neke razlike između smrti i ovakvog života!
Aleksandar Čotrić
