Saša Dimitrijević
Online dijeta - Momir Vasić
Saša Dimitrijević
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
tosha1
Otas-jahac
Divac-kiselo-voce
Miloradovic-munja
Custom dimensions 712x360 px
stefan
Custom dimensions 712x360 px
Custom dimensions 712x360 px(1)
goran-celicanin
shop
Jordan
sasha (1)
previous arrow
next arrow
Shadow

Intervju – Vasil Tolevski

ŽIVOT SA KRSTOM NA ČELU

Istaknuti makedonski i balkanski satiričar, prevodilac i antologičar Vasil Tolevski rođen je 1956. godine u Budimpešti, u porodici izbeglica iz Egejske Makedonije. Diplomirani je mašinski inženjer i radi u Javnom saobraćajnom preduzeću u Skoplju. Napisao je i priredio dvadesetak knjiga aforizama za koje je, među ostalim, dobitnik nagrada „Tipar”, „Radoje Domanović”, najvišeg priznanja Grada Skoplja, „Dragiša Kašiković”, „Čivijade”, „Nadži Naman” u Libanu…

 ETNA: Zbog pandemije virisa korona, i u regionu i u svetu je ozbiljna situacija, ali satiričari i humoristi ne bi bili to što jesu kada ne bi reagovali i šalom i aforizmom. Šta ste Vi napisali na ovu temu?

 TOLEVSKI: Aforizam je ispunjen skrivenom snagom i kosmičkom energijom da prikaže autorovu želju da se svaka situacija promeni na bolje. Tako je i sa mojim aforizmima koje sam tematski obradio, sa željom da se sve ovo što pre završi i da ljudi produže da se kreću normalnim tokom: 

 Lakše bi prošli sa svinjskim gripom nego sa koronom. Nekako, svoji smo!

 Ne plašimo se korona virusa. Tolike smo vlade preležali.

 Korona je vrlo društvena. Ona bi da se upozna sa svima.

 Lakše je sa koronom nego sa vođom! Za koronu će kad-tad pronaći lek.

 Zaštitne maske protiv virusa nisu izmislili medicinari! Već – lopovi.

 Da je korona došla ranije, Srbija bi imala mnogo više stanovnika. Niko ne bi mogao da izađe iz zemlje.

 Velike sile pustile su koronu. Male puštaju golubove.

 Satiričare ne možete izolovati. Njima misli same izlaze iz glave.

 Mi smo odavno izgubili biološki rat. Otkada se ono biološko stvorenje proglasilo ocem nacije.

 ETNA: Koji Vam je aforizam najdraži, od desetina hiljada koje ste objavili? Da li se neki izdvaja po tome što Vam je obeležio karijeru ili Vas najbolje opisuje?

 TOLEVSKI: Kad čovek posveti celo svoje slobodno vreme stvari koju najviše voli, onda je normalno da se iz toga nešto i izrodi. Nisam pristalica krilatice da „kvantitet rađa kvalitet”, ali u tom mnoštvu aforizama koje sam objavio, svako može naći nešto za svoju dušu. Meni je legao na dušu: „U Bibliji piše: ‘Ne kradi’. Ali gde se čulo i videlo da ministar čita Bibliju?!” Ovaj aforizam je prihvaćen i od čitalačke publike, ali i od publike na festivalima na kojima sam čitao ovaj aforizam. Ako je tačno ono Sviftovo, „da je aforizam ogledalo autorove duše”, onda u njemu može da se vidi: da sam pravdoljubiv; nisam licemeran; ne volim dvolične, volim poštenje… Jer, satiričar mora da bude kao mikroskop: da vidi ono što čovečje oko ne može videti!

ETNA: Kako nastaju Vaši aforizmi? Šta Vas posebno inspiriše?

TOLEVSKI: Nemam neko pravilo kojim mogu da objasnim svoj stvaralački rad. Jednostavno, takav sam, kakav sam. Volim da upućujem kritike svemu postojećem. Ne postoji neko pisano pravilo kako se pišu aforizmi, pa tako ni ja ne mogu da jasnije rastumačim nastanak mojih aforizama. Iz toga proizlazi da moji aforizmi, a i aforizmi mojih kolega, jesu plod vanmaterijalne sfere. Oni su izraz duhovnog bogatstva koje imamo u sebi i oni su u korelaciji ili suprotnosti sa svime što nas okružuje.

Opsednut sam kritikom svega postojećeg i to ne mogu nikako da promenim u sebi. Ne mogu da promenim svet oko sebe, ali mogu da ukažem šta nije dobro, koje su ružne strane života kojeg, inače, svakog dana trošimo nemilosrdno.

Kritička strana literature mi je dobrodošla da je iskoristim kao mač kojim se trudim da sasečem sve ono što nam zaklanja pogled. Ta kritičnost me je uvela u satirične vode i mislim da tu najbolje plivam i da sam najzadovoljniji kada stvaram nešto na takve teme. Iako, ponekad preteram u svojoj kritici, pa ispada da previše napadam neke kaste i staleže u društvu. Ali, uvek me vodi jedna misao – da je bolje da napadam jednog, da bih odbranio ostale, kojih je mnogo više. Ovakva moja vokacija je najviše inspirisana političkim oblikovanjem društva i pojedinaca u njemu. Hvala Bogu, zahvaljujući Satani, imamo ljude koji su shvatili da je vlast data od Boga i da je treba iskoristiti na najbolji mogući način. I onda tu dolazi do toliko materijala za kritikovanje da su i sami autori u nemogućnosti da sve ovo obrade na svoj način. Devedeset odsto mojih aforizama imaju političko-satiričnu konstrukcija. A koliko su mi radovi uspešni i edukativni, to mogu da kažu samo vrhunski majstori aforizma i čitalačka publika.

 ETNA: Pošto ste veoma oštri u kritici “svega postojećeg”, da li ste nekada imali, i kakvih, zabrana, stavljanja na “crnu listu” ili neprijatnosti?

 TOLEVSKI: Moja oštrina je teledirigovana od kvaliteta nosilaca negativnih pojava u društvu, a to su uglavnom političari i njihovi kolaboracioni partneri. Ceo svoj radni vek, a da ne pominjem i životni, proveo sam sa „krstom na čelu”. Zato je normalno da se na svoj način obračunavam sa onima koju su odavno stavili krst na svoje podanike, odnosno narod. Za divno čudo, a koje mene kao autora „vređa”, nikada, ama baš nikada, nisam imao „bliski susret treće vrste” sa tvorcima “crnih listi” za odstrel. Ali, metode kojima se vrši obračun sa inteligencijom u jednoj zemlji nisu mimoišle ni mene. Tu, u svojoj zemlji, ja sam „zabranjeni pisac” i ne mogu da objavim ništa u uticajnim sredstvima informisanja (TV, dnevne novine, nedeljni listovi, časopisi..). U zavisnosti od kvaliteta ljudi na vlasti na poslu, premeštaju me s jednog mesta na drugo, ali uvek na niže i sa manjom platom. Članovi moje porodice, žena i ćerke, trpeli su zbog moje kritike prema vlastima. Ali ja sve to shvatam kao cenu koja mora da se plati. I platiću, samo da mi Bog da dà imam. Uvek kada mi se desi nešto neprijatno zbog moje satire, setim se Radoja Domanovića, Branka Ćopića i mog dragog prijatelja Rastka Zakića koji su uvek bili na meti vlasti, pa kažem sebi: „Guraj, Vasile, ti si srećan čovek!” 

ETNA: Osim pisanja, veoma ste aktivni i kao urednik, antologičar, prevodilac, izdavač i organizator satiričnih manifestacija. Na koja svoja postignuća ste posebno ponosni?

TOLEVSKI: U svetu humora i satire više sam od četrdeset godina. Ali sa prekidom, zbog vlastitog učešća u lokalnoj politici u svojoj opštini. Kada sam 2005. godine izgubio na lokalnim izborima od „koalicije izdajnika i konjokradica” iz moje matične stranke i suparničke stranke VMRO, uvideo sam sve mane državne politike i odlučio sam da se, ipak, bavim onim što mi se najviše dopada – pisanjem.Ali, odluka mi je bila da se totalno posvetim radu u humoru i satiri. Tako mi se rodila ideja da organizujem veče satire najboljih aforističara na Balkanu. Normalno, odluka je pala da to bude elita iz Srbije. Volim Srbiju, srpski narod, srpsku satiru i njene autore. Baljak i Čotrić su se odazvali mojoj molbi da nam budu gosti (Simić nije mogao da me udostoji svojim prisustvom zbog porodičnih obaveza). Bilo je to veče za pamćenje. Oba Aleksandra osvojili su Skoplje, kao kad je naš Aleksandar pokorio pola sveta. To je bio pozitivan signal da i moja mala Makedonija i njeni autori „krenu u pohod”. Sa prijateljem Nikolom Simovskim osnovao sam list „Makedonski osten”, a potom je naš prijatelj Mice Jankulovski obnovio „Osten”, list duge tradicije i vrhunski pozicioniran u svetu karikature. Kao zaključak: To je bio dan kada je pokrenuta humoristično-satirična „mašinerija” u Makedoniji. Zato mojoj drugoj otadžbini Srbiji i mojim prijateljima iz Srbije hvala na saradnji, hvala što ste nam otvorili vrata svojih novina i elektronskih portala.

ETNA: Kako procenjujete stanje u makedonskoj satiri? Ima li prostora za objavljivanje i ima li kvalitetnih i talentovanih autora?

TOLEVSKI: Teško je podvuću crtu između onoga što sam planirao i onoga što je ostvareno. Tokom ovih desetak godina ugasili su se i „Makedonski osten” i „Osten”, a nismo našli snage da izdržimo do kraja. Nekoliko godina sam učestvovao na konkursima koje je objavilo Ministarstvo kulture moje zemlje. Ali, uzalud, nikada nisu ni prstom maknuli da nešto urade. Strah od satire bio je jači od njihove moći rezonovanja. Nikako nisu mogli da prihvate da je satira ogledalo društva, a da je demokratija tamo gde ima i satire. Vlast koja prihvata satiru ne plaši se kritike. I kao rezime za današnje stanje u makedonskoj satiri: na prste jedne ruke mogu se nabrojati mladi autore, nemamo humorističko-satirični list u kome se može objavljivati, a ono malo novina nemaju urednike koji znaju da misle svojom glavom, tako da u tim listovima nema ni grama satire, osim nekoliko stranačkih novinara koji za jednu kremenadlu pišu sve što im se naloži, i još to nazivaju satirom. Tako da su Fejsbuk i Tviter, za sada, glavni „teren” na kojem naši „igrači” ispoljavaju svoje znanje i umeće. A to je za kvalitetnu satiru vrlo malo. Štaviše – bezobrazno malo. Ali, doći će bolji dani, uveren sam u to.

ETNA: A kako vidite ovu oblast na postjugoslovenskom i balkanskom prostoru? Prošle godine dobili ste nagradu “Tipar” u Pljevljima u Crnoj Gori, za najbolju knjigu satire objavljenu na teritoriji bivše države i pošto ste priredili Antologiju balkanskog aforizma i imate kontakte s kolegama, verujemo da znate šta se i kako piše u njihovim sredinama.

TOLEVSKI: Hvala svima koji veruju u mene i koji vrednuju moj rad. Nagrade u Plevljima i Danilovgradu, za najbolje knjige, dali su mi elan i potvrdu ispravnog rada, što znači da sam na pravom putu u svetu satire. Učestvovanje na beogradskom Satira festu, festivalu autora sa bivšeg jugoslovenskog prostora u Plevljima, Danima smeha u Bijeljini, kao i Balkanskim festivalima u Nišu i Aleksincu, predstavljali su velike korake u mom radu, a pri tome sam upoznao i znatan broj autora sa kojima i dan danas održavam kontakte. Verujem da sam jedan od retkih autora koji ima impozantnu biblioteku knjiga aforizama koju obnavljam zahvaljujući kolegama koji mi šalju svaku svoju novu knjigu. A pošto satiru pratim od 1974. godine, otkad sam pretplaćen na „Jež”, neretko pravim paralelu između „stare” i „nove” satire. Evidentna je razlika u kvantitetu u korist „nove” satire, ali se kvalitet prepoznaje u svakom trenutku i dobu stvaranja. Za kvalitetan aforizam ne postoji rok trajanja. Srbija je napravila vasionski skok u pogledu izdavaštva, broja autora i broja konkursa, kao i zavidan broj manifestacija velikog formata. Postala je svetska velesila, njeni autori su najcitiraniji na stranim portalima, njihove knjige se sa zadovoljstvom prevode, a antologije srpskog aforizma „niču” na sve strane. Tako je srpska satira postala „lokomotiva” razvoja savremene satire i među ostalim državama bivše Juge. Slovenija se polako zahuktava i hvata priključak, makar radila vrlo oprezno i blago. Crna Gora i Republika Srpska, odnosno BiH tik su uz srpsku satiru i zadivljuje njihova posvećenost prema svim oblicima satire. Tradicionalno okupljanje autora u Bijeljini i izvanredni portal za humor i satiru daju velelepnu dimenziju rada tamošnjih satiričara, pre svega aforističara. Što se tiče ostalih država na Balkanu, stanje je ostalo nepromenjeno: Grčka luta i ne može da pronađe put da bi uhvatila priključak sa zemljama bivše Jugoslavije, dok Bugarska i Rumunija drže stabilan korak na putu koji su odavno trasirali. Raduje podatak da autori iz zemalja koje sam naveo sve više produbljuju svoju saradnju preko projekata koji obeležavaju njihov rad i međusobno se upoznaju. Tako da antologije, a, pre svega, najnoviji projekat Aleksandra Čotrića (Antologija bugarskog aforizma i Antologija rumunskog aforizma), otvaraju vrata za međusobno upoznavanje i zbližavanje, a to je dobar preduslov da se uradi nešto zajedničko na polju humora i satire. A što ne bi bio pokrenut i neki novi list, na primer – „Balkanski osten”?! Ova mi se ideja dugo godina vrzma u glavi. Balkanski list sa onoliko urednika koliko je balkanskih zemalja.

 ETNA: Dobili ste mnoga društvena i književna priznanja za svoj rad. Koja Vam najviše znače?

 TOLEVSKI: Kad sam se po drugi put pojavio na satiričnoj sceni, obećao sam sebi da ću se svojski boriti da dođem do kvaliteta koji bi mi omogućio da uđem u svet vrhunske satire, među vrhunske autore, kako se ne bih postideo svojih radova. Srpsku satiru pratim više od četrdeset godina i znao sam da je to težak poduhvat. Radio sam po desetak sati na svojim aforizmima, bio prestrog za naše uslove, „cenzurisao” sam samog sebe kao nikad pre. I, dalo se primetiti da sam izašao iz kruga makedonske satire u koji smo sami sebe zatvorili. Na moju veliku radost počeli su da mi objavljuju aforizme u „Etni”, potom „Politici”, „Novostima”… Stizale su ponude za nastupe, objavljivao sam autorske knjige, uživao sam stvarajući Antologiju balkanskog aforizma, antologiju „Naši prijatelji”… Stizale su i nagrade i priznanja koja mi, iskreno, mnogo znače. Ali, nagrada „Radoje Domanović”, koju nisam očekivao, daleko mi je najdraža. Mislim da sam prvi stranac koji je dobio ovu nagradu koja nosi ime mog omiljenog pisca satire. Mislim da me je ova nagrada ojačala, dala mi podstrek za dalji rad, ali i stvorila je u mojoj glavi strašno bezobraznog „cenzora” koji je bio strožiji nego ranije. Jer, nosilac takve nagrade mora iz dana u dan da potvrđuje svoj rad, a ne da se uljuljka na lovorikama. Hvala Beogradskom aforističarskom krugu i Udruženju književnika Srbije na prijemu u svoje redove i na ovoj nagradi.

ETNA: Da li se slažete s mišljenjem da se u socijalizmu više uvažavala reč pisaca i umetnika, pa i satiričara, nego danas?

TOLEVSKI: I te kako. Ranije je država imala dežurne plaćene „čitaoce” koji su u opisu radnog mesta imali zadatak da prate rad svakog ko je pisao nešto o društvu u kojem odlučuju „likovi” koji su nešto značili u to vreme, mislim na političke „likove”. U to vreme je ceo politički vrh Jugoslavije bio zauzet čitanjem „Jeretičke priče” Branka Ćopića. I zbog te satirične priče Branko je imao takvih problema, da je bio izolovan i proganjan, da je svoj bogati literarani život završio na pločniku ispod mosta sa kojeg se bacio. Danas nas „oni” ne čitaju, što je uvreda za sve nas koji se borimo protiv kvarljive robe koju nam nudi političko tržište. Malo od nas ima tu sreću da ga pozovu na nekakav informativni razgovor, ili da nas opomenu i „podele packe” za naš rad. Često sanjam kako dobijam najveće „priznanje” za svoj rad na polju satire – poziv iz Ministarstva unutrašnjih poslova na informativni razgovor zbog zloupotrebe stvaralačke slobode i destruktivnog delovanje po bezbednost zemlje.

 ETNA: Društvene mreže omogućile su mnogima da pišu kratku formu, da to publikuju i podvode pod aforizam ili misli. Da li je to dobro ili loše za pravi aforizama i zaista kvalitetne autore? Da li postoji opasnost da ta vrsta “demokratičnosti u književnosti” preplavi i udavi vrhunsku aforistiku, ili će neki „filteri” nekada odvojiti dobro od lošeg?

TOLEVSKI: Socijalne mreže su samo inicijalna kapisla da se udesetostruči broj ljudi koji bi da probaju da pišu aforizme ili neke crtice. Što i nije loše, jer time pokazuju da im je aforizam interesantan i oni postaju i ostaju naši fanovi. Ali postoji druga opasnost: Aforizam dobija razvodnjenu formu, kvantitet uništava kvalitet i dolazi do neprirodnog rasta tobožnjih aforističara. Tako da je čovek koje ima svoj profil i čita aforizme zbunjen od raznovrsnosti koja se nudi na njegovom „zidu”. Ali kad mu se pojavi vrhunski aforističar, prijatelj koji postavlja svoje aforizme na njegovom „zidu”, njemu tek onda postaje jasnije. I posle kratkog vremena on uviđa pravu istinu o kvalitetu, jer naš „internet prijatelj” već stvara sliku o pravoj satiri, kvalitetnom aforizmu i kvalitetnom autoru. Tako da „filter” u njegovoj glavi postaje sve nepropustljiviji za „bezkičmene” aforizme. Tako da ja ne vidim opasnost za rasnog autora da njegov kvalitet pomuti neko internet škrabalo, osim ako to škrabalo ne prepiše aforizam od istinskog aforističara. A takvih koji prerađuju, obrađuju i dorađuju naše aforizme ima i biće ih. Nažalost i sada ih ima – među drugorazrednim autorima koji maštaju da budu prvorazredni. Neka ih, neka maštaju, internet voli maštovite ljude!

Aleksandar Čotrić