IMA POSLA
Kažu nema hleba bez motike
Ne znam šta te reči znače
U ovom dobu egzotike
Ima i hleba i pogače
Kažu radi pa se ne boj gladi
Ne znam čemu nas to uči
Davili smo škole kao mladi
Sad nas znanje preveliko muči
Niko da se maši za budakom
Besposlenih stvorila se rulja
Ne pasuje držalica svakom
Nema borca da ruke nažulja
O nečemu mora da se gudi
Mora čovek nečem da se nada
Ima posla nego nema ljudi
Ima rada al van Beograda
Ljubivoje RŠUMOVIĆ
ČEKANJE NEČEKANJA
Sve prolazi u čekanju.
U čekanju da svane,
u čekanju da dođe,
u čekanju da prođe.
U čekanju da stane.
U čekanju.
Sve prolazi u čekanju.
U čekanju konobara,
u čekanju poštara,
u čekanju lekara,
u čekanju strvinara,
u čekanju.
Sve prolazi u čekanju.
Sačekaj, proći će.
Gordana VLAJIĆ
ČEMU ŽIVOT U ZABLUDI?!
Ako hoćeš
Jesti, piti…
Nevaljalac
Moraš biti.
Ako hoćeš
Sebi lek,
Moraš biti
Nečovek.
Ako hoćeš
Da si „jak”,
Moraš biti
Naopak.
Ako hoćeš
Da si car,
Moraš biti
Političar.
Pisanije
Ako kuješ,
Veštačinu
Uključuješ.
Naopakost
Dokle ljudi,
ČEMU ŽIVOT
U ZABLUDI?!
Rusomir D. ARSIĆ
ORDI(E)NACIJA
Kad sve tropne
i sve po zlu krene
– tad nastaje doba za ordene.
Preko Drine
kada vrh izludi,
orden trpa na „zaslužne“ grudi.
Srpska vlada
kad ordenje dijeli,
tad i barjak od stida pobijeli.
A sveštenstvo,
u dosluhu s papom,
ordeniše i šakom i kapom.
Njih sto čeka
samo da im jave
da objese Orden Svetog Save.
Kad pogledaš
odzada i sprijeda,
to je orden trećega (ne)reda.
Orden borbe
protiv bijele kuge
zaslužile dvije bračne druge.
Ratni orden
klati se o vratu
dezerteru u posljednjem ratu.
Za sve druge
koje vođu slave
spreman čeka Orden Svetog Save.
Naš je orden,
izliven u glini,
izgubio davno na težini
Mudri vele
da je pala cijena
preko noći srpskoga ordena.
Tu gdje đavo
vazda karte miješa
nije bitno ko ordenje vješa.
Stoga čekam –
to će brzo biti:
da ordenje primi „Rijaliti“.
Da ordenom
za evropsku prođu
okitimo i gejovskog vođu.
Moram priznat’,
mada me sramota,
još ne dobih orden za života.
I žena mi veli:
Baš si bena –
Otegnućeš, bruko, bez ordena.
Stoga čekam
sljedeću diobu
da bar jedan dobijem na probu.
Miladin BERIĆ
BINDŽOVANJE
Ne mogu da te tešim. I neću!
Ma, svako traži svoju sreću,
Tražiš je i ti!
Možda ćeš dobiti!
Možda izgubiti!
Možeš preživeti –
Mogu te ubiti!
I nikad ne znaš šta će sve biti
Na tom putu po kom se kreću
Gomile putnika,
Gde ti se surova pravila nameću
Od kojih te već hvata panika,
Od građanina s kičmom i pameću –
Do sluge pokornog i podanika!
Ne mogu da te tešim. I ne smem!
Pa to bi bio greh pred bogom!
Ja mogu samo da pišem pesme,
Da ih napišem mnogo, mnogo…
U njima da te upozorim
Kako hodaš brazdom jalovom
Praznog stomaka i novčanika –
Od Čovek, velikim početnim slovom –
Do sluge pokornog i podanika!
Ne mogu da te tešim. Ne vredi!
Ti imaš pogrešne koordinate!
Ni moje molitve, ni moji obredi,
Neće uspeti da te vrate
Opet u normalno stanje stvari
Jer ti bauljaš u potpalublju
Već potopljenog Titanika!
Od onog koji kormilari –
Do sluge pokornog i podanika!
Tvoja je sudbina možda i gora
Od sudbine onog jadnog Gregora!
(mislim na Gregora Samsu,
Junaka Kafkinog romana!)
On je bar imao šansu!
Ti blejiš k’o ikebana,
Bez ideje, volje i para
Kao izbledela mutna slika
Od onog koji misli i stvara –
Do sluge pokornog i podanika.
Ne mogu da te tešim.
Zajebi!
Kao što i ti mene ne bi.
Simonida BANJEGLAV
OGLEDALCE, OGLEDALCE
Sipnem si
čašku rakiju,
da pivnem
ko svi normalni
što piju,
al me nekvo
dojde sram,
kiko sa
da pijem sam.
Obrnem se
ovam-onam,
pa si ogledalo
pred mene turim,
da se ne sramujem
i da ne ločem sam.
Pa ja njemu živeli,
aj da se kucnemo,
čašu-dve
za dobro jutro
da si gucnemo.
Prva poteško malko,
a druga,
b`š kiko trebe
legne,
ma vidim ja
i on voli da potegne,
pa ajd živeli-živeli,
pa kuc-kuc,
pa guc-guc,
dodek zapletemo s jezici
pa od oratenje
samo muc-muc.
Kiko te, velim,
neje sram,
tolko da piješ,
zatova se ti
u ogledalo kriješ.
A on pa mene,
pa koj šljivovicu slisti,
sve mi se čini
i ti si isti.
I tika
utepani,
poneka pojemo,
poneka pa vikamo,
pa onakvi ubavi
samo mož da se slikamo.
Milko STOJKOVIĆ
ZADNJE VREME
Čudnu modu narod prati,
svi bi slavu da zagrizu.
Planeta se žustro klati,
strmopizd je vrlo blizu.
Svuda vrvi od starleta,
previše je bolesnika,
normalno je biti teta
iako si ipak čika.
Silikonska visi dojka,
buljaška se štite prava,
vrtoglavo raste brojka
napumpanih golih krava.
Pevaljke uz pomoć uda
troškove za hitić snose,
kreveljaši sišli s brda
umetnički status nose.
Pod palicom liberala
procepači cveta cveće –
nije kurva što je dala,
već je kurva ako neće.
Grozota za lepo slovi,
istrebljenje zdravog soja.
Šalji Bože potop novi,
al bez barke i bez Noja.
Kristina ANĐELKOVIĆ
BOEM NA BIROU
Karirani stolnjaci i ulje iz friteze
Meni su stvari potpuno bezveze
Dok srkneš pivo i oližeš mast
Ne ostane ti ni cvonjak za čast.
Jednom tako ostah bez para
U kafanu sedoh da častim drugara
Rekoh konobaru znamo se dugo
Platiću sutra sve što sam cugô
Platićeš odmah, reče mi on
Ili u glavu dobijaš sifon
Rekoh ja njemu ta boem sam ja
Platiću aforizmom, il’ čak sa dva
Ili da skiciram nešto na salveti…
Ali on odmah poče da preti.
Možda hulim, al’ što da se pravim
Na kafanisanje reših tačku da stavim.
Stovarište, dragstor, il’ pića diskont
Nije mi važno – svuda sam vikont
Odem sabajle pa sednem na gajbu
I odmah započnem boemsku paljbu:
O, vi boemi, kova plemenita
Dođite amo jer ovde je svita
Nemamo posla al’ i mi radimo
Tugu našu gorčinom sladimo
Amfiteatar dragstor je postô
Jer je jeftinije, to je bar prosto,
Kafane, restorani, hoteli tek,
Mesta su gde ne nalazim lek
Sve je to lažno, sve je to fol
Kad skup kô đavo pišljivi alkohol
A kad popijemo i kažemo slik
Zapevaćemo glasno i reći hik!
A onda saplićući
Jer ceo dan pismo
Krenimo kući…
Mi smo boemi, a bolje da nismo.
Marko MILJKOVIĆ
MAGAREĆI I KEREĆI
Magaraca i kerova
Danas ima na sve strane.
Njaču, laju, ujedaju!
Niko na rep da im stane!
Još se prave i pametni.
Magarče nas sve od reda.
Džukele se osiliše
Ni jedan nam lajat’ neda!
Magarci su uvek bili
Simpatični skoro svima.
Al’ ne ovi ljudskog roda,
Što ih danas svugde ima.
Po ušima ne bi rekli
Da na maga puno liče.
Kad je pamet u pitanju,
Tu najviše njemu sliče.
Ali što se tiče pasa…
Lutalica ima mnogo.
Pokušaše biti ljudi,
Al’ ni jedan nije mog’o.
Nek magarci dalje njaču,
I kerovi neka laju!
Samo na nas da ne skaču!
I psi da ne ujedaju!
Veselin MILIĆEVIĆ
