ČETIRI VEKA BESMRTNE MUDROSTI: FRENSIS BEJKON I UMETNOST AFORIZMA
Godina 2026. u svetskoj kulturnoj i naučnoj baštini označava monumentalan jubilej – četiri stotine godina od smrti Frensisa Bejkona (1561-1626), jednog od najblistavijih umova čovečanstva. Engleski filozof, esejista i državnik, Bejkon nije bio samo utemeljivač empirijskog metoda koji je porodio modernu nauku, već i začetnik aforizma u klasičnom smislu, a njegovi Essays (Eseji) su puni moralnih i filozofskih aforizama. Doduše, za razliku od današnjeg aforizma, koji se najčešće zgusnuo u samo jednu rečenicu, neki Bejkonovi aforizmi su bili čitavi mali eseji.
U vreme kada se misao često gubila u opširnim sholastičkim raspravama, Bejkon je uveo preciznu rečenicu koja pogađa samu srž ljudske prirode i društva, napisavši da „aforizmi ne služe samo za zabavu ili ulepšavanje govora, već su izuzetno važni i korisni u radnom životu i građanskoj praksi“. Njegovi aforizmi koji ništa nisu izgubili na aktuelnosti i značaju i danas nas, četiri veka kasnije, uveravaju zbog čega ovaj mislilac i danas drži poziciju jednog od najvećih svetskih aforističara.
Bejkonov aforizam nije puka dosetka; to je destilovano iskustvo čoveka koji je poznavao i najviše vrhove vlasti i najdublje ponore političkog pada. Na primer, aforizam: „Slava je kao reka koja nosi lake predmete, a potapa teške”, na genijalan način demistifikuje društveni uspeh, podsećajući nas da površnost lakše ispliva na površinu istorije nego suštinska vrednost. Kao vrhovni kancelar Engleske, Bejkon je dubinski razumeo mehanizme moći. Njegova opservacija da su „ljudi koji drže visoke položaje trostruki robovi: robovi vladara svoje države, robovi slave i robovi biznisa”, kao i opomena da su „glave mnogih visokih ljudi kao kuće; to jest, poslednji sprat je najmanje opremljen”, pokazuju bezobzirnu iskrenost razornu po svaku vrstu elitističke prevare. Ipak, kruna njegove filozofije leži u spoznaji vrednosti znanja i sumnje. Čuvena teza „Znanje je moć” (Scientia potentia est) postala je krilatica modernog doba, ali Bejkon odmah upozorava na balans kroz dijalektiku mišljenja: „Ako počneš sa sigurnošću, završićeš sa sumnjom; ali ako počneš sa sumnjom, završićeš sa sigurnošću.” On time suštinski definiše naučni pogled na svet – sumnja je za njega, kako sam kaže, „škola istine”.
U rodnoj Velikoj Britaniji, Bejkon danas uživa status nacionalnog spomenika kulture, ali i živog saputnika savremenih mislilaca. Njegov uticaj na svetsku filozofiju – od francuskih prosvetitelja do moderne epistemologije (teorije saznanja) – nemerljiv je. Zanimljivo je da Bejkonova misao ima dubok, iako često suptilan odjek i u Srbiji. Srpski prosvetitelj Dositej Obradović, koji je boravio u Londonu krajem 18. veka, bio je inspirisan engleskim racionalizmom čiji je začetnik upravo Bejkon. Kasnije, srpski filozofi i pisci, poput Borislava Pekića, neretko su se u svojim distopijskim i antropološkim preispitivanjima osvrtali na Bejkonove „idole” (zablude ljudskog uma). Naša književnost, bogata sažetom, epskom mudrošću i poslovicama, u Bejkonovim esejima pronalazi sestrinsku misao po oštrini.
Bejkonov uvid da „čovek koji traži osvetu drži svoje rane otvorenim” i dan-danas zvuči kao vrhunski patrijarhalni i etički savet u našoj kulturi kultivisanja oproštaja. U eri lažnih vesti i instant-inteligencije, njegova opomena da „ništa više ne šteti naciji nego kada se lukavi ljudi pogrešno smatraju inteligentnim” aktuelnija je nego u 17. veku. Ovaj velikan ostaje svetionik i dokaz da pravi aforizam ne zastareva, već čeka da vreme potvrdi njegovu istinitost.
Aleksandar ČOTRIĆ
AFORIZMI FRENSISA BEJKONA
Slava je kao reka koja nosi lake predmete, a potapa teške.
Diskrecija je vrlina bez koje sve ostale prestaju da budu vrline.
Ljudi koji drže visoke položaje su trostruki robovi: robovi vladara svoje države, robovi slave i robovi biznisa.
Ništa više ne šteti naciji nego kada se lukavi ljudi pogrešno smatraju inteligentnim.
Glave mnogih visokih ljudi su kao kuće; to jest, poslednji sprat je najmanje opremljen.
Čitanje čini čoveka kompletnim. Razgovor ga čini dovitljivim. Pisanje ga čini preciznim.
U dobročinstvu nema preterivanja.
Izbor pravog trenutka štedi vreme.
Staro drvo za loženje, staro vino za piće, stari prijatelji za poverenje i stari autori za čitanje.
Čovek koji traži osvetu drži svoje rane otvorenim.
Istina je ćerka vremena, a ne autoriteta.
Diskrecija u rečima je daleko vrednija od elokvencije.
Generalno, u ljudskoj prirodi ima više ludila nego mudrosti.
Prirodu možemo savladati samo ako joj se pokoravamo.
U pitanjima vlade, svaka promena je sumnjiva, čak i ako je na bolje.
Čudna je to želja da se teži vlasti, a izgubi sloboda.
Čovek nije ništa drugo do ono što zna.
Nada je dobar doručak, ali loša večera.
Prijateljstvo udvostručuje naše radosti i prepolovljuje naše tuge.
Nema lepote bez nečeg čudnog u njenim proporcijama.
Loš čovek, kada se pretvara da je dobar, užasan je.
Onaj ko odbija da misli je fanatik; onaj ko ne može da misli je idiot; onaj ko se ne usuđuje da misli je kukavica.
Najsramnija podlost je laskanje.
Ništa ne čini čoveka sumnjičavim kao malo znanja.
Sumnja je škola istine.
Ako počneš sa sigurnošću, završićeš sa sumnjom; ali ako počneš sa sumnjom, završićeš sa sigurnošću.
Lukav čovek prezire znanje, neuk mu se divi, a pametan ga koristi.
Neke knjige treba kušati, druge progutati, a samo neke žvakati i probaviti.
Onaj ko puno zapitkuje puno će naučiti, a samim tim i puno steći.
Mudrost bez ljubavi nije mudrost, već znanje.
Sklonost ka dobroti duboko je utisnuta u ljudsku prirodu, i to u tolikoj meri da, ne ispolji li se prema ljudima, ispoljiće se prema drugim živim bićima.
Osveta te izjednačava sa neprijateljem, oproštaj te uzdiže.
Prirodno je umreti kao što je prirodno biti rođen.
Nema ništa strašnije od samog straha.
Nije najbolji vladar onaj koji najviše radi već onaj koji omogućava drugima da s uspehom rade.
Znanje je moć.
Mudar čovek će stvoriti više prilika nego što ih pronađe.
Istina će pre proizaći iz greške nego iz zabune.
Blagostanje otkriva porok, nevolja otkriva vrlinu.
Izaberite život koji je najkorisniji, a navika će ga učiniti najprijatnijim.
Najgora samoća je nemati prava prijateljstva.
Prirodom se ne može upravljati, osim ako joj se ne pokoravamo.
