KNJIŽEVNO VEČE
Aleksandar Čotrić
PRVO MESTO NA 58. ČIVIJADI U ŠAPCU 2026
Prvi put sam došao u taj grad, a povod je bio i više nego svečan – gostovanje na književnoj večeri u mesnoj biblioteci. Pošto sam se obreo u centru, s knjigom pod pazuhom i uzvišenim osećajem kulturne misije, trebalo je da pronađem mesto dešavanja. Spazio sam jednu devojku s telefonom u ruci.
– Izvinite, gde se nalazi biblioteka? – upitao sam.
– „Biblioteka?“ Au, brate, ne znam ti ja to. Da si me pitao za neki salon lepote, nargila bar ili kafić, pa i ajde. Čekaj… je l’ to onaj novi klub u kojem gostuje Tara Tigrica?
– Ne, institucija kulture. Knjige, znaš… – pokušao sam da objasnim.
– Aha. Pa potraži na internetu knjigu, šta ćeš tamo?! -promrmljala je i nastavila da skroluje.
Rešen da pronađem nekog iz „stare garde“ obratio sam se gospodinu od pedesetak godina koji je upravo „studirao“ neki bilten na klupi.
– Tražim biblioteku, kako da dođem do nje?
– Oho, umetnik. Vidi, imaš od prilike kilometar. Sad ću da ti objasnim, lako je. Idi pravo pored ove kladionice s belim slovima na crvenoj podlozi. Kad prođeš, skrenućeš levo kod „Sportina“. To ti je ona u kojoj, kad se registruješ, imaš besplatne spinove.
– Dobro – slušao sam pažljivo – a onda?
– A onda ćeš videti tri kladionice, jednu do druge. Ovu srednju preskoči, tu je loš aparat, nego prođi ove dve i stižeš do…
– Biblioteke? – ponadao sam se.
– Ma, kakvi, tad stižeš do jedne ogromne kladionice, sa žutim svetlećim natpisom i dva ekrana u izlogu. Ne možeš da promašiš, blješti ko Las Vegas. E tu pređeš preko puta, gde ti…
– Kladionica? -prekinuo sam ga sa blagim osećajem vrtoglavice.
– Tako je, sinko! Videćeš „Klabeting“, plavo- bela. Tu slobodno prođi krpoz pasaž. U tom unutrašnjem dvorištu, u senci dva uplatna mesta, nalazi ti se biblioteka. Sramota, smestili su je tamo, da teško pronađe čovek koji ne igra sistem.
Uradio sam sve kako mi je ljubazni zaljubljenik u igre na sreću objasnio. Prošao sam kroz pasaž, vođen mirisom espresa, i uspeo da pronađem to famozno unutrašnje dvorište. Ali, biblioteku nisam pronašao. Na mestu gde se nekad stajali Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, sada je veliki neonski natpis:“Bibliobet“.
Stupio sam unutra. Iza pulta sedela je ista ona gospođa koju sam gledao na slici sa sajta biblioteke, samo je umesto naočara za čitanje imala blutut slušalicu.
– Dobro veče – rekao sam zatečeno. – Ja sam pisac… Došao sam na književno veče – dogovoreno je još pre tri meseca.
– Žena me je pogledala, uzdahnula, pa tiho, da novi šef ne čuje, šapnula:
– Biblioteka je zatvorena i za nju se traži novi prostor. Ali ako hočeš, imaš od osam sati uživo praćenje trka pasa. A dok čekaš da počne, možeš nešto da pročitaš. Onako, za svoju dušu…
POKLON
Rade Đergović
DRUGO MESTO NA 58. ČIVIJADI U ŠAPCU 2026.
Trudim se da budem dobar suprug. I, uglavnom uspevam u tome. Eto, onomad sam svojoj voljenoj za rođendan kupio papagaja, jer ona voli životinje. Ovaj poklon ne iziskuje mnogo novca, a i ne zauzima neki veliki prostor, čime bi ugrozio naš ambijent, s obzirom da posedujemo skromnu garsonjeru. Otkako sam u firmi dobio otkaz, jer je investitor držao nas radnike sve dok je država upumpavala subvencije, većinu vremena provodim sam u stanu, dok je moja supruga vredno radila obezbeđujući egzistenciju za nas oboje. Naravno, i za novog kućnog ljubimca, koga sam u satima dok smo ostajali sami naučio da govori. Ispostavilo se da je to je bila moja velika greška. Papagaj je vremenom postao pravi cinkaroš, iako sam se trudio na vreme da ga nahranim, napojim i pustim da slobodno leti po našoj garsonjeri. Istina, volim da popijem po neku čašicu, ali, to je moj problem. Tako sam mislio sve dok to malo leteće stvorenje nije počelo da me opanjkava kod supruge. Čim bi ona s posla ušla u stan, Pepito, kako sam ga krstio pri kupovini, bi s vrata doviknuo „Mile pije, Mile pije!“. To je bilo sasvim dovoljno da moja draga osipe paljbu uz obaveznu konstataciju kako ona izgara na poslu, dok ja kod kuće pijančim. Danima se taj scenario ponavljao, sve dok nisam rešio da se otarasim alkohola. Bar dok je to malo pernato čudo u zajednici sa nama.
Onda je došao i moj rođendan. Supruga je poželela da me obraduje nekim poklonom, a ja sam, takođe kao ljubitelj životinja, poželeo da imam mačku. Žena je, vraćajući se iz firme, usput našla jedno lepo, odraslo šareno mače i donela ga sa sobom. Usput je kupila roze mašinicu i uručila mi ono što sam poželeo. Kao što sam i očekivao, mače je vrlo brzo, već treći dan, omrsilo brke, smazavši Pepita. Sva sreća da je taj čin obavljen u prisustvu moje supruge, a ja sam se u znak tuge zbog odlaska Pepita opet vratio čašici. Koliko znam, mačke ne govore.
ZAMENA
Bojan Ljubenović
TREĆE MESTO NA 58. ČIVIJADI U ŠAPCU
U našoj bolnici nestalo je hirurga. Ranije nam se dešavalo da nestane zavoja, lekova ili krvi ali hirurga nikada.
Sada se i to desilo, poslednji hirurg je prošle nedelje dao otkaz i otišao u Nemačku. Direktor se našao u nebranom grožđu, brzo je raspisao konkurs za novog ali se niko nije javio. Situacija je postajala krajnje ozbiljna, bolnica se punila pacijentima, bilo je i hitnih slučajeva ali nismo imali nikoga da ih operiše.
Zato je direktor sazvao hitan sastanak svih zaposlenih sa samo jednom tačkom dnevnog reda – pronaći novog hirurga.
– Dragane, bi li ti mogao da budeš hirurg dok se ne malo snađemo?, pitao je direktor našeg pedijatra.
– Ja?!, začudio se ovaj – ali šefe ja sam dečji lekar! Plus, užasno se plašim krvi. Vidim li samo kap onesvestim se.
– Neko drugi? – preleteo je direktor pogledom po lekarskom osoblju ali su svi sedeli oborenih glava.
– A ti Draginja? – pitao je iskusnu instrumentarku. – Godinama već asistiraš hirurzima, valjda si nešto naučila?
– Ne dolazi u obzir! – drsnula se ona. – Ja i onako uskoro idem u penziju a posle prelazim u onu privatnu kliniku.
Direktor je u očaju grizao nokte. Više se nije usuđivao da pita bilo koga.
Odjednom, začuo se glas iz zadnjeg reda:
– Možda bih ja mogao, šefe?
Bio je to Miloje, naš radnik u kotlarnici.
– Ti, Miloje? – začudio se direktor.
– Jeste ja, šefe. Vi znate da ja koljem po kućama, krvi se ne plašim, a dok kažeš keks umem da uredim svinju. Pravim i slaninu i čvarke, od mog noža nema oštrijeg u selu…
– Znam, znam Miloje – prekinu ga direktor. – Ali ovo su ljudi, nisu svinje, nezgodno je…
– Dobro, šefe – slegnuo je ramenima Miloje. – Ja sam hteo samo da pomognem, a vi kako hoćete…
Sastanak se završio bez rešenja. A da stvar bude gora za naš problem saznao je i ministar zdravlja.
– Čujem da imaš problem sa hirurgom. – rekao je. – Rešavaj to pod hitno, bliže nam se izbori.
– Ne brinite gospodine ministre, znam šta ću! – sinula je ideja direktoru. – Pozvaću nekog penzionisanog hirurga, s obzirom na visinu penzija rado će da se vrati na posao.
Međutim, nije baš bilo tako. Stari doktor Lazarević odsečno je odbio, a nešto mlađi Jovanović poručio da bi pre sebe skalpelom presekao arteriju nego da se vrati u našu bolnicu.
Posle dva dana ministar zdravlja ponovo je zvao našeg direktora:
– Građani prete pobunom, ako u roku od dva dana ne nađeš hirurga, smenjuj te – zapretio je.
Istog popodneva u kotlarnici naše zdravstvene ustanove zazvonio je telefon.
– Miloje, – začuo se poznati direktorov glas. – Ponesi taj tvoj oštri nož i popni se gore u operacionu salu…
PINOKIJEVE ŽIVOTNE ODLUKE
Željko Žele Jovanović
PRVA NAGRADA „NUŠIĆ- NOVI BEČEJ – SVET 2026“
– Tata, želim da postanem gusar kada porastem! – reče Pinokio starom Đepetu.
Iznenađen ovom izjavom, vešti drvodelja se počeša po sedoj glavi, pa reče:
– Mislim da to neće biti moguće, sine. Ti si za taj poziv prekvalifikovan. Gusari, kao što znamo, imaju jednu drvenu nogu, a ti ih imaš čak dve.
Pinokio se snuždio zbog ovog previda kao da su mu svi brodovi potonuli, iako ih očito nikada neće ni imati. Nakon nekog vremena, vratio se sa novom životnom odlukom.
-Tata, odlučio sam šta ću biti kada porastem! – veselo izjavi. – Biću advokat!
Ova želja se još manje svidela Đepetu nego prethodna, te je odlučio da odmah pristupi njenom gašenju.
– Misliš „drveni advokat”? – upita sina.
– Ne, tata, mislim pravi advokat, sa sve akten-tašnom i odelom! – reče euforično.
– Mislim da ni ta tvoja želja nije ostvariva zbog tvog hendikepa. Advokati često moraju da lažu, a znaš i sam da tebi nos poraste svaki put kada slažeš. Želiš li njime sudiji oko da isteraš? Idi smisli nešto treće – pomalo ljutito reče Đepeto.
Pinokio je otišao u šumu među svojima da porazmisli o trećoj opciji i vratio se tek predveče.
– Tata, smislio sam šta ću biti kada porastem. Pazi – biću političar! – reče Pinokio i zauze odlučan stav.
Đepeto se sada već vidno iznervirao, što je demonstrirao bacajući rende u zid!
– Ništa ti nisi smislio, samo si svoju prvu i drugu želju spojio u jednu! – kiptio je od besa.
Tokom noći Đepeta je grizla savest što se tako burno poneo prema sinu, pa je jako malo spavao. Ujutru je uzeo četku i lak i došao kod Pinokija pod izgovorom da mora da ga prelakira. Dok mu je pažljivim pokretima nanosio lak na telo, nežno je govorio:
– Sine moj, vidiš da si mi kao lutka. Maneken da mi budeš! Možda samo malo da stešeš liniju… Ili drvodelja, kao tvoj stari, a? Šta fali? Zajedničku firmu da otvorimo! „Đepeto i sin”! Ha! Kako ti se čini?
Pinokio je jedno vreme zamišljeno ćutao uživajući u lakiranju, pa naposletku reče:
– A jesi li siguran da ne mogu da budem političar, tata? Pa vidiš da sam premazan!
Đepeto se blago nasmeši na ove sinovljeve reči i, milujući ga očinskim pogledom, reče:
-Da sam želeo da budeš političar, ostavio bih te da budeš balvan.
ODELJENSKA ZAJEDNICA
Zoran Jovanović
DRUGA NAGRADA „NUŠIĆ- NOVI BEČAJ- SVET 2016“
Deco, napravila sam Viber grupu našeg odeljenja – rekla je učiteljica – u njoj ćemo izabrati predsednika odeljenske zajednice. Svi ste u grupi pa prodiskutujte i dajte svoje predloge.
Nekoliko trenutaka kasnije stigla je prva poruka: Đorđe je dodao „Tata“ u grupu. Sledeća poruka glasila je: Nika je dodala „Otac“ u grupu. Onda je Ognjen dodao „Ćale“ a Kjara „Mama posao“. Nastavilo se sa užom i širom rodbinom sve dok mali Perica nije napisao: – „Za predsednika odeljenske zajednice predlažem Jevrosimu. Ona jedina u grupu nije dodala nikoga, što znači da niko od njenih ne radi u opštini i nije član ni jedne politčke partije“.
„Tata“ je prvi napisao odgovor: Moj Đorđe je odličan kandidat, imamo dugogodišnje iskustvo u aktivu stambene zajednice a ukoliko ga izaberete doniraću odeljenju nove stolice.
„Otac“ je prokomentarisao: Samo stolice? Od vas sam gospodine očekivao više, posle toliko godina rada u raznim aktivima. Deco, ukoliko izaberete moju Niku, na njegove stolice njena porodica dodaće i nove školske klupe. Nika ima odlične karakteristike, već u jaslicama nosila je majice kojima je iskazivala podršku rodnoj ravnopravnosti.
„Ćale“ je, citirajući „Tata“, napisao: – Da li su stolice tapacirane, atestirane za sedenje za ovaj uzrast, kako utiču na razvoj kičmenog stuba kod dece? Potom je podvukao odgovor „Otac“ – dokle više sa tom rodnom ravnopravnošću, vaša deca su uvek ravnopravnija od drugih. Na šta će ličiti učionica ako klupe budu u jednoj, stolice u drugoj, zidovi u trećoj, tabla u četvrtoj… imaćemo sve dugine boje. „Mama posao“ uključila se u raspravu: – Gospodo, molim vas, ostavite svoje razmirice za druga mesta, ovo je grupa odeljenske zajednice. Recite Kjari da će mama zakasniti kući, ostaće da radi u gradonačelnikovom kabinetu do večeri. Jevrosima je napustila grupu. Perica je napustio grupu.
Marko je napustio grupu. Katarina je napustila grupu. …. je napustio grupu…Učiteljica je u grupu dodala – Gradonačelnik.
Narednog dana održani su izbori na kojima je za predsednika odeljenske zajednice izabran Aleksa za koga su glasala deca iz drugog odeljenja.
PROBLEMATIČNA LIČNOST
Nenad Perić
Žika Pojedinac bio je ozbiljan društveni problem.
Lepo se oblačio, pristojno ponašao i, što je najgore, govorio svojim rečima.
Nije citirao tuđa mišljenja kao svoja, niti svoja kao tuđa.
Još u vrtiću pokazao je znakove opasne samostalnosti. Kad bi grupa rekla da je nebo plavo, Žika bi pitao otkud kad je rumeno.
Vaspitačice su odmah uočile problem.
„Dete razmišlja“, zapisano je nezvanično u belešci.
Roditelji su pokušavali da ga iščupaju iz problema.
„Nije važno da si u pravu, sine. Važno je da si u većini.“
U školi je odbijao da bubanjem zameni razumevanje. Hteo je da zna zašto je nešto tako.
Takvo ponašanje ozbiljno je usporavalo nastavu.
Na fakultetu je stanje postalo alarmantno.
I dalje je imao mišljenje. Čak sopstveno. I što je najgore – još ga je javno iznosio.
Po završetku studija zaposlio se u državnoj agenciji, ustanovi koja je uspešno radila na očuvanju radnih mesta od rada.
Tamo je načinio kobnu grešku.
Počeo je da izvršava zadatke. Da rešava nagomilane predmete.
Nije ispijao kafe, nije pušio, nije ogovarao kolege i nije učestvovao u višesatnim stručnim sastancima kod aparata za vodu.
Kolektiv je bio zgrožen. Takav čovek remetio je ustaljene dnevne rituale.
Ubrzo je dobio rešenje:
„Prestala je potreba za Vašim angažovanjem.“
Pravi razlog bio je kraći.
Smetao je Peri.
A Pera je bio uzoran radnik.
Nikada nije imao sopstveni stav. Nikada nije remetio san kolektiva.
Naročito onaj koji je redovno praktikovao za radnim stolom.
ISTINA POD NARATIVOM
Branko Božić
Urednik u jednom značajnim novinama dobio je jednog jutra instrukciju, i to ne od bilo koga, već od najznačajnijeg oglašivača. Oglašivač je zaključio da mu istina smeta.
Istina je bila kratka, tiha i neprijatno jasna. Stajala je u jednoj rečenici i nije ostavljala prostor za tumačenje, a bez tumačenja nema ni rasprave ni klikova.
Zato je urednik pozvao svoje saradnike i sugerisao:
„Proširite.“
Od jedne rečenice nastalo je deset tekstova. Svaki saradnik je dodao kontekst, uglove gledanja i „dublje razumevanje“. Istina je ubrzo dobila tumače, publiciste, analitičare, stručnjake i svedoke. Svako je dodao ponešto svoje, da se ne ponavljaju.
Posle nedelju dana niko više nije znao šta je bila prva rečenica. Ali su svi imali mišljenje. Mi smo poznati po tome da imamo mišljenje o svemu, a svest o čemu.
Urednik je samozadovoljno zatvorio novine, spustio naočare i uz osmeh rekao svom sinu, zameniku glavnog i odgovornog urednika:
„Eto, isprobani model. Opet sam uklonio istinu viškom narativa.“
TEHNOLOŠKI VIŠAK
Miodrag Stošić
Poslodavac je napisao oglas za posao koristeći veštačku inteligenciju.
Ja sam na njegov oglas koji je napisala veštačka inteligencija, poslao svoju biografiju koju je napisala veštačka inteligencija.
Kada je moja biografija napisana veštačkom inteligencijom stigla na adresu poslodavca on ju je poslao svojoj veštačkoj inteligenciji da je pročita i oceni.
Veštačkoj inteligenciji mog poslodavca dopala se moja biografija koju je napisala moja veštačka inteligencija. Njegova veštačka inteligencija zakazala mi je sastanak mejlom. Odgovorio sam mejlom koji je sastavila moja veštačka inteligencija.
Dana kada je trebalo da se sastanemo, i ja i poslodavac dobili smo mejl koji je napisala veštačka inteligencija. Rekla je da šefova veštačka inteligencija zaposlila moju veštačku inteligenciju a da ja i šef više nismo potrebni.
Proglašeni smo za tehnološki višak.
Hteli smo da tužimo veštačku inteligenciju. Ipak smo odustali, jer smo shvatili da ni on ni ja ne umemo da napišemo tužbu bez pomoći veštačke inteligencije.
EDUKACIJA
Lela Milosavljević
U skladu sa potrebama svake firme redovno i kontinuirano se rade interne edukacije i dokvalifikacije. Kako iz oblasti struke tako i iz oblasti organizacije. U praksi su se najisplativije pokazale organizacione edukacije za došefčiće, prišefčiće i zašefčiće.
Najteže je položiti za došefčića, te za to nije dovoljno biti edukovan, već se mora imati i genetska sklonost i urođeni talenat. Takvi kandidati moraju biti lišeni ličnog stava i mišljenja, i u svako doba znati Šefenaš, Oni postaju, i najčešće ostaju večiti zamenici. Ako ih na kraju vlasti šefovi ne ustoliče obično odlaze iz firme jer se sa te pozicije nazad ne može.
Prišefčići se edukuju da svoje interese ostvare bez obzira ko bio rukovodeći kadar. Iza leđa tobože kritikuju nadređene, a na pozornici igraju kako im se svira. Sve dok ne moraju da rade ono za šta su plaćeni prilično su saradljivi i kad se rukovodstvo promeni. Ukoliko jednom dospeju na rukovodeću poziciju postaju mnogostruko gori od svega što su kritikovali, posebno apostrofirajući sebe kao žrtvu dugogodišnjeg odgovornog rada.
Zašefčići pohađaju individualne edukacije i verovatno su najbrojniji u kolektivu. Javno izigravaju večite pozadince, kritikujući i dobro i loše.
Oni nikada ne dospevaju na rukovodeće pozicije, jer osim želje za vlašću ne posedeju ni stručnost ni sposobnost.
PO PREPORUCI
Stefan Vučevski
U kancelariji direktora fabrike vode „VodaLuks“ sedeli su direktor Batinić i Veverica. Direktor je šokirano gledao papire i zatim pitao Vevericu:
– Mislim da je ovo neka greška! Nemoguće da ste uhapšeni ovoliki broj puta?
– U redu, provalio si me, buraz. Duplo više puta sam uhapšen.
– Ali… – Batinić je pogledao u Vevericu, pa opet u papire, pa opet u Vevericu i pitao ga: – Zašto ste to stavili u CV?
– Pa da se pohvalim. Nije mala stvar biti toliko puta uhapšen, a ipak i dalje biti na slobodi. To govori i o tome koliko sam iskusna osoba.
– Ako se hvalite time, zašto ste onda smanjili broj hapšenja?
– Iz stranke su me savetovali da se ovde ne hvalim puno.
– Ali… – Batinić je bio zbunjen odgovorima, pa je promenio temu: – Kako god… Javio mi je, znate već ko, da Vas zaposlim, pa to moram i da uradim, iako mi instinkt govori da Vas odmah oteram.
– Znam već ko. Eto, ja budala godinama krao, umesto da sam se odmah učlanio u stranku i postao gospodin čovek.
– Šta znate da radite?
– Da provaljujem u kuće i da trčim.
Direktor Batinić je duboko udahnuo i izdahnuo, pa izgovorio:
– Staviću Vas da budete šef Sektora za punjenje i pakovanje. Tamo ćete samo da sedite, pijete kafe i gledate televizor, a sve će da rade radnici.
– A je l’ baš moram da pijem kafu?
Direktor Batinić je zakolutao očima, pa odgovorio:
– Ne morate, samo sedite i gledajte televizor. Najbitnije je da tamo ništa nećete moći da upropastite.
***
Nedelju dana kasnije, novinar Lazar Novaković, zvani Sluško, stajao je ispred izgorele fabrike „VodaLuks“ i pričao u kameru:
– Ovde sam u svom rodnom gradu Vršcu, u kom je sinoć izgorela fabrika vode „VodaLuks“. Tako je, dobro ste čuli, izgorela je fabrika vode! Sa nama je šef Sektora za punjenje i pakovanje – kamera se okrenula ka Veverici, koji je bio sav garav i u nagoreloj odeći. Sluško ga je pitao: – Kako se to desilo?
– Teroristi, eto kako! – Veverica je viknuo.
