OSUMNjIČENI
Komandir policijske stanice u jednom gradu srednje veličine okupio je kriminalističke inspektore na operativnom sastanku.
– U poslednje vreme dolazi i do mene sve više prijava za krivična dela prevare, obmane i dovođenja u zabludu – započeo je sastanak. – Prema izveštajima koje dobijam, ljudi s područja naše policijske uprave masovno prijavljuju jednog prevaranta na čije trikove su naseli prethodnih meseci.
Komandir je zatim upitao inspektore; koje su to najčešće vrste prevara i da li su identifikovali osumnjičeno lice?
– Za protekla dva meseca primio sam više od trideset prijava – raportirao je jedan od inspektora. – Oštećeni, uglavnom, prijavljuju da ih je osumnjičeni obmanuo tako što im je obećao bukvalno sve i svašta. Od tada je prošlo nekoliko godina, a osumnjičeni se više ne javlja nikome. Nije ispunio ni jedno jedino obećanje. Kad je od njih dobio to što je tražio, prestao je da odgovara na pozive, poruke, i mejlove. Ljudi koji su pre toga bili su njim u kontaktu kažu da je delovao vrlo uverljivo i sugestivno, zbog čega misle da je reč o vrlo iskusnom i ovejanom hohštapleru.
– Ja sam uzeo izjave od više od pedeset oštećenih koji su očajni zbog načina na koji su prevareni, jer ih je osumnjičeni doveo u tešku zabludu i iskoristio njihovu tešku materijalnu situaciju – referisao je drugi inspektor. – Pošto je od građana dobio sve što je zahtevao, odjednom je prekinuo sve kontakte i postao je nedostupan.
I ostali inspektori govorili su iscrpno o velikom broju prevarenih koji su izgubili strpljenje i koji očekuju da policija reaguje, pre nego što se oni samoorganizuju i uzmu pravdu u svoje ruke.
– A šta je taj oberpevarant obećavao? – upitao je komandir.
– Nema šta nije obećao. Pre četiri godine stanovnicima jednog gradskog naselja obećao je izgradnju kanalizacije, onima iz drugog naselja – završetak vrtića, a iz trećeg obnovu doma zdravlja. Meštanima jednog sela rekao je da će asfaltirati put u dužini od tri kilometra i obezbediti redovnu autobusku liniju. U drugom selu je garantovao rekonstrukciju škole, a u trećem doma kulture i mesne zajednice… – sažeo je izveštaj treći inspektor.
– A ko je taj gilipter? – upitao je komandir povišenim glasom. – I zašto ništa niste preduzeli protiv njega? Zašto ta osoba nije uhapšena?
– Reč je o Milovanu Džuniću – saopštio je onaj prvi inspektor. – Reagovali bismo mi odavno, ali ne možemo gradonačelnika da hapsimo tek tako.
Aleksandar Čotrić
NOBELOVA NAGRADA
Dan je počeo uobičajeno, ako izuzmemo činjenicu da je Švedska akademija prvi put u istoriji uvela kategoriju „Potencijalni genije“. Telefon je zazvonio tačno u 13:00.
„Halo? Da li je to autor ’Praznih stranica’?“, upitao je glas sa ozbiljnim skandinavskim naglaskom.
„Lično“, odgovorio sam, dok sam prstima prelazio preko neotvorene sveske čiji je miris novog papira bio moj najveći literarni domet.
„Čestitamo. Dobili ste Nobelovu nagradu za književnost za svoj nenapisani roman. Žiri je bio jednoglasan: niko nikada nije tako ubedljivo ćutao na papiru kao Vi.“
Obrazloženje je bilo poezija za sebe. Sekretar Akademije je pred okupljenim novinarima objasnio da je moj nenapisani roman „revolucionarni iskorak iz diktature reči“. Dok drugi pisci zamaraju čitaoce pridevima, zapletima i, ne daj Bože, smislom, ja sam ponudio čistu, nepatvorenu tišinu.
Kritičari su odmah počeli sa analizama. The New York Times je objavio naslovnu stranu: „Dubina nepostojećeg: Zašto je Poglavlje 4, koje ne postoji, zapravo kritika kapitalizma?“ Jedan domaći teoretičar je tvrdio da je moja odluka da ne upotrebim nijedan glagol zapravo „suptilni protest protiv prolaznosti vremena“.
Na samoj dodeli u Stokholmu, atmosfera je bila napeta. Kralj mi je pružio medalju, čekajući da kažem bar „Hvala“. Nisam rekao ništa. Samo sam podigao prazan list papira i mahnuo publici. Dvoranom se prolomio gromoglasan aplauz. Ljudi su plakali. Jedna žena u prvom redu je jecala: „Tako je istinito! Svaka praznina je na svom mestu!“
Vratio sam se kući sa osam miliona kruna i statusom hodajućeg klasika. Izdavač koji je insistirao na „specijalnom jubilarnom izdanju“ dobio je odbijenicu. Rekao sam mu da bi objavljivanje prazne knjige bilo previše komercijalno. Pravi umetnik zna kada treba da prestane – a ja sam prestao i pre nego što sam počeo.
Ljubiša Simić
NJIVA
Slučajno sam, tražeći neku paprirologiju u staroj kući u selu, naišao na požuteli imovinski list na kome je pisalo da je moj pradeda vlasnik parcele katastarskog broja 1389 pa sam odlučio da na licu mesta proverim tu njivu i, pošto deda i otac odavno nisu među živima, uknjižim je na svoje ime.
Kad sam stigao kolima do njive, iako je sve na prvi mah delovalo prirodno, iako je njiva uredno obrađivana, šibljak po obodima podsećao je na ograde. Nasred njive, ponosno je stajala stara kruška koju je, verovatno, još pradedin deda zasadio.
Dok sam se divio lepoti koja mi je ostala od predaka naišao je poveći traktor i počeo da radi na njivi. Iza njega parkirao se BMV džip, tamnih stakala, pored koga je ostao da stoji krupan ćelavac i promatra okolinu.
Kad je traktorista napravio prvi krug dubokog jesenjeg oranja, pozvao sam ga rukom i ušao u svoj posed, da ga pitam s kojim pravom obrađuje moju imovinu.
-Ovu njivu ja obrađujem već trideset godina. Bila je ostavljena i zapuštena. Odakle si se ti sad pojavio? Koja prava polažeš na nju? – pitao me.
Iz torbice sam izvukao imovinski list i pokazao mu da je to njiva mog pradede i naglasio da sam ja jedini naslednik, ali da u ostavinskom postupku nekako nije uknjižena i da ću to uraditi ovih dana.
Pogledao me i rekao: – Slušaj, spreman sam da ti za nju platim 1244 evra i, eventualno, omogućim da kad poželiš dođeš i sedneš pod staru krušku. Pošto je nju verovatno sadio taj pradeda, a na sebi ima urezan krst, verovatno je neki zapis pa neću da je sečem.
Pobunio sam se. Tolika njiva, najbolja i najplodnija zemlja, zemlja koju je moj pradeda krvavim radom održavao, po toj ceni neće moći. Malo je! Dok sam držao monolog, nisam ni primetio da je, dok me slušao, pozvao ćelavca iz džipa koji je došao i stao ispred mene. Nakljukan nekim steroidima jedva je sklapao rečenicu: – ova njiva je njegova. Uzmi 1244 evra i beži da je ne bismo uzeli džabe! Sve okolo je naše, pa će biti i ova njiva, ti samo treba da odlučiš na ovaj ili onaj način! Povukao sam se korak nazad, da izbegnem eventualni udarac, i počeo da se pozivam na pravo i pravdu, na nasledstvo, na nerealnu cenu, na pradedinu prolivenu krv, znoj i suze. A onda pogledao oko sebe. Okolne njive nisu imale među, sve su se stopile u jednu, jedino je ta, pradedina, stajala oivičena šibljem. Onoliki traktor to šiblje rešio bi jednim oranjem. U tom trenutku, ćelavi mi u ruku stavi vizit-karticu i reče: – idi kući, dogovori se sa ženom i javi se.
Stigao sam kući nervozan i sve ispričao ženi. Rekla je da ne zna šta da radimo i da je najbolje da pitamo njenu majku. Njena majka je, čim sam pomenuo njivu, rekla: – prodaj to dok još možeš nešto da uzmeš! Kao i svaki zet, optužio sam je da je na strani okupatora koji želi da mi uzme njivu. Idem da pitam moju majku – rekoh joj. Moja majka me pažljivo saslušala i reče: – Njiva je tvoja, svedočiću u tvoju korist, jer je od pradede po ocu. Drugačije ne mogu da pomognem.
I, dok mi je glava pucala od bolova i pritiska koji sam osećao zbog mogućeg gubitka imovine, predosećajući da će parcela 1389 da dobije drugog vlasnika, svidelo se to meni ili ne, pomagala meni majka ili ne, shvatio sam da treba da pitam advokata kakve su mi šanse.
-Gospodine, pravo održaja je na njegovoj strani. Niste dovoljno vodili računa o svojoj imovini, bili ste nesavestan držalac. Sve ove godine radio je tu imovinu, komšije su ga prihvatile kao vlasnika, verovatno će svedočiti u njegovu korist ako dođe do utvrđivanja vlasništva sudskim putem pa će vas to samo dodatno koštati.
Vidno uzbuđen ustao sam sa stolice i krenuo iz advokatove kancelarije. Međutim: – Gospodine, moj savet košta 5.000 dinara, molim Vas ostavite kod koleginice.
Opsovao sam u sebi advokata, komšije, moju i ženinu majku, lažnog vlasnika i pradedinu krvavo stečenu njivu, bacio na sto 5.000 dinara za koje nisam dobio fiskalni račun, jer advokati kao i pijačni prodavci, čim im se pomene fiskalni račun otpočnu štrajk, i krenuo kući.
Usput, zazvonio mi je telefon. Majka! Mora da je čula kako psujem, pomislih.
Sine, ne odustaj od tvoje imovine. Jevreji su govorili „dogodine u Jerusalimu“ pa su sad tu. Ti reče da on neće da seče krušku, jer je zapis? Slušaj majku! Predlažem da na njoj napraviš kućicu od dasaka, ima mnogo lepih modela….
Majka prekide vezu a ja pomislih u sebi – pa da, kućica na drvetu… ja sam pripadnik nebeskog naroda.
Zoran Jovanović
LAST MINUTE
Turistička agencija, negde u belom svetu.
– Dobar dan! Interesuju me jeftine destinacije.
– Evropa, Afrika, Azija?
– Meni nebitno. Važno mi je samo da je što jeftinije. I kod nas ljudoždera stigla kriza. Znate onu opštenarodnu „Glad očiju nema“
– Za vas imamo dosta kvalitetnu ponudu. Možete da birate od dobro poznatih svetskih žarišta, nova ratna područja ili nešto malo mirnije, još uvek nedovoljno otkriveno. U Evropi, a kao da nije. Bagatela!
– To mi je interesantno. Hrana, odnos cene i kvaliteta?
– Nećete verovati: ekstra kvalitet. Cene ispod svakog nivoa. Tamo život ne vredi ni pet para!
– Odlično! To je ono što tražim!
– Pre sklapanja ugovora, kao odgovorna agencija, dužni smo da vas upozorimo: u Srbiji se i međusobno jedu, ali za strane ljudoždere uvek nude najbolje. Za skromnu proviziju dobićete i značajna podsticajna sredstva za vaš brži razvoj! Mnogi su se sa ove destinacije vraćali siti, napiti i sa više para na računu nego kad su došli na nju.
Zlatomir Aleksić
FARMONAČELNIK
Na farmi Crvića kod Vršca, okupile su se životinje i slušale Petla Petoša, koji je skočio na bunar i počeo da priča:
– Dragi farmađani, pošto smo jutros ostali bez farmonačelnika, jaje da mu dušu prosti, red je da izaberemo novog. I ja se prvi kandidujem. Obećavam da više neću kukurikati ranom zorom!
– Onda ćeš završiti u supi – rekao je Gusan Gruja, pa su se sve guske naglas nasmejale.
– I obećavam da više niko neće završiti u supi! – Petao Petoš je viknuo.
Krmača Tumba je na to rekla:
– To je isto obećavao i bivši farmonačelnik, pa ga eno Crvići jedu kašikom.
Prasići su se uplašeno skupili oko svoje majke.
– E pa, ako mene izaberete, od danas je sa tim gotovo! – Petao Petoš je vikao.
– Tako je! – kokoške su se raskokodakale.
– I obećavam da ćemo imati duple porcije hrane i čistije dvorište! Nikada više ovde neće biti svinjca!
– Bravo! – Koza Kalinka je viknula.
– Ej! – Krmača Tumba se uvredila.
– Nisi me razumela! – Petao Petoš je rekao Krmači Tumbi, pa dodao: – Biće svinja, ali neće biti nereda!
– Ej! – Krmača Tumba se i na to uvredila.
Tada je viknuo Magarac Maleta:
– A ja vam obećavam da vas neću lagati kao Petoš i da ću se stvarno potruditi da nam život na farmi bude lepši!
Kod kapije, odvojeni od ostalih životinja, sedeli su crni mešanac terijer Lajko i narandžasto mače Trajko. Mače Trajko je pitao Lajka:
– Hoćemo li i mi moći da glasamo?
– Ne – odgovorio je Lajko starim grubim glasom. – Nas Crvići smatraju svojom porodicom, a ne običnim životinjama sa farme.
***
Nakon glasanja, ovce su blejale, ostale životinje su se radovale, a Magarac Maleta je saznao da je samo on glasao za sebe. Začuđen, pitao je novog farmonačelnika:
– Ne razumem, kako sam izgubio od tebe lažova?!
– Baš zato što ti u kampanji nisi lagao, magarče – nasmešio se Petao Petoš.
Stefan Vučevski
BILA JEDNOM ZEMLJA GRACIJA
Bila je lepa zemlja Gracija. Sastavljena od Gornje i Donje Gracije, okupljala je stanovništvo koje se među sobom nije razlikovalo ni po genetici, ni po jeziku, ni po mentalitetu. Razlog njihove teritorijalne podvojenosti bila je vera. Imali su, zapravo, isto božanstvo, a jedina razlika je bila u tome što su mu se različito klanjali. Stanovnici Gornje Gracije su, po uputstvu svojih svetih otaca, poštovanje prema zajedničkom bogu iskazivali jednim okretanjem oko svoje ose. Njihovi južni susedi su se, pak, okretali dva puta, i to u suprotnom smeru.
Zbog te razlike, koja je prema viđenjima vodećih teologa i crkvenih velikodostojnika bila nepremostiva, između dva dela ovog naroda je uvek tinjalo podozrenje, katkad prikriveno, a katkad otvoreno. Ono je s vremena na vreme prerastalo u žustre verbalne sukobe njihovih vođa, a nekoliko puta i u masovna krvoprolića, na bojnom polju. Ipak, posle nekog vremena situacija bi se stišavala, a između građana jedne i druge Gracije, nakon izbora novih vođa, zavladala bi harmonija.
Sklad je, doduše, uvek bio samo prividan, jer su i jedni i drugi, podstaknuti svetim ocima i političkim vođama, čvrsto stajali na stanovištu da je običaj onog drugog dela naroda pogrešan i da ga treba iskoreniti.
U mirnim vremenima je kafana “Ladolež”, nedaleko od neobeležene granice Gornje i Donje Gracije bila mesto na kojem su se političke vođe okupljale i dogovarale o najvažnijim pitanjima zajedničke države. Mediji su redovno prenosili tok i rezultate tih maratonskih i ozbiljnih sastanaka, ali ne i ono što se u “Ladoležu” dešavalo posle toga.
Druženja su nastavljana uz narodnu muziku i čašicu, a kako je vreme odmicalo, vođe i njihove svite padale su u sve veći trans, pa bi zoru dočekivali pod stolovima, među razbijenim čašama i flašama. Zabrinute supruge, koje su izjutra stizale u “Ladolež” videvši da im muževa još nema, krajnjim naporom bi uspevale da ih dovuku do taksija i pošalju kući.
Ipak, jedan kafanski susret vođa Gornje i Donje Gracije ostao je upamćen po nešto drugačijem toku. Кada su pretresli sve aktuelne teme, naručili su po kriglu piva. Vlasnik “Ladoleža” je, znajući da su vođe pasionirane pivopije i da od njega umnogome zavisi budućnost države, uvek nabavljao najbolje pivo u zemlji.
Pošto su obojica dobro popila, vođa Gornje Gracije reče kako mu se baš dopada to što je ručica na njegovoj krigli sa desne strane, jer uvek pije desnom rukom. I zaista, krigla koja je stajala na stolu između njih dvojice bila je okrenuta tako da je ručica, gledano iz njegovog ugla, bila sa desne strane.
Vođa Donje Gracije pažljivo pogleda kriglu i nasmeja se.
– O čemu govoriš, brate?! Ručica je sa leve strane. Evo, gledam je svojim očima… – reče, zureći u kriglu.
– Nisi u pravu! Ovo je moja desna ruka, a ručica krigle je na toj strani – usprotivi se vođa Gornje Gracije.
– Ne, to nikako ne može biti. Pijan si, brate, slabo podnosiš alkohol. Tu sam ja, tu je tvoja krigla, vidim ručicu na svojoj levoj strani, nisam lud – padao je u vatru vođa Donje Gracije.
Nisu pomogla uverevanja gazde kafane da su obojica u pravu, jer ručicu iste krigle jedan zaista vidi sa svoje desne, a onaj naspram njega sa svoje leve strane. Ubeđivanje među vođama je ubrzo preraslo u prepucavanje, pa u žestoku svađu, a na kraju u tuču, u koju se odmah uključiše i njihove svite.
Кafana “Ladolež” bila je potpuno demolirana, a već sutradan srušena bagerima.
Narednog dana mediji objaviše da su Gornja i Donja Gracija međusobno objavile rat i da su dve vojske već krenule jedna na drugu. Sve što se posle toga dešavalo, ostalo je zabeleženo u istoriji raspada zajedničke države, s tim što su istoričari Gornje Gracije pisali kako je povod za rat bila lažna tvrdnja vladara donjeg dela države da se ručica krigle nalazila na levoj strani, dok su njihove kolege sa juga pronosile teoriju da je za rat kriv vođa Gornje Gracije, jer nije želeo da prizna da je ručica bila sa leve strane.
Rat je završen nakon nekoliko godina, smrću miliona ljudi na obema stranama. Vodeće državne televizije su u rubrici “Dogodilo se na današnji dan”, svakodnevno podsećale gledaoce na razaranja i pogibije koje su se tog datuma dešavale za vreme rata, pa se gledaocima godinama nakon završetka borbi činilo da one i dalje traju i da im kraja neće ni biti.
Mnogi gradovi i sela bili su razoreni, fabrike i putevi uništeni, a zemlja zatrovana. Bračni parovi, ne želeći da rađaju novu sirotinju, kako su govorili, prestali su da sanjaju o deci, pa su ostaci nekadašnje države ubrzano ostajali bez stanovnika. Mladi su hleb počeli da traže i pronalaze u drugim, dalekim zemljama i nisu se više vraćali.
Ostavši bez podanika, dvojica bivših vođa, sada skrušenih staraca, narediše da se zlatne poluge, strani novac i vrednije umetnine pažljivo spakuju i pošalju brodom u jednu daleku, ostrvsku zemlju. U drugu lađu, koja je krenula gotovo istovremeno sa teretnim brodom, ukrcala su se njih dvojica sa porodicama i užom svitom.
Svedoci kažu da je tokom te duge, prekookeanske plovidbe, na brodu vladao savršeni sklad, da su starci jedan drugog oslovljavali nadimcima sročenim od milja, zajedno pevali i mnogo se smejali. Večeri su provodili sedeći na palubi, pod zvezdama i uz čašu vina nabrajali dokaze svoje iskrene, bratske ljubavi koja, kako su ponavljali, nikada nije ni prestajala.
Dragan Jakovljević
