RECIKLAŽNI CENTAR
Gospodin Timotije, bivši gastarbajter i sadašnji patriota na određeno vreme, vratio se iz inostranstva sa čvrstom odlukom da pomogne otadžbini. Na poslednjim izborima pomogao je pobedničkoj partiji onako kako se pomoć najbolje meri: kupovao je televizore za gledanje obećanja, frižidere za čuvanje glasačke volje, šporete za podgrevanje nade i usisivače da se pokupe sumnje. Mnogi su, tako, glasali za belu tehniku.
Partija je pobedila ubedljivo, sa procentom koji se u normalnim državama ne
saopštava bez lekarskog nadzora. Nekoliko dana kasnije Timotije je pozvan u
predsedništvo stranke.
– Gospodine Timotije, – poče predsednik partije, dok je sekretar beležio ono što će
tek biti dogovoreno, – želimo da vam se revanširamo! Nudimo vam agenciju za
zapošljavanje radnika u javnim preduzećima. Oni bi radili povremeno, a
aplaudirali stalno. Mitinzi, glasanje, spontano oduševljavanje, pljuvanje naših
protivnika, sve uključeno u minimalac. Ostalo je vaše, isključen porez i
inspekcijski nadzor!
– Ne! – reče Timotije. – Nisam zainteresovan za ljudske resurse.
– Dobro! – uključi se zamenik. – Onda sendviči. Proizvodnja, distribucija, podela,
ideologija između dve kriške hleba obogaćena aromom dima.
– Ni to! – odmahnu Timotije. – Narod je već sit obećanja, a ja ne verujem u
majonez bez porekla i parizer bez mesa.
Partijski vrh se uznemiri. Ljudi koji ne znaju šta hoće bili su im sumnjiviji od
opozicije.
– Šta vi onda hoćete?! – upitaše u glas.
– Reciklažni centar!
Nasta tišina toliko neprijatna da se mogla odložiti na deponiju.
– Šta hoćete da reciklirate?! – prvi dođe do glasa sekretar.
– Stara izborna obećanja! – odgovori Timotije. – Metro koji se gradi već dvadeset
godina, mostovi koji postoje samo u glavama onih koji ih obećavaju, putevi koji
vode od nigde do ničega, brze pruge koje su brze samo u saopštenjima…
Partijski vrh se malo opusti. To su razumeli.
– Kad se to reciklira – nastavi Timotije – mogu se napraviti nova obećanja. Na
primer: fabrika za proizvodnju nevidljivih borbenih aviona. Toliko su nevidljivi da
ni piloti ne znaju da li lete. Uz to, dva nevidljiva aerodroma, na lokacijama koje ni
Gugl mape ne mogu da prikažu. Odlična stvar, zar ne, birači ne mogu da ih vide jer
su nevidljivi, a ne zato što ne postoje.
– To je bezbednost! – oduševljeno uzviknu predsednik.
– Idemo dalje! – nastavi bivši gastarbajter. – Put do Meseca i Marsa, od asfalta
obogaćenog šljunkom od asteroida i meteora. Radovi će kasniti zbog
komplikovane kosmičke administracije, ali rokovi će biti svečano pomereni.
– Normalno! – odobri zamenik.
– Za naredne izbore, – nastavi Timotije – auto-put do Kumove slame, od sunčeve
prašine i zvezdanih granula. Sa naplatnim rampama u sazvežđima Orion, Veliki
Medved i Mali Lav.
Sekretar je već pravio predračun troškova uvećan za ugradnju od nekih 300%.
– Moramo otvoriti i školu za lebdeće policajce! – dodade Timotije. – Oni će
regulisati saobraćaj u bestežinskom stanju. Kazne će pisati telepatski, isključivo
klinastim pismom.
– Savršeno! – povikaše najodgovorniji partijski kadrovi.
– I na kraju, fabrika letećih autobusa! – nastavi Timotije. – Njima ćemo dovoziti
Marsovce, Venerijance i ostale svemirce na mitinge. Svi će oni dobiti i naše
državljanstvo, pravo glasa i obavezu da budu srećni do zabezeknutosti.
– Oduševljeni smo! – kliknu partijski vrh i poče spontano da aplaudira, dok su
iznad njih lebdele buduće izborne pobede.
Timotije tada mirno reče:
– E sad, da i vi mene oduševite. Potrebne su mi subvencije od nekoliko miliona
evra za pokretanje reciklažnog centra.
– Naravno, – složi se predsednik. – Da li evri moraju biti stvarni?!
– Obavezno! – odgovori Timotije.
– Vidljivi i opipljivi, za razliku od aviona, puteva i obećanja…
LjUBOMIR ILIĆ
NAGRADA „VUKO BEZAREVIĆ” ZA 2026. GODINU
OPŠTINA NA LAJKOVE
Toga jutra Lajkograd nije osvanuo; on je svečano stupio u novu epohu. Sa balkona
Opštine Svetlosne Podrške, pod zastavom na kojoj je umesto grba sijalo pozlaćeno
srce, predsednik Lajkoslav objavio je da je „narod konačno postao neposredni
gospodar sopstvene sudbine“, jer će se od tog časa sve javne odluke donositi prema
broju reakcija na službenoj stranici opštine.
Govorio je svečano, gotovo proročki, kao da ne otvara sednicu lokalne uprave, već
novo poglavlje istorije. Trgom ne odjeknu pljesak dlanova, već hladni zveket
stakla; građani podigoše telefone kao nekada barjake, a svetlost ekrana obasja im
lica bojom tihe pokornosti.
Pored predsednika stajala je gospođa Haštagova, vrhovna savetnica za digitalno
raspoloženje naroda. Sa strogošću srednjovekovnog pisara čitala je novu Uredbu o
javnom oduševljenju.
„Član prvi: rupa na putu biće zakrpljena tek kada njena fotografija sakupi najmanje
hiljadu reakcija. Član drugi: voda će poteći u onoj ulici čija objava dobije najviše
srca. Član treći: biblioteka koja ne pređe sto lajkova smatra se kulturno
neisplativom. Član četvrti: svaki građanin dužan je da dnevno objavi najmanje
jedan pozitivan utisak o opštini.“
Iz mase se javi baka Milica, sitna žena u crnini, sa licem izboranim kao stara
geografska karta.
„Sine, meni voda ne teče već tri dana.“
Predsednik je pogledao sa blagonaklonom učtivošću čoveka koji se obraća
nerazumnom detetu.
„Koliko je reakcija dobila ta vaša nevolja?“
„Nemam internet.“
„U doba kada se stvarnost priznaje tek pošto se pojavi na ekranu, vaše nevolje,
bako, nažalost nisu administrativno vidljive.“
Masa odobravajuće zažagori, kao da je prisustvovala rođenju državničke mudrosti.
Od toga dana život u Lajkogradu poče da teče u ritmu obaveštenja i zvona sa
telefona. Građani više nisu odlazili u opštinu; odlazili su pred ogledalo. Pre nego
što bi prijavili kvar, nameštali su kosu, birali filter i tražili ugao iz kojeg beda
deluje fotogenično.
Ulica Bezvodna pokrenu kampanju #ŽedniAliNasmejani. Škola „Sveti
Algoritmije“ organizova akciju „Lajkuj učionicu“. Učiteljica je molila đake da,
umesto domaćeg zadatka, podele fotografiju prokišnjavajućeg plafona.
„Deco“, govorila je svečano, „znanje je važno, ali vidljivost je temelj savremenog
vaspitanja.“
Dom zdravlja otvorio je nalog pod imenom „Zdravlje u trendu“. Pacijenti su pre
pregleda dobijali papirić:
Molimo vas da ostavite pozitivnu reakciju pre merenja pritiska.
Jedan starac upita:
„Doktore, hoće li mi to pomoći?“
„Ne znam za srce“, odgovori lekar, „ali pomaže dometu.“
Najugledniji čovek u mestu postao je mladić po imenu Viralije. Nikada nije
pročitao knjigu, ali je umeo da snimi kako vetar nosi opštinsku prašinu uz muziku
koja izaziva jeftinu setu. Predsednik ga postavi za savetnika za strateško
oduševljenje.
„Ova rupa“, reče Viralije pokazujući na krater nasred puta, „ima potencijal
tragedije, ali joj nedostaje svetlosna dramaturgija.“
Te večeri rupa dobi filter „Sumrak nade“ i tri stotine novih lajkova.
Ubrzo je i Crkva Svetog Palca uvela digitalno bogosluženje. Posle molitve
sveštenik je tiho dodavao:
„Mir vam Božji, a ko nije podelio prenos, neka preispita svoju veru.“
Tada se na sednici veća pojavi odbornik Opomenko, jedini čovek u opštini koji je
još čitao novine na papiru.
„Gospodine predsedniče“, reče, „narod nema vodu, putevi se raspadaju, biblioteka
prokišnjava.“
Predsednik ga pogleda sa sažaljenjem.
„Opomenko, vi uporno mešate stvarnost i statistiku. Danas se ne meri dubina
problema, već domet objave.“
„Ali most puca!“
„Da li ste ga označili na fotografiji?“
„Nisam.“
„Eto zašto puca u tišini.“
Odbornici zakucaše telefonima o sto, kao da udaraju pečat na istorijsku odluku.
Usledio je konkurs za „Najfotogeničniju rupu godine“. Građani su kratere
ukrašavali cvećem, lampionima i ukrasnim trakama. Pobednička rupa dobi
spomen-ploču:
Ovde je narod prvi put osetio moć digitalne demokratije.
Biblioteka je u međuvremenu zatvorena zbog nedostatka reakcija. Knjige su iznete
na trg i poređane kao staro gvožđe.
„Šta ćemo sa njima?“ upita bibliotekarka.
„Napravite dekorativni zid za selfije“, predloži Haštagova.
Te večeri građani su se fotografisali ispred Dostojevskog i Andrića, ne otvorivši
nijednu knjigu. Književnost je konačno postala korisna: služila je kao pozadina.
Kako je vreme prolazilo, ljudi su počeli da kupuju pratioce. Nekada su se kupovali
glasovi; sada su se kupovali palčevi. Na pijaci su se, pored sira i paprike, prodavali
paketi od sto, hiljadu i deset hiljada lajkova.
„Dajte mi pola kile mladog sira i pet stotina srca“, govorila je jedna žena.
„Srca su danas poskupela“, odgovarao je trgovac. „Pred izbore uvek skoče.“
Najveći događaj godine bila je svečana sednica povodom deset hiljada pratilaca.
Opštinska sala blistala je od ekrana, a predsednik Lajkoslav izašao je za govornicu
u odelu ukrašenom sitnim srebrnim srcima.
„Građani Lajkograda“, uzviknu on, „danas smo prestigli susednu opštinu po broju
pratilaca! Neka se zna da smo najvoljenije mesto u okrugu!“
U tom trenutku zatutnja zemlja. Pukla je glavna vodovodna cev. Voda šiknu
ulicama, šahtovi se otvoriše kao gladna usta, a ljudi potrčaše ka opštini.
„Predsedniče! Poplava!“
Lajkoslav mirno pogleda telefon.
„Koliko reakcija ima objava?“
„Dvadeset tri.“
„Nažalost“, reče tiho, „narod još nije dovoljno zainteresovan.“
Dok je voda nadolazila, gospođa Haštagova postavi novu objavu:
Da li podržavate hitnu intervenciju? Glasajte srcem.
Do ponoći objava sakupi četrdeset lajkova i dva ljuta smajlija. Intervencija bi
odložena zbog nedovoljnog angažmana.
Voda je već nosila kante, stolice i dečje igračke. Na trgu je plutao natpis „Lajkuj
svoj grad“.
Baka Milica stajala je u vodi do kolena i tiho rekla:
„Deco, izgleda da ćemo se udaviti, ali bar nećemo biti nevidljivi.“
Tada Viralije, sa ushićenjem ratnog izveštača, podiže telefon.
„Ne pomerajte se. Svetlo je savršeno.“
Sutradan su novine Lajkogradski glasnik objavile naslov:
„Istorijski uspeh! Poplava oborila rekord u pregledima.“
Ispod naslova stajala je fotografija predsednika u gumenim čizmama pored bujice,
sa natpisom:
„Sa narodom i u najviralnijim trenucima.“
Narod je, po starom običaju, pritisnuo srce.
Te večeri grad je ostao bez vode, ali ne i bez samozadovoljstva. Opština je dostigla
deset hiljada pratilaca, a predsednik je, okružen kamerama, izjavio da je „narod još
jednom pokazao zrelost i digitalno jedinstvo“. Dok su građani stajali u redu sa
praznim kantama, na ogromnom ekranu treptalo je obaveštenje: „Hvala vam na
podršci!“
I tada sam razumela najveću nesreću našeg Lajkograda: nije on ostao bez vode;
ostao je bez stida. Jer u mestu u kojem je privid postao važniji od života, čak i
poplava služi samo kao dobra fotografija.
JOVANA LAZAREVIĆ
PRVA NAGRADA NA „NUŠIĆIJADI“ ZA 2026. GODINU
DIJALOG
Toliko si dugo opanjkavao Gospodara– te on je tiranin, te on neće da razgovara sa
narodom, a eto te sad u njegovim privatnim odajama gde možeš da govoriš šta ti
duša ište. A sad nemaš šta da kažeš? Da te nije strah? Ma gde vi bezobraznici znate
za strah… Može biti gadno ti je da govoriš sa mnom? Biće da je to. Neka, neka,
pričaće Gospodar sa tobom iako ti nećeš sa njim. Nikada se nisam plašio da
pogledam neistomišljenika u oči i kažem šta imam. A još manje se plašim da
saslušam neistomišljenika. Zato me Narod toliko voli. Nemoj da se ceriš kurjački,
ne priliči ti. Misliš da me ne voli? Evo najnovijih istraživanja javnog mnjenja, sve
crno na belo, gledaj! Skrećeš pogled? Kažeš da se manem papira sa brojkama i
izađem na ulicu ako me toliko vole? Zašto da izlazim na ulicu kad razgovaram
sada sa tobom? Ja bih mogao ovako svako veče da razgovaram, neću da spavam
ako treba tupeći zube u priči za dobrobit Naroda. Opet se keziš, zloba ti iz očiju
izbija. Valjalo bi da tebi neko malo zube istupi za dobrobit naroda. Sad se smeješ
što ne spavam, misliš da lažem?! Kao da ne znaš koliko besanih noći provodim
radeći za Narod! Narod, Narod, tako je, vidim zanemeo si na pomen! Sad kao da ti
iz očiju izbija strah. Sa pravom se plašiš, zna Narod koliko si mu napakostio. Treba
da ćutiš kao zaliven i da oboriš pogled, ali me ipak prkosno gledaš. Velike ste
protuve vi opozicionari, to ti se na licu vidi. Crte lica su ti lopovske kako je pisao
Lombrozo. Smej se, smej se, zna Gospodar sve to, čitao je i učio za razliku od vas
neukih dripaca i nasilnika. Vidim kako si se izobličio od zlobe! Šta kažeš, ne
spavam jer me grize sasvest?! Mene?! Sad si preterao šljamu, ja pružim ruku
demokratskog pomirenja, a ti je pljuneš. Ali neka, sad ćeš videti da ta ruka može i
drugačije. Ne smej se, kad te opalim dlanom izbiću ti te krvave zube. Ne smej se
kad govorim! Ma dolazi ‘vamo da ti ja pokažem kako Vladar bije, majku ti…
(zvuk razbijanja stakla)
U kabinet uleće zadihan ađutant nakon kratkog i odsečnog kucanja: „Vaše
Visočanstvo, mislili smo da ste se povukli na počinak…“
„Šta je, šta bleneš?! Vidiš da sam razbio ogledalo! Daj brzo nešto da zavijem ruku i
zovi lekara!“
MARKO M ĆURČIĆ
DRUGA NAGRADA NA „NUŠIĆIJADI“ ZA 2026. GODINU
KORENIČKI REGISTAR POŠTENJA
Kad je Općina Korenica usred turističke sezone objavila Natječaj za poštenog
čovjeka godine, nitko nije bio osobito iznenađen. U Lici se ionako uvijek više
govorilo o poštenju nego o njegovim vlasnicima. Iznenađenje je nastupilo tek kada
se pokazalo da natječaj nije raspisan zbog izbora, nego zbog potrebe.
Naime, revizija je utvrdila da se u općinskoj zgradi već godinama vodi evidencija o
poštenim građanima, ali da je posljednji preminuo još prije petnaest godina. Kako
zakon nije predviđao mogućnost da općina ostane bez ijednog poštenog čovjeka,
nastao je administrativni problem. Obrasci su imali rubriku. Rubrika nije smjela
ostati prazna. Predsjednik povjerenstva, čovjek s iskustvom u svim povjerenstvima
osim onih koja su nešto riješila, objasnio je novinarima da će postupak biti potpuno
transparentan.
– Transparentnost je temelj svakog poštenja – rekao je, gledajući preko tamnih
naočala premda je konferencija održana u vijećnici općinske zgrade, u kojoj su
zastori bili spušteni kako sunce s Plješevice ne bi ometalo ozbiljnost postupka.
Pred općinom su prolazili automobili puni turista na putu prema Plitvičkim
jezerima. Nitko nije zastao. U Korenici su ljudi odavno naučili da se najveće stvari
događaju upravo onda kada ih nitko ne primjećuje. Prijave su pristizale sporo.
Prvog dana nije stigla nijedna.
Drugog dana stiglo je anonimno pismo u kojem je pisalo da se pošten čovjek
nikada ne bi prijavio.
Povjerenstvo je ocijenilo da anonimni autor pokazuje određeni potencijal, ali ga je
diskvalificiralo jer nije dostavio dokaz o prebivalištu.
Tek posljednjeg dana pojavio se Mile.
Bio je umirovljeni knjigovođa. Nosio je izblijedjelu fasciklu i cipele koje su više
puta bile popravljane nego kupljene. Rekao je da je došao pješice iz obližnjeg sela,
jer mu je, kako je dodao, "lakše vjerovati nogama nego obećanjima".
– Zašto ste se prijavili? – upitao je predsjednik.
– Rekli su mi da tražite poštenog čovjeka. Pomislio sam da pomognem.
Članovi povjerenstva međusobno su se pogledali.
Odgovor je bio sumnjivo jednostavan.
Tražili su potvrdu da nije osuđivan.
Donio ju je.
Tražili su potvrdu da nije bio član nijednog upravnog odbora.
Donio ju je.
Tražili su potvrdu da nema dugovanja.
Donio ju je.
Tražili su potvrdu da nikome nije ostao dužan ni cent.
Donio je popis ljudi koji su to vlastoručno potvrdili.
Predsjednik povjerenstva počeo se mrštiti.
– Gospodine Mile, sve ste ovo pribavili za tri dana?
– Jesam.
– Kako?
– Obišao sam ljude. U Lici još uvijek nisu toliko udaljeni da se ne bi moglo
pokucati na vrata.
Povjerenstvo je zapisalo: "Kandidat pokazuje neuobičajenu sklonost izravnom
rješavanju problema."
Zatim su uslijedili razgovori sa susjedima.
Jedna susjeda rekla je da je Mile jednom vratio novčanik pun novca koji je ispao
turistu na benzinskoj postaji.
Druga je potvrdila da je pronašao omotnicu s mirovinom i odnio je vlasniku.
Treća je izjavila da nikada nije zauzeo dva parkirna mjesta, čak ni usred kolovoza
kada se Korenica napuni automobilima stranih registracija.
To je već izazvalo ozbiljnu sumnju.
– Nitko nije baš toliko dobar – šapnuo je jedan član povjerenstva.
Povjerenstvo je odlučilo angažirati neovisnog stručnjaka.
Stručnjak je sedam dana pratio Milu.
Izvješće je bilo porazno.
Ne prima mito. Ne traži vezu. Strpljivo čeka red. Plaća porez. Vraća kusur ako mu
prodavač pogreškom vrati više."
Predsjednik je pročitao izvješće tri puta.
– Ovo nije prirodno.
Sjednica je trajala šest sati.
Netko je predložio da se Mile proglasi pobjednikom.
Drugi je upozorio da bi to moglo stvoriti opasan presedan.
– Zamislite da građani pomisle kako se poštenje isplati.
U dvorani je zavladala neugodna tišina.
Tajnik povjerenstva predložio je kompromis.
– Hajdemo provjeriti motive.
Mile je ponovno pozvan.
– Recite iskreno, što očekujete ako pobijedite?
– Ništa.
– Kako ništa?
– Rekli ste da tražite poštenog čovjeka. Nisam znao da se nešto dobiva.
Članovi povjerenstva užurbano su zapisivali.
"Kandidat prikriva stvarne namjere."
Nakon toga zatražili su psihološko vještačenje.
Psiholog je zaključio da kandidat pokazuje zabrinjavajući nedostatak pohlepe,
izraženu potrebu da govori istinu i kroničnu nesposobnost da se snađe.
Povjerenstvo je napokon dobilo ono što mu je trebalo.
Na završnoj sjednici jednoglasno je usvojen zaključak:
"Kandidat ne ispunjava uvjete natječaja jer svojim ponašanjem znatno odstupa od
prosječnog građanina te se njegovo poštenje ne može smatrati reprezentativnim."
Natječaj je poništen.
U obrazloženju je pisalo da na području Općine Korenica trenutačno ne postoji
odgovarajući kandidat.
Kad su se istoga dana posljednji autobusi s turistima izgubili prema Plitvičkim
jezerima, a vrhovi Plješevice potonuli u večernju izmaglicu, u općinskoj zgradi
ugašena su svjetla.
Rubrika u registru ostala je prazna.
Ali administracija je bila zadovoljna.
Pokraj prazne rubrike stajao je pečat.
A u zemlji u kojoj pečat postoji, praznina se odavno smatra uredno popunjenom.
MARIN BUOVAC
TREĆA NAGRADA NA „NUŠIĆIJADI“ ZA 2026. GODINU
PAS KOJI GOVORI
Teškom mukom sam prežalila moga Fifija, pa sam odlučila da nabavim novog
ljubimca.
U prodavnici mi je pažnju privukao jedan preslatki šnaucer. Posebno što je njegova
cena bila izrazito niža od svih drugih pasa.
– To vam je pas koji govori- pojasnio mi je pristupačnu cenu prodavac.
– Pas koji govori?!- bila sam iskreno iznenađena. – Pa zar to…ne povećava
njegovu cenu?
Prodavac je samo slegao ramenima.
– Pa zašto sada nešto ne kaže?- pomazila sam kuče koje je radosno mahalo repom.
– Priča isključivo nasamo- reče prodavac. – Ne voli publiku, valjda…
Kupila sam slatkog šnaucera , dovela ga kući i dočekala da smo najzad sami.
– Šta bleneš u mene kao budala?- iznenada je progovorio, neočekivano jakim i
dubokim glasom .- Vi ljudi ste šou živi…Svi vi stalno pričate, samo meljete, a
kada neka životinja nauči vaš glupi jezik odmah je to vama čudo neviđeno..
– Jao pa ti zaista pričaš!- oduševila sam se. – Pa mi ćemo sada moći da pričamo… o
svemu i svačemu…
– Da se mi na početku nešto dogovorimo- prekinuo me je šnaucer. – Ja ne volim da
brbljam bez veze kao vi ljudi…Ako imaš nešto ozbiljno i pametno, ali baš baš
pametno, možeš da mi se obratiš…
– Pa kako si naučio da govoriš?- obuzela me je radoznalost.
– E i to moramo da se dogovorimo.. Pitanja ako želiš slobodno postavljaj svojoj
veštačkoj inteligenciji…Ja stvarno nemam vremena za intervjue i kvizove sa vama
ljudima…
Moj šnaucer je izgleda bio neki mrgud. Ali nadala sam se da će se brzo opustiti i
privići na novu sredinu.
Noć je nosila nove izazove.
– Žedan sam!- prolomio se neki jak i dubok glas, i probudio me iz najslađeg sna.
Dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava, ponovo se prolomio glas.
– Ćuješ li šta ti kažem! Žedan sam!!
Ustala sam i donela mu vode.
– Ne moraš baš toliko da se dereš- nisam mogla da ne prokomentarišem.
– A kako drugačije?! Spavaš kao top! Treba li da ja ovde umrem od žeđi?!
Nisam htela da se raspravljam sa kučetom u gluvo doba noći i vratila sam se u
krevet.
Počeo je najzad da me hvata san kada se prolomio već poznati jaki glas.
– Gladan sam!
Pravila sam se da spavam, ali on je nastavio da se dernja.
– Gladan sam!! Alo! Umirem od gladi!!!
Morala sam ponovo da ustanem.
– Hvala bogu da si se nakanila!- nije me štedeo moj novi ljubimac.- Stvarno spavaš
kao top!
– Imaš li još neku želju?- pitala sam ga neskriveno ironičnom glasom.
– Ne moraš da budeš neljubazna- odjednom je snizio ton.- Ja sam samo malo i
nemoćno biće, zavisno od tuđe pomoći.. Misliš da je lako..biti ceo život potpuno
nemoćan…
Uspeo je i krivicu da mi nabije.
I jedva sam ponovo zaspala.
– Piški mi seee!- prolomio se poznati glas- sirena.
Skočila sam iz kreveta od jačine zvuka.
– Pa zar nisi piškio kad smo dolazili kući?- pitala sam povišenim glasom.
– Nalivaš me cele noć vodom i oćekuješ da više nikad ne piškim…Jel treba da
puknem?!
Pogledala sam na sat. Četiri i petnaest. Napolju je padala kiša.
Fifija sam ranije izvodila tek oko šest. Nova pravila.
Obukla sam se, obula čizme, uzela mantil i kišobran, i zakačila mu povodac.
– Više mi se ne piški- reče pas mirnim glasom .- Umoran sam. Laku noć.
…
– Dobar dan gospođo, vi ste bili juče kod nas..? U čemu je problem?
– Ma sve je super… nego sam se predomislila. Želela bih da vratim ovog vašeg psa
koji govori…i da ga zamenim za …na primer…bilo koju ribicu… Uz bilo koju
doplatu…
SLOBODAN SIMIĆ
NEBESKI KONSENZUS
Niko u skupštinskoj sali nije mogao da veruje sopstvenim očima, a još manje
ušima.
Godinama su te iste klupe bile poprište epskih bitaka. Upućivane su kletve, čupani
su mikrofoni, polivalo se vodom, a u nekoliko navrata obezbeđenje je uz veliki
napor razdvajalo zavađene lidere koji su fizički pokušavali da dokažu čiji je
program patriotskiji.
Sednica koja je započela kao i sve prethodne – uz dobacivanja, uvrede i uobičajene
pretnje da će neko „najzad sve da raskrinka“ – odjednom je dobila potpuno
neočekivan, gotovo nadrealan tok.
Poslanici vlasti i opozicije prestali su da viču jedni na druge. Nije bilo povreda
Poslovnika, nije bilo zahteva za pauzu, niti poznatog udaranja po klupama. U sali
je zavladala gotovo svečana – grobna tišina.
A onda – čudo. Prvi je po toj tački dnevnog reda za govornicu izašao šef
opozicione Partije demokratskog delovanja. Umesto uobičajenog svaljivanja drvlja
i kamenja, njegov glas je bio čudno milozvučan:
– Iako se sa vladajućom većinom razlikujemo u brojnim pitanjima i imamo
suprotstavljene ideološke poglede, odlučili smo da podržimo predlog Partije
progresa i prosperiteta. U ovim teškim trenucima, kada je zemlja izložena snažnim
spoljnim pritiscima, neophodno je jedinstveno delovanje!
Poslanici vlasti nagradili su ga dugim, gromoglasnim aplauzom. Neki su čak
oborili pogled od iznenađenja.
Za njim je, brišući zamišljenu suzu u oku, izašao predsednik poslaničke grupe
vladajuće Partije socijalne pravde:
– Izražavam duboko zadovoljstvo zbog visokog stepena podudarnih stavova.
Danas pokazujemo zrelost i odgovornost u vreme kad pred našom zemljom stoje
brojna i teška iskušenja nametnuta od stranih centara moći. Vreme je da ostavimo
po strani podele i nastupimo složno!
Ovoga puta aplauz je stigao iz opozicionih klupa. Sednica je nastavljena u
atmosferi gotovo bratske ljubavi. Poslanici su jedni drugima velikodušno ustupali
vreme za diskusiju. Osmesi su se razmenjivali preko nekadašnjih rovova, a
donedavno najljući politički protivnici viđeni su kako u skupštinskom restoranu
zajedno piju kafu i prijateljski se tapšu po ramenima.
Mediji su bukvalno eksplodirali od ushićenja. Izveštači su se uplašili da su zalutali
u parlament neke skandinavske države. Naslovi su vrištali o „Danu kada su
prestale podele“. Televizijski komentatori su u ekstazi izveštavali da su se narodni
predstavnici konačno izdigli iznad uskih partijskih interesa.
Patriotski analitičari su u studijima svečano klimali glavama, a na društvenim
mrežama masovno su se delile poruke: „Daj, Bože, da se Srbi slože!“ i „Samo
sloga Srbina spasava!“. Svim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima dokazano je da
zlokobna parola „Srbe na Srbe!“ više ne važi. Domaći teoretičari su ocenili da su
se Srbi uoči velikog nacionalnog praznika konačno ujedinili i dorasli tome da budu
saboran, pa i izabrani – nebeski narod.
Građani ispred malih ekrana trljali su oči, na ivici da zaplaču od sreće što
doživljavaju moralno vaskrsenje kroz jedinstvo svojih političkih vođa. Svi su se sa
zebnjom i strahopoštovanjem pitali šta je to toliko sudbonosno uspelo da pomiri
zavađene tabore: odbrana državnih granica? Velika istorijska reforma? Rešenje
nacionalnog pitanja?
Kada je došlo vreme za glasanje, predsedavajući je svečano saopštio: – Molim
narodne poslanike da se izjasne.
Na velikom semaforu su se za nekoliko sekundi upalile lampice. Za – 200. Protiv –
0. Uzdržanih – 0.
Sala je odjeknula od oduševljenja. Poslanici su ustali na noge, pozdravili rezultat
dugotrajnim aplauzom, a pali su i srdačni, iskreni zagrljaji.
Odgovor na pitanje šta je to istorijsko ujedinilo zavađenu braću stigao je nekoliko
minuta kasnije, kada je zvanično objavljen tekst usvojenog zakona.
Njime su plate narodnih poslanika – udvostručene.
Ispostavilo se da su posle godina žestokih sukoba, međusobnih optužbi, kletvi i
nepremostivih ideoloških razlika, vlast i opozicija ipak uspele da pronađu
zajednički jezik. I zajednički interes.
Politički protivnici su se već sutradan vratili starim dobrim navikama. Opet su se
svađali, vređali, optuživali za izdaju i čupali mikrofone. Ali u parlamentarnoj
istoriji ostao je zabeležen onaj slavni, gotovo sveti dan kada su svi bili kao jedan.
A narod je konačno dobio odgovor na vekovno pitanje: šta je to što jedino može da
pomiri i ujedini njegove predstavnike.
ALEKSANDAR ČOTRIĆ
LEKOVITA KULTURA
Toma, novopostavljeni direktor Doma kulture, zavaljen u velikoj kožnoj fotelji, s
nogama na stolu, puši i gleda u sliku predsednika države koja, malo nakrivo, visi
na susednom zidu. Iz telefona se čuje poznati zvuk. Samo da mu se Kvrgavi javi,
pa će posle lako.
– Alo – iz slušalice se najzad začu hrapavi glas.
– Halo, Kvrgavi! Ovde Toma, direktor Doma kulture. – Toma povuče dim cigarete.
Dunu i dim odlete u predsednikovo lice na slici.
– E, ćao, Tomo!
– Kako si, brate, kako ide navijanje? – upita Toma.
– Pa znaš, buraz, dobro ti je to. Prebijemo koga treba, podmetnemo šta treba,
razbijemo šta treba, sve što šef naredi – brunda glas iz slušalice. A onda se začu
nešto drugo: ŠMRRRK!
Toma prepozna taj zvuk i malo se namršti. Nikada nije odobravao to… to što
šmrču. Mada, skoro je, posle koktel-zabave koju je priredila njegova stranka, i sam
probao to čudo i, morao je priznati, dopalo mu se.
– Kako ti je sin? – upita, praveći se da ništa nije primetio.
– E, matori, super je, puni trinaes’, polako ću da ga uvodim u pos’o. Nego, sve mi
traži firmirane gilje, pa ja pošaljem ove moje mlade nade, mlade navijače, maznu
oni to začas.
– He-he, snađi se pa živi. Nego, znaš li zašto te zovem? – Toma nervozno ugasi
cigaretu.
– Što?
– Šef je naredio da ti nađem posao.
– Aaaaaa, da, ost’o mi dužan nešto – reče glas.
– Smislio sam ti radno mesto u Domu kulture.
– U Domu kulture?! – zaprepasti se glas.
– Da. Bićeš urednik književnog programa!
– Uuuu, matori, gde baš to?! Znaš da sam jedva naučio da čitam. I to polovično.
Ha-ha-ha! – zaceni se od smeha. – Probali da me opismene, al’ nisam se dao! Ha-
ha-ha, grok-grok! – A onda se uozbilji, pa upita: – Kol’ka plata?
– Za tebe, hiljadu i po evra, tako je naredio šef – procedi direktor.
– Aaa, malo je soma i po evra, brate. Mora više.
– Dve hiljade?! – reče Toma i opsova u sebi jer je računao na onih petsto evra koje
bi svakog meseca zadržao za sebe.
– Kol’ko se radi? ŠMRRRRK!
– Ma, kad dođeš na posao, došao si. Bez obaveza. Pisci ionako samo smaraju.
– Ajde, može.
– Super, Kvrgavi. Dođi sutra.
– Važi, brate. Moram samo prvo da skoknem do kuće jednog novinara. Mnogo
nervira šefa. Stalno nešto istražuje, pa da ga malo protresem. Onako, domaćinski
eksplozivno, ha-ha-ha, grok-grok!
– Ako, ako, vidimo se kad završiš – odsutno reče Toma.
– Ćao, matori! – grunu glas i prekinu vezu.
– Ćao! – direktor ustade i obrisa prašinu s predsednikove slike, istim brzim
pokretom kojim je donedavno brisao pločice kada bi završio s ugradnjom. A onda
osta da se divi predsednikovom liku, kao što se nekada divio novopostavljenim
pločicama u toaletu.
***
Zvuk telefona prenuo je Tomu iz slatkog dremeža u koji je utonuo posle obilnog
ručka s gradonačelnikom, doskorašnjim kolegom s keramičarskih poslova kojima
su se bavili pre nego što su se učlanili u partiju. Zamalo da padne s fotelje.Sočno
opsova, pa se javi:
– Halo!
– H-halo, dobar dan! – Jedva čujni glas iz telefona je oklevao. – Molio bih
gospodina Tomu.
– Ja sam! – viknu Toma. – Ko je to?!
– Ovde Saša Todorović, pisac.
– Dobro veče, Saša – procedi direktor, pa se prezrivo naceri. – Kako je piscima
danas?
Smatrao je da su pisci, kao i svi umetnici, obični džabalebaroši. Sve bi on to
ukinuo samo kada zbog toga ne bi ostao bez direktorskog mesta.
– Pa… ovaj… ovo nije sjajno vreme za pisce. He-he, kao što kaže moj aforizam:
Kultura je lekovita. Dobijamo je na kašičicu.
– Zeeev! – Direktor zevnu i gurnu mali prst u uvo, misleći o parama koje će strpati
u džep kada bude organizovao sledeću Prasićijadu. Nije čuo ni reč onoga što mu je
taj dosadni pisac rekao. – Mhm, da… Kako ide pisanje?
– Onako… – uzdahnu glas. – Dugo nisam dobio nagradu u Srbiji. Znate, morate
biti podobni. A ni biblioteke me ne zovu. Podobni pisci ćute, a nepodobni trpe.
– Mhm, znam. – Toma izvadi prst iz uva i poče da ga razgleda.
– Kod nas mi se knjige ne prodaju baš sjajno. Traži se laka literatura, laka zabava.
Ali nekoliko zemalja otkupilo je prava za prevođenje moje poslednje objavljene
knjige. Pišu: „Književno otkrovenje“, „Budući klasik iz Srbije“. Ali ni ti honorari
nisu dovoljni za normalan život. Potroše se.
– Lepo. Nego, zašto me zoveš?
– Ovaj… hteo bih da pitam, ako ne smetam… Da li, molim vas, postoji mogućnost
da predstavim svoju novu knjigu u Domu kulture?
– Ajd’, smislićemo nešto – reče Toma samo da što pre otkači dosadnjakovića. –
Nego, koliko tražiš za honorar?
– P-pa, to obično bude pedesetak evra – plašljivo promuca glas. – Ovaj… ako bih
mogao… ovaj… molim… da pokrijem putne troškove i da mi možda ostane za
obrok.
– Pedeset evra?! – urliknu direktor. – Mnogo je to! Nemam para. Upravo sam
zaposlio novog urednika književnog programa. Ne mogu ti dati nijedan jedini
dinar! Znaš kakvo je stanje u kulturi…
– Znam – zadrhta glas.
– Uzmi ili ostavi.
– Dobro, može, gospodine Tomo. Samo bih zamolio, ukoliko je moguće, da
predstavljanje knjige bude posle 14 časova.
– Zašto?
– Pa, kako da vam kažem… ovaj, malo mi je neprijatno… Moram da odem po
ručak u narodnu kuhinju. Ako ne odem, toga dana neću jesti.
– A, dobro. Može posle 14 časova – odbrusi direktor.
– Dogovoreno. Doviđenja, gospodine Tomo! – Glas zadrhta, pa nestade.
– Zbogom! – direktor prekinu poziv i s ponosom pogleda u sliku predsednika.
Pomisli kako je jednom ugradio pločicu koja je baš podsećala na njega. I ona je
bila malo nakriva.
ALEKSANDRA FILIPOVIĆ
FRIZERSKE USLUGE
Rešena da kosu ofarbam i ošišam pre odlaska na put, pozvala sam frizerku kako
bih zakazala termin.
Međutim, ona mi je rekla da trenutno ne radi jer je na odmoru i predložila da mi
zakaže kod svoje koleginice. Mada nevoljno, ipak sam pristala.
U poređenju sa tim ko nas u životu sve farba i šiša – tj. ne šiša ni dva posto –
odluka da svoju glavu stavim u ruke frizerkine koleginice je mačji kašalj. Čak i da
nešto pođe po zlu, rezultati njenog rada uvek se mogu lako ispraviti.
Dok posle rada onih drugih, koji odlučuju o sudbini glava celog jednog naroda,
uglavnom ostaju trajne posledice, mi ipak više brinemo o tome da ne pogrešimo u
izboru frizerke.
MAJA ĐUKANOVIĆ OSMANČEVIĆ
POVRATNIK
„Poštovani gledaoci pred nama je još nekoliko naših ljudi koji su rešili da se iz
inostranstva vrate u svoju domovinu. Država je rešila da im da posao i uslove rada
mnogo bolje nego na trulom Zapadu! Pa da čujemo ove heroje koji se pokajali
odlaska tamo gde Sunce tuđeg neba ne grije kao ovo naše! Gospodine, kako se
zovete?“
„Dragan Maksimović“
„Dragi Dragane, šta ste po zanimanju?“
„Neurohirurg.“
„Odlično! To je jedno od zanimanja koja su najpotrebnija majci Srbiji! Recite nam,
kako vam se dopada ovde kod nas?“
„Lepo je. Ovde sam odrastao, normalno je da mi se dopada“
„Tako je! Da li ste u braku i imate li dece?“
„Oženjen sam. Otac sam dvoje dece“
„Dva mala Srpčeta, takoreći! Dragane, kad počinjete sa radom?“
„Sledećeg ponedeljka. Papirologija je gotova, samo da krenem“
„Samo da krenete, tako je! Potrebno nam je takvo znanje! Recite nam iskreno, da li
vam je bilo teško tamo daleko od rodnog kraja?“
„Jeste. Mogu reći da se nisam snašao“
„Recite i dvaput, slobodno! Nigde nema naše zemlje! Iz kog inostranstva
dolazite?“
„Iz Švedske“
„Iz zemlje bez srca i duše, samo led ledeni! Pa dobrodošli vi nama Dragane, dragi!
Recite nam još samo koliko ste dugo patili u Švedskoj?“
„Tri dana“
„Dragana izgleda drma trema pa pravi lapsuse. Hteli ste reći 3 godine?“
„Ne, 3 dana“
„Bili ste gastarbajter samo 3 dana?!“
„Tačno.“
„Kako bre samo toliko?“
„Vidite, ja sam ovde godinama pokušavao da nađem posao u struci. Evo u maju će
biti 10 godina od kraja specijalizacije. Radio sam svašta. Neko vreme nosio gajbe.
Bio i u perionici automobila. Ali od posla u neurohirurgiji – mućak! I onda sam
video da je država počela da zapošljava ali samo naše stručnjake koji žive preko.
Mi ovdašnji kao da smo koze čuvali. Zato smo ja i porodica pre 3 dana otišli u
Švedsku i čim smo stigli tamo, odmah smo se javili Vladi Srbije sa željom da se
kao vrhunski stručnjak za neurogirgiju, vratim u majku Srbiju.“
„I oni vam dali posao?“
„Nismo stigli da popijemo ni espreso.“
„Dragane, šta mislite, da li su Srbiji potrebni i nuklearni fizičari koji bi da se vrate
iz pečalbe?“
„Mislite novinari?“
„Ne. Ja sam nuklearni fizičar, a samo radim kao novinar.“
„Probajte sa Švajcarskom. Švedska je već bila u vestima.“
MIODRAG STOŠIĆ
