Navršava se tačno sedamdeset godina od smrti Henrija Luisa Menkena (1880–1956), jednog od najbritkijih umova američkog novinarstva, esejistike i satire. Iako je u Sjedinjenim Državama ostao upamćen kao „Baltimorski mudrac” i kultna figura koja je decenijama secirala tamošnje društvo, Menken je u Srbiji i dalje nepravedno zapostavljen i nedovoljno poznat. Naš pisac Vladimir Pištalo s pravom podseća na njegov značaj, ukazujući da Menkenova misao danas zvuči aktuelnije nego u vremenu kada je nastajala. U eri globalnog političkog teatra i opšteg konformizma, njegova satira nije samo književni ukras, već neophodna dijagnoza kolektivnog stanja.
Rođen u Baltimoru u porodici nemačkog porekla, Menken je brzo razvio dubok prezir prema svakoj vrsti dogmatizma, malograđanštine i lažnog morala. Počeo je kao mladi reporter, a izrastao u glas razuma koji je nemilosrdno šibao po okoštalim vrednostima. NJegova biografija je priča o čoveku koji je pisao iz unutrašnje potrebe, ističući: „Pišem da bih saznao šta mislim.” Kao nepokolebljivi individualista, u puritanizmu je video najvećeg neprijatelja slobode, definišući ga kao „strah da bi neko, negde, mogao biti srećan”.
Glavna meta Menkenove oštrice bili su demokratija i njeni prateći mehanizmi. On je demistifikovao izborni proces kao malo ko pre njega, tvrdeći da su „izbori aukcija robe koja još nije ni ukradena”. Za Menkena, demokratija nije bila savršeni idealizovani sistem, već „patetično verovanje u kolektivnu mudrost individualnog neznanja”. NJegovi aforizmi o političarima razotkrivaju suštinu beskrupulozne demagogije: „Ako bi političar otkrio da među svojim biračima ima kanibala, obećao bi im misionare za večeru.” Shvatao je da moćnici ne nude rešenja, već manipulaciju, ističući da je „dobar političar podjednako nemoguć kao i pošten provalnik”. Zato je zaključio da je „najopasniji čovek za svaku vladu onaj koji je sposoban da razmišlja samostalno”.
NJegov satirični duh nije poštedeo ni privatnu sferu – muško-ženske odnose, brak i religiju. Menkenovi aforizmi o braku spajaju cinizam i duboku visprenost. Igrajući se društvenim konvencijama, zapisao je da je „brak divna institucija, ali ko želi da živi u instituciji?”, dok je za samu suštinu zaljubljenosti rekao da je „trijumf mašte nad intelektom” i „zabluda da se jedna žena razlikuje od drugih”. Kada piše o institucijama vere, Menken pokazuje razornu duhovitost, zapažajući da je „crkva mesto gde gospoda koja nikada nisu bila u raju pričaju bajke onima koji nikada neće stići tamo”, dok sveštenika slikovito vidi kao čoveka koji „tapka karte za ulaz u raj”.
Menkenov najveći značaj leži u njegovoj hrabrosti da odbije ulogu laskavca masama. Izjavom da „niko na ovom svetu nikada nije izgubio novac potcenjujući inteligenciju masa običnih ljudi”, on je postavio temelje za razumevanje moderne popularne kulture, populizma i medijskog senzacionalizma. Na sedamdesetu godišnjicu od kada je ovaj baltimorski filozof zauvek ućutao, njegova oštra, beskompromisna reč ostaje lekovita. Menken nas uči da lažne mitove lako prepoznamo, ostavljajući nam u amanet dužnost da mislimo svojom glavom i da se, iznad svega, smejemo sopstvenim zabludama i apsurdu sveta koji nas okružuje.
Aleksandar Čotrić
